Iz auta je izašla lepa žena pedesetih godina. Đed Momo čekao ju je u dvorištu, pred kućom ćerke Cice, gde su se Bulatovići i njihove porodice toga dana okupili da dočekaju gošću izdaleka. Kad je video da ide prema stolu, Momo ustade i, pomažući se štapom, krenu prema njoj.
"Ola", kad je čuo kako izgovara pozdrav na španskom, starac raširi oči od sreće, zagrliše se i ona sreća se natopi suzama. Zagrlio ju je jako, koliko jako mogu da zagrle ruke nekoga ko skoro ceo vek čeka da mu se najdraži vrati izdaleka. Činilo se da zagrljaj i suze traju večno.
To je bila Laura. Unuka njegovog brata Radomira, stigla je iz daleke Argentine, da umesto svog dede, koga je poznavala po imenu Rafael, posle skoro jednog veka, zagrli đeda Moma.
Momo je, kad je Radomir odlazio na put, bio tek petogodišnjak. Nije prestajao da se nada da će se njegov brat nekad vratiti u Crnu Goru, u rodna Rovca.
“Nikad nije kasno”, rekao je Momo kasnije tog dana što posle 91 godinu vidi makar nekog od potomaka starijeg brata, koji je preminuo 1988. godine.
Momo je najmlađe dete Vidne, rođene Pavićević, i Dragiše Bulatovića, iz zaseoka Smreka, iz Gornjih Rovaca.
Smrt lakša od čekanja
Imao je Momo dva brata, Milorada i Radomira, i sestru Krstinju. Sestra se udala u susedno selo, Momo je bio jako vezan za nju. Umrla je pre 20 godina.
Brat Milorad je umro mlad, još u kraljevoj vojsci, 1934. godine, u 21. godini života. Momo je tada imao dvanaest. Čini se da je lakše podneo smrt Milorada, nego što je ikad mogao da podnese gubitak starijeg, Radomira. Celog života je čekao da mu se Radomir vrati iz tuđine.
Sa Momom se život nekako poigrao i sudbina mu je bila da brata isprati u Argentinu, ali i da porodicu zasnuje sa Argentinkom, zapravo Crnogorkom, Jelenom Tatar, koja se kao četvorogodišnjakinja vratila u domovinu svojih roditelja.
Negde 1926. godine, sa planom da se vrati već sledeće godine, iz Rovaca Radomir je peške krenuo do Danilovgrada, pa opet dalje peške do Podgorice i Dubrovnika, odakle je brodom stigao u Argentinu.
U vreme kad je stigao u Roke Sanz Penju, u provinciji Ćako, taj grad je bio praktično u osnivanju – star tek 15 godina. U Ćaku danas živi najveći broj potomaka crnogorskih iseljenika u Latinskoj Americi, a Roke Sanz Penja je drugi po veličini grad u provinciji – ovde oko pet do 10 odsto stanovništva vodi poreklo iz Crne Gore, najviše sa šireg područja Nikšića.
Radomir se brzo snašao u Argentini – jezik je, kaže njegova unuka Laura, naučio lako, radio je kao notar i pružao pravnu pomoć drugim crnogorskim doseljenicima. A pomoć je trebala mnogima, pa je kroz njegovu kuću dnevno prolazilo 20 do 30 ljudi.
Oženio se dve godine po dolasku u Argentinu, Zorkom iz Bosne. Dobili su dva sina i dve ćerke: Nikolasa, Aleksandra, Martu i Olgu.
U porodici niko osim Radomira i Zorke nije govorio jezikom predaka. Tako ni Laura, Olgina ćerka, koja je posetila Crnu Goru.
Od njegovog odlaska u Argentinu, porodica je sa Rafaelom prvi put stupila u kontakt tek 1946, posle 19 godina. Nije ni znao da je u međuvremenu preminuo njegov brat Milorad. O razlozima zbog kojih se nije javljao, ne znaju ni njegovi u Crnoj Gori, niti njegovi potomci u Argentini.
Laura je prva i zasad jedina od Radomirovih potomaka koja je, od njegovog odlaska 1927, posetila Crnu Goru. Zahvaljujući društvenim mrežama, sa njom su u kontakt pre nekoliko godina stupile Momove unuke, deca njegove najmlađe ćerke Jele.
Laura je u Crnu Goru stigla sa još nekoliko prijatelja, a njihov dolazak omogućio je Milorad Mišo Krivokapić, predsednik Crnogorsko argentinske fondacije, koji ih je ugostio i u Kotoru, pa je Laura videla i crnogorsku obalu.
Laura je obišla i kuću u Rovcima u kojoj su Dragiša i Vidna podigli svoju decu.
Radoznalo je bezbroj puta pitala o svim članovima porodice, pričala o onima u Argentini.
A deda Momo, veseljak od 96, optimističan da će ih dočekati kao što je i Lauru, reče samo – “pa da dogodine naučite naški”…
Kurir.rs/Vijesti/Damirakalac.me Foto: Damira Kalač
NE PROPUSTITE
