U junu 2007. Vukovarac Zoran Jurković (41) osetio je šta znači izreka ‘imati sreće u nesreći’. Tog jutra obukao je radno odelo, navukao gumene čizme, uzeo mali radio sa slušalicama za uši i krenuo biciklom u susedne Petrovce na posao, na stočnu farmu. Što se više približavao Petrovcima, to su mu se brže približavali crni oblaci. Počeo je da duva jak vetar, a s kišom je stigla i grmljavina. Zoranu nije bilo svejedno, ali je ‘dao gas’ da što pre dođe na odredište. Borio se s vetrom pedalirajući. Iznenada se prolomila grmljavina i negde iznad Zoranove glave sevnula je munja.
- Vozili smo se kombijem iz Petrovaca prema Vukovaru. Svuda uokolo grmelo je i sevalo. Učinilo nam se da je grom udario negde uz put i činilo se kao da na putu netko sedi. Šokirali smo se kad smo videli čoveka. Sedeo je na toj kiši, a iz njega se pušilo! Pored njega bio je bicikl. Izašli smo iz kombija i uneli ga unutra. Zvali smo Hitnu i rekli da vozimo povređenog čoveka prema njima. Imao je opekotine po glavi i vratu. Nerazumljivo je nešto pričao i gubio svest - posvedočili su tada radnici vinkovačke fabrike koji su spasili teško ozleđenog Jurkovića. U bolnici su se čudili što je ostao živ. Snažna munja pogodila je Jurkovića u glavu i putovala kroz žice malih slušalica koje su kanalisale silnu energiju. Potom je munja prošla i kroz radio zataknut Zoranu za pasom i - ono što je verovatno spasilo njegov život - izašla kroz penis kao prvi mogući ‘izlaz’ iz tela.
Da se sva ta silna energija nakon prolaska kroz telo spojila sa tlom, Zoran ne bi ostao živ. Lekari vukovarske bolnice rekli su da je pravo čudo to što je grom prošao celom levom stranom njegovih prsa, a da se srce nije našlo u strujnom krugu. Verojatnost da će čoveka pogoditi grom je 1:400.000, a to preživi iznimno mali postotak unesrećenih. Sve do tog dana nije imao razloga da veruje da je rođen pod srećnom zvezdom.
- Dve godine pre toga operisao sam tumor. Strahovao sam da mi se ne vrati. Ne sećam se zapravo tog trenutka kada me je udario, a ni ničega posle. Sećam se da sam došao sebi u bolnici. Imao sam vidljive opekotine na glavi, oko vrata i niz celi trup, čak i ‘dole’. Rekli su mi da imam sreće što sam ostao živ, a ja se i danas pitam kakva je to sreća - kaže Zoran kojega su u Vukovaru prijatelji prozvali Ilija Gromovnik.Zezali su ga da će imati više uspeha kod žena koje će možda zanimati ‘kako stvar funkcioniše’. Ipak, Zoranu je i dalje teško. Posla nema, a ni supruga ne radi.
- Sreća me mogla poslužiti i tako da dobijem na lotu - kaže Zoran dodajući da nije imao zdravstvenih problema zbog udara groma.
