Novinar i publicista Mišo Vujović na svom Fejsbuk profilu postavio je jednistvenu priču o Dragi Bati Marojeviću žestokom momku Nikšićke i Beogradske kaldrme, koji je posle silnih životnih turbulencija postao mirni ribar Baja iz Pirana? Boks i poezija su nespojivi samo za one sa elementarnim nepoznavanjem majstora ove dve plemenite veštine. Mnogi kolosi među konopcima, snažni udarači u ringu, pisali su emitivne stihove. Malo je poznato da je jedan od najsurovijih fajtera plemenite veštine, Marjan Beneš, jugoslovenski Roki Bilboa, bio tanana pesnička duša i da je van ringa svirao flautu i violinu.
Krajem devedesetih objavio je knjigu poezije „Druga strana medalje“. Boks je u neko viteško vreme predstavljao poeziju pesnicama, kako je govorio legendarni Stivenson, dok je boemska poezija vrsta boksovanja stihovima. Junak ove priče trenirao je boks i pisao pesme. I to pesme po uzoru na Jesenjina. Jake slikovite rime slagale su se u njegovoj dečačkoj glavi, pretakale u kariranu svesku iz matematike, u koju je štekovao svoju melodičnu poeziju, sve do trenutka dok ga nastavnik srpskog, nije upozorio da nema mesta za dva Jesenjina.
U stvari grad je bio pun zanesenih Sergeja i gotovo da u tim godinama, u Nikšiću, nije bilo dečaka koji naizust nije znao trebješkog Jesenjina Vita Nikolića, ili večitog melanholika Lesa Ivanovića čije su „Kari Šabanovi“, šaputali uz prve zagrljaje i nestajali u premijernim poljupcima, u senci nikšićkih lipa.
Druga velika ljubav iz mladosti, Draga Bate Marojevića, piranskog ribara i ugostitelja bio je boks. Ali, ni on, poput mnogih, jakih i odvažnih Nikšićana nije postao ni pesnik ni bokser, već se, nošen izazovima života sa zavežljajem uspomena otisnuo u svet. Najpre preko Bara, gde je završio srednju školu i sa diplomom tehničara stočarstva, iskustvom bodi garda u diskotekama, krenuo na studije u Novom Sadu, ali je ubrzo akademska nadgradnja ostala u senci nekih drugih – pragmatičnijih ineteresovanja, pretočenih u jedan dinamični gotovo filmski život, ovog po mnogo čemu specifičnog i svakako autentičnog čoveka.
„Kao dečak čuvao sam stoku. Spreman u svakom trenutku da ih zaštitim i supsrostavim se bilo kojoj vrsti opasnosti. Da bi se suprostavio vuku moraš biti vuk, rekao je neko. A mi upravo, živimo vučja vremena omeđene nekim humanim zakonima, dok se čopori vukova siti oblizuju. I to su moćni čopori multinacionalni, berzanski, bankarski, trgovački, vojni... i da ne nabrajam. Zbog toga sam ja postao morski vuk. Ribar, gospodar svog života. Sreća je što sam ja do svoje pobede došao sa ožiljcima, ali bez gubitaka“, počinje svoju životnu priču ovaj pedeset petogodišnji Nikšićanin dok sedimo u prijatnom piranskom restorančiću na samoj obali.
„ U Crnoj Gori je svaki posao, čak i preterano razmišljanje, fizički iscrpljujuće, ali se ja ni u jednom pogledu nisam štedeo, a bilo je na pretek izazova”, nastavlja zagonetno se smeškajući.
“Ali i danas živim u detinjstvu. Detinjstvo je najupečatljiviji deo života. Čovek bez detinjstva nikada neće ostvariti punoću. Slike detinjstva nose čoveka kroz najveće izazove. Ko ima detinjstvo uvek će imati sigurno utočište. To pre svega mislim na ljude sa definisanom kičmom. Sa jekim temeljima, a detinjstvo je temelj života.
Sećam se kada sam kao mladić čitao Đilasovu knjigu o Njegošu! Moja porodica nije bila naklonjena komunistima, moj otac Baćo je prespavao jednu noć pod Bedemom zbog psovanja Tita, a Đido je, bez obzira što je u jednom trenutku postao disedent, kako su ga zvali, mada je u pitanju bilo rivalstvo u samom vrhu i borba za vlast, bio jedan od glavnih ideologa čistki u Crnoj Gori.
I ne samo toga...
Pita me baba Marta šta čitam.
- Đilasovu kritiku Njegoša, odgovaram.
- Zar se Đido usudio da kritikuje velikog Njegoša, skoro zaprepašćeno se zapitala moja baba Marta.
Bilo je nekada u Crnoj Gori nepojmljivo da neko kritikuje Njegoša, sada se takmiče da iskopaju malo prljavog veša kako bi i na takav način izmileli iz svojih brloga i pokazali svoje izgužvane siluete. Nije problem da desrbizuju Njegoša, ali šta da rade sa njegovim delom. “, pita se Baja Marojević. „Nekada je bilo nezamislivo da loš čovek govori o dobrom. Mogao je u nekim krugovima nižerazrednih istomišljenika, ali pred ozbiljnim publikom nikada. Bez obzira na svoj politički učinak u vreme i neposredno nakon rata, Đilas je bio vrstan intelektualac koji je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, napisao izvanrednu studiju o Njegošu“, razmišlja na glas listajući uspomene.
Nemiran duh, višak andrenalina, nespremnost pravljenja kompromisa sa sumornom svakodneviciom uvodi ga u samu žilu kucavicu grada, pospanog i sumornog danju, napucanog hormonima noću, u kome pribežište nalaze razni likovi skloni lakoj zaradi i životu na visokoj nozi. Burnih devedesetih u jeku paradžavnog haosa u kome je država lovila u mutnom, legalizujući sve tokove sive ekonomije, Baja Marojević otvara noćni klub u hotelu „Putnik“ u kom se „prestižna“ klijentela svoju reputaciju sticala u raznim vatrenim okršajima na vrelom beogradskom asfaltu. Zbog poslovne neizvesnosti, sankcija, administrativnog spoticanja o mladalačke nestašluke iz Beograda odlazi na Kipar.
U Limasolu nastavlja da vodi noćne klubove, okružen lepoticama sa istoka pretežno Ruskinjama.
Ali posao sa kipranima nije išao glatko. “Stranac na Kipru teško može napredovati u poslu ako nije u partnerstvu sa Kipraninom. Meni je ortak dugovao pare, a dug mi je vratio prokazivanjem vlastima i smeštajem u zatvoru odakle sam makon mesec dana deportovan”, priseća se danas Drago Baja Marojević, dok nas gosti u svojoj ribarskoj konobi na samoj jadranskoj obali. “ Naravno da ne mogu preskočiti svoj turbulentni period života u Cirihu, odakle sam se vratio nakon četiri godine. Besplatnim letom iz Ciriha za Ljubljanu. Uredno sam se pojavio u policijskoj stanici na ciriškom aerodromu, gde su ustanovili da ilegalno boravim u Švajcerskoj i ukrcali me o njihovom trošku na prvi avion. Supruga je dan ranije odnela novac i vrednosti tako da sam rasterećen stigao na aerodrom znajući da ćeme besplatno deportovati. Taj let je bio najlepši dan u mom životu. Osećao sam prekretnicu neki jači i vedriji damari su dobovali mojim venama. Jedva sam čekao da vidim decu. Kćerku Mašu sam prvi put video kada je napunila tri meseca”, uz grohotan smeh evocira uspomene svog pečalbarenja u Švajcerskoj.
Na kraju velikih putešestvija i nauma da ode za Kanadu, ipak je sidro pustio u Piranu i umesto piratskog broda komplementarnog njegovom avanturističkom duhu kupio je ribarski čamac i restoran.
Baja Ribar nije postao gusar,ali je njegova životna barka, zahvaljujući pre svega njegovoj supruzi Dariji, vernom i odanom pratiocu, trajno usidrena u Pirinskoj luci.
Kurir.rs/Mišo Vujović
NE PROPUSTITE
