Miljanić je opisao kako je to živeti u istoj državi koja je promenila osam naziva za njegova života. Priznaoje i da bi, da je danas mlad, i on otišao “vani”.
“Najstariji sam od braće i sestara. Rođen sam 10. maja 1920. u selu Muževice, Banjani, mada je u svim dokumentima zavedeno da sam rođen 10. marta. Bilo nas je šestorica braće, nas četvorica smo živi i dve sestre - obe su umrle, jedna kada je imala četiri godine”, priča Miljanić.
Rođen je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a detinjstvo je proveo u Kraljevini Jugoslaviji, gde je završio Podoficirsku školu u Bileći. Vojnički život i ratovanje iskusio je u Demokratskoj federativnoj Jugoslaviji, gradio zemlju u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, radio i podizao porodicu u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ), u kojoj se i penzionisao, a penzionerske dane provodio prvo u Saveznoj Republici Jugoslaviji, zatim u Srbiji i Crnoj Gori i danas u Crnoj Gori.
“Najbolje mi je bilo u SFRJ. Bilo je teško posle rata, sve je bilo srušeno, ali već od 1955. živelo se fino. I to samo zbog jednog - svi smo bili drugovi i drugarice i gde god bih otišao bio sam svoj na svome”, kaže.
Onda, kako navodi, dođoše gospoda, koja su potekla iz redova komunista, i “đavo je sve uzeo pod svoje”.
“Dovoljan primer je Nikšić koji je tada imao preko 20.000 radnika. Mislim da niko nije bio na birou rada. Samo u Železari radilo je preko 7.000 radnika - pravi mali grad. Kada je (Vidoje) Žarković, kažu, pojeo jagnje prozvaše njega i ostale ‘jagnjećim brigadama’. Danas nestanu milioni i nikom ništa”, dodaje.
Član Komunističke partije postao je 1945. i nikada se nije pokajao zbog toga. Nakon rata radio je na putu Velimlje - Jasen i Nikšić - Titograd, a zatim slede poslovi u rudniku Brskovo, preduzeću Gornja Zeta, Elektroprivredi i Kombinatu aluminijuma.
Diplomirao je ekonomiju u Zagrebu na Visokoj privrednoj školi, godinu predavao knjigovodstvo u Srednjoj ekonomskoj školi i nekoliko godina na Radničkom univerzitetu za odrasle u Nikšiću.
Penzionisao se 1985. i nastavio da radi. Ali, kako ističe, isključivo volonterski. U Velimlju je formirao Seljačku radnu zadrugu, deset godina pomagao sinu koji je otvorio trgovinsku radnju, bio direktor u preduzeću Knjižare u Nikšiću.
“Imam 56 godina radnog staža, ali sve posle 1985. je bilo na bazi volontiranja. Ne znam kako dočekah ovolike godine. Niko od mojih bližih nije prešao 90. Sa nogama sam nikako i to mi je najgore, a ostalo kako mogu. Teška situacija je u Crnoj Gori, ali voleo bih da ostanu svi ovde i da ne beže vani. Ali razumem ih. Valjda se nekada i ova vlast promeni pa bude nešto bolje. Ali ako se produži kao ovo tridesetak godina ne valja ništa za mlade. Moraće da idu. Da sam sada mlad i ja bih otišao. Morao bih”, objašnjava.
Objavio je više stručnih radova iz oblasti ekonomije, kao i knjige “Miljanići – ogranak Nastića”, “Miljanići kroz vjekove”, “Muževice u prošlosti”, “Priče i anegdote”, “Banjani do Brlinskog kongresa i prvog popisa stanovništva” i “Mojih sto godina”. Učestvovao je i u formiranju Udruženja Miljanića.
Sa suprugom Stojankom, deset godina mlađom od njega, venčao se 16. decembra 1948. Prošle godine su proslavili sedam decenija braka i okupili porodicu. Izrodili su četvoro dece - tri ćerke i sina (najstarija ćerka je umrla u drugoj godini).
“Imamo desetoro unučadi, svi su završili fakultete i svi rade. Imamo i osmoro praunučadi - najstarija je maturantkinja, a najmlađa ima godinu i četiri meseca. Najviše me radovalo da deca budu zdrava, poštena i da ne odu pogrešnim putem”, kaže Stojanka.
Prošli su njih dvoje, kako reče, za 70 godina dosta lepih trenutaka, bilo je i teškoća, ali sve su zajedno savladali.
“Bude teškoća, ali zajedno se sve može savladati. Treba praštati, a ne za malu sitnicu da đavo ponese rabotu. Divno je imati oba roditelja pored sebe”, zaključili su.
Kurir.rs/Vijesti.me (Svetlana Mandić) Foto: Vijesti.me/Svetlana Mandić
NE PROPUSTITE
