Ta jednostavna spoznaja predstavlja dovoljan putokaz za traženje izlaza sa stranputice kojom se kreće Hrvatska. Svaka zemlja ima izbor - nastaviti stazom kojom se kreće ili potražiti drugi put, poručuje se u tekstu Jutarnjeg lista "Kako su tri države s lakoćom prestigle Hrvatsku po životnom standardu".
Autor teksta navodi da se njegova generacija seća da su Slovaci i Česi bili "siromasi" koji bi jedva "skucali koju marku ne bi li se u neuglednim automobilima leti dovukli do Jadrana". A službena jugoslavenska propaganda nije štedela na uveravanju naroda koliko je lošije s druge strane gvozdene zavese.
Ubeđivali nas da je tamo negde lošije
"I bilo im je lošije tamo; znali smo to iz priča ljudi koji bi tamo duže boravili pa su za dnevnicu ili dve kupili harmoniku, gitaru ili piano koje bi bahato ostavili u hotelu nakon zadnje terevenke pre povratka kući. Pri tom, Česi i Slovaci koji su sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka preko Plitvica prolazili prema moru nisu bili raja. U distribuciji društvenog statusa u socijalizmu bili su više prema gore. Što znači da su stvari na terenu izgledale mnogo lošije od utiska koji su ovde ostavljali putnici kroz socijalizam", navodi on.
Dodaje da ovaj opis ima neke elemente realnosti, ali da je dobrim delom ipak reč o "iluziji izrasloj u kratkim razdobljima kada je jugoslovenski dinar bio prilično precenjen".
Prema nejgovim rečima, jugoslavenski samoupravni socijalizam se veoma trudio da uveri narod da je najbolji i jedini pravi socijalizam, barem za klasu bolji od onog koji je nastao pod sovjetskom čizmom. U stvari, poručuje, Hrvatska po životnom standardu ni 70-ih i 80-ih godina prošloga veka nije uspela da prestigne Češku. Bilo je, navodi, kraćih razdoblja kada se bolje živelo, ali Hrvatska je uvek bila iza Češke.
Kasniji događaji će, istakao je, potvrditi da će Češka i Slovačka, brzo nakon pada Berlinskoga zida, s lakoćom prestići Hrvatsku. Za mnoge iznenađujuće, s malim pomakom to će uspeti i Poljskoj. To se, dodaje, ne može objasniti samo njihovim uspesima i našim neuspesima ili ratom.
Širenje mitova o posebno nadarenima
Razlog, ukazuje, leži i u relativno malim razlikama razvojnih nivoa na kraju socijalističkoga razdoblja, te da se ta činjenica često zaboravlja, jer je službena naracija govorila o nekim posebnim hrvatskim prednostima koje i danas preživljavaju u vidu mitova o posebno obrazovanim i nadarenim, natprosečnim ljudima koji žive ovde.
Slovačka privreda, napominje, nakon izlaska iz socijalizma i političkog poraza autoritarnog Vladimira Mečiara krajem 90-ih raste kao pečurka posle kiše. Već 2007. postali su zemlja s najvećom proizvodnjom automobila (ukupno više od milion komada) po glavi stanovnika na svetu. Slovačka je do danas pretekla Hrvatsku prema kriterijumu realnog dohotka po stanovniku.
Slovačka auto-industrija ne počiva na montaži nekih prosečnih gradskih limenih modelčića. Učili su Slovaci mnogo i brzo o tehnologijama i radnim procesima pa su počeli sklapati "VW touareg", Q7 i "porše kajen". Većina, ističe, zna da je Češka između Prvog i Drugog svetskog rata bila industrijska velesila, najuže povezana s tada već hiperindustrijaliziranom Nemačkom.
Zašto je došlo do hrvatskog zastoja?
Među ekonomistima i u široj javnosti ne postoji prevladavajuće objašnjenje zašto se dogodilo hrvatsko zaostajanje. Nude se objašnjenja, ali niko još nije pokušao objektivno da ih rangira. Najčešće se spominju tumačenja koja polaze od rata i kašnjenja Hrvatske u pristupanju EU.
Česta su i ona mišljenja, navodi, o precenjenoj kuni i deindustrijalizaciji.
"Tek se u zadnjih desetak godina sve češće mogu čuti i tumačenja prema kojima su odlučnu ulogu odigrale reforme – dok su Česi i Slovaci sprovodili porezne reforme, pomerali administrativne barijere, privatizovali i privlačili ulagače, Hrvati su zadržali nerazumno visoke poreze, komplikovali i poskupljivali poslovanje mrežom birokratskih procesa, te reafirmirali nacionalni-državni kapitalizam u kojem se strano ulaganje doživljava više kao okupacija nego kao integracija od koje će svi imati koristi", poručuje on.
Sva ta objašnjenja gube iz vida jednu važnu činjenicu, naglasašava, a to je da današnji odnosi razvijenosti Češke, Slovačke, Poljske i Hrvatske su mnogo sličniji onima od pre 100, nego onima iz 1990. godine.
Kako dodaje, da su nam pradedovi i prabake živi, možda bi mogli da ispričaju neke druge priče o tome gde smo u doba njihove mladosti bili mi, a gde Poljaci i Slovaci. Tih starih generacija više nema, nestale su njihove priče i njihova sećanja, pa nama ostaju statistike. Nepouzdane kakve već jesu, najbolje su one iz baze Madison projekta koji je pokrenuo i vodio pionir merenja dohotka u dugim istorijskim razdobljima Angus Madison.
Poljska i Slovačka imala naprednija društva
Podaci, ukazuje, pokazuju dve važne stvari. Prvo, Hrvatska na kraju socijalističkog razdoblja uopšte nije bila puno razvijenija od Slovačke (od Poljske pokleknule pod teretom političkog haosa 70-ih i 80-ih jeste). Drugo, odnos u korist Hrvatske, a na štetu Slovačke i posebno Poljske oko 1990, bio je istorijska anomalija izazvana izrazitim neuspehom te dve države u razdoblju socijalističkog razvitka nakon Drugog svetskog rata.
Ako se pogled protegne dalje u prošlost, uočava se da su Poljska i Slovačka kroz istoriju ranog XX veka bile mnogo naprednija društva od Hrvatske u privrednom smislu.
Hrvati, ali i ceo prostor bivše Jugoslavije imaju poseban položaj među najvećim relativnim gubitnicima u protekle tri decenije kada je reč o razvoju. Rat se logično nameće kao kandidat za objašnjenje dugog trajanja, ali tek predstoji ozbiljno preispitivanje razloga (relativnog) privrednog i društvenog zaostajanja.
Kurir.rs/ Jutarnji.hr/ Velimir Šonje
Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) DEFINITIVNO REŠENJE ZA MAKEDONIJU? Od ovih 6 predloga jedno će biti ime susedne države!
