Umesto u Kanadu, Beloruskinju Lizavetu Maksvinu i njenu porodicu sudbina je ipak dovela u Crnu Goru, gde već duže od 10 godina živi, radi i studira.
Ne kaje se što je ostala i ne namerava da ode. U Crnoj Gori je, kaže, srećna i oseća se kao u rodnoj Belorusiji. Naučila je jezik, zavolela kuhinju, prihvatila je i neke navike i običaje. Zbog posla i studija ne ide često u Belorusiju, ali dolaze joj prijatelji koji su oduševljeni Crnom Gorom i njenim lepotama.
Iako bi se mnogi možda pre opredelili za život u Kanadi, Lizaveta i njena porodica su izabrali Crnu Goru. Presudila je, kaže, škola.
“Kad sam počela u školu odmah smo primetili razliku nastave u Belorusiji i u Crnoj Gori. Ovde deca imaju više pažnje i razumevanja od strane profesora. Kad sam došla to je bio početak decembra i ja sam dobila deset jedinica, osim fizičkog i likovnog, ali profesori su rekli OK, ne brini se, mi ćemo da ti pomognemo. I za mesec dana, za čitav raspust ja sam naučila jezik i nakon toga sam došla u školu i profesori su mi pomagali da se snađem. Bila sam oduševljena kad sam videla da su profesori kao prijatelji. Razredna da nas zagrli, da popriča sa nama na razne teme”, priseća se Lizaveta, inače studentkinja Fakulteta za ekonomiju i biznis.
Mnogo joj je lakše bilo da se navikne na Podgoricu u odnosu na Tivat, gde inače živi, “jer se ovde oseća kao u svom gradu Moguljovu, ima više ljudi, veći je grad, možeš da baviš čime hoćeš”.
Govoreći o tome koliko joj bilo teško da se navikne na običaje i navike, odgovara: “Meni je bilo teško da se opustim prvo, zato što čak ovde ako negde kasniš onda je to u nekim slučajevima OK, u Belorusiji baš moraš na vreme da dođeš. Npr, ako zakasniš na neku aktivnost u školi onda se pokreće proces, zovu roditelje. Ovde nije tako. Kasniš u školu, dobro je što si došao, uđi slobodno...i onaj strah je otišao da pričam sa ljudima, da mogu da verujem..”.
Vreme najviše voli da provodi sa društvom pored mora ili na Ivanovim koritima, a kada je u Podgorici onda bira Goricu...
Kad je u pitanju Belorusija navjiše joj nedostaje porodica, ali i prijatelji koji su tamo ostali: “Zahvaljujući tehnologijama svaki dan se čujamo i čak neki dolaze kod mene, pa ih ja upoznam sa svojim prijateljima ovde, ali najveći nedostatak je rodbina i prijatelja”.
Ljudi u njenoj rodnoj zemlji ne znaju mnogo o Crnoj Gori, ali su zahvaljujući njoj saznali mnogo.
“Pogotovo su oduševljeni pejzažima ovde kad ih voziš putevima. Bukvalno dođu da odmore, ima more, i bukvalno se oduševe kad dođu sat i po u planine, a tamo već hladnije i drugačija atmosfera. Ali ne dolaze sad često”, kaže Lizaveta.
Zbog fakulteta i posla ne ide često u Belorusiju, u Crnoj Gori ima sve što joj je potrebno, a od svih je veoma lepo prihvaćena.
Jezik je brzo naučila: “Naučila sam za mesec dana, ali sam baš svaki dan učila, i pohađala sam kod svoje profesorke. Meni nije bilo teško da naučim jezik, mnogo mi je bilo lakše oko gramatike. Kako čujem tako se i piše, kod nas nije tako. Mnogo je lakše. Obožavam srpski, odnosno crnogorski jezik”.
Crnogorska kuhinja je, kaže, dosta slana, ali ima dosta mesa. Posebno je zavolela domaću kobasicu, što u Belorusiji nije jela. Kad god ima prilike ode do Kolašina ili Žabljaka, jer je zavolela sever Crne Gore.
Nije se pokajala što je ostala u Crnoj Gori i jako je srećna zbog ljudi koje je upoznala: “Sve lepo i što mi je dovoljno da budem srećna imam ovde. Ako sam ja srećna, onda nema što da mislim što bi bilo da sam otišla, ili ne.”
“Za mene je to sad druga maternja zemlja. Ovde mnogo koga znam, znam gradove, osećam se super kao kod sebe kući”, zaključuje Lizaveta.
(Kurir.rs/RTCG/Preneo: A.N.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
