Navodi se da je Latković kao ćerka hrvatskih iseljenika i gastarbajtera u Nemačkoj “uvek osećala kao kod kuće u obe zemlje”, ali da se sada oseća otuđeno od današnje Hrvatske. Latković piše da je prvi put saznala za Slobodana Praljka 1993. godine, kada je kao trinaestogodišnjakinja videla njegov snimak na TV.
"Stajao je na jednom tenku, držao u ruci kalašnjikov i pozivao svoje trupe u boj." Iznenađena je što Praljka posle haške presude i njegovog samoubistva ljudi u Hrvatskoj "proglašavaju za mučenika", uključujući i hrvatskog premijera Andreja Plenkovića koji je govorio o dubokoj nemoralnosti presude.
Ona ističe da u Hrvatskoj vlada veliko siromaštvo i da se ljudi okreću istoriji, čemu podsticaj daju i konzervativci i desničari, koji promovišu stav da se "treba držati tradicije, negovati zajedništvo, na odstojanju držati one koji misle drugačije, homoseksualce i strance" i "onda nam niko ništa ne može”". Marija Latković priznaje da je imala idealizovanu sliku Hrvatske, koju su ozbiljno poljuljale reakcije na presudu Slobodanu Praljku. Naročito joj je zasmetalo likovanje što je mostarski Stari most proglašen legitimnom vojnom metom, pa je Praljak oslobođen te optužbe, iako je utvrđeno da je naredio rušenje.
Autorka Stari most vidi kao simbol povezivanja različitih kultura i suživota te joj je drago što je posle rata u BiH obnovljen.
"Više nije isti, ali i dalje stoji. Ta misao me je utešila", zaključuje Latković svoju emotivnu kolumnu.
Kurir.rs/ Index.ba
Foto: Fonet i Zidojče cajtung
NE PROPUSTITE
