"Draga mama, znam da si htela da ostanem u domovini, tu nađem posao i osnujem porodicu. Sve št je uobičajeno i poželjno po društvenim normama. Ono sa čime roditelji vole da se pohvale svojim komšijama kad pričaju o svojoj deci. Ali to sada nije moj put. I gotovo poput pravog nomada, osećam zov nekog drugog života, onog prepunog dalekih zemalja i ludih pustolovina. Zagreb je postao premalo mesto, bar u mojoj glavi. Znam tu staru dušu. I volim je. Gledam onu našu Tkalču prepunu kafića i žamora. Simpatičnog dečka s Dolca koji bira juneće srce za moju Milicu, ono manje masno. Naš kafić u centru grada gde kad ne znamo gde bi, odemo tamo. Gledam nas kako ležimo na ćebićima na toplom Maksimirskom suncu.
I nosim ovo svoje naselje sa sobom, nosim onu livadu gde šetamo svako jutro moja najdraža krznena prijateljica i ja. Gledam staru komšinicu koja svake godine sve teže grabi ulicom iz dućana. Naš prolećni park, prepun drveća u cvatu. Pa ono Morison drvo, do kojeg vodi staza uz potok. Gde sednemo na donju, debelu granu, pustimo muziku i gledamo zalazak. I na koje stalno planiram da ponesem svoj ukulele, pa nikako. Nosim sve te slike sa sobom i sa setom ih puštam napole u nepoznatoj zemlji.
I znam da kad odem neće biti lako, i da ću se sa guštom opet vratiti. U svoj grad, svoj kvart i svoju sobicu. U svoj Zagreb. Ali sada je u meni neki nemir. I tera me da idem. I ne mogu protiv njega. Zovu me neke daleke zemlje, ali i one bliže. Zove me opet Irska. I onaj nestašni Dablin. Moja prva prava odvažna pustolovina. Dugi izlet u samostalnost. Vakcina protiv straha pred nepoznatim. Želja za novim. I baš se radujem.
Prošle su tri godine otkako sam se prvi put otisnula. I setim se često. Prvi dani u novom gradu, kao da je bilo u nekom drugom životu. Redovi ljudi po ulicama, sati i sati čekanja na audiciju za Vikinge. Ponekad se zapitam da li su ti dani bili stvarni. Setim se svega, uzbudljivih izleta, novih prijateljstava. Eh, koliko ih je bilo i kako ih je lako bilo sklopiti. Nikad neću zaboraviti kako sam sedela u parku i odjednom se jedan Korejac okrenuo prema meni, pružio ruku i rekao: "Ja sam Džek". I to je bilo dovoljno da mi postane jedan od najboljih prijatelja tamo.
Ponekad je bilo neprijatno, ali nekako sam one loše dane potisnula toliko duboko da ih se gotovo i ne setim. I sad kad razmišljam o svom starom životu u Irskoj, sve je nekako lepše. Ta nostalgija je neobična stvar. Vrati te u prošlost u dane koji se čine boljim nego što su zaista bili. Ili je ipak možda bilo tako dobro, samo nismo znali to da cenimo. Kako god da je, mene ona vuče natrag na neka stara mesta. Zove me da proživim ponovno dobre stare dane, iako sam svesna da se oni neće više nikada vratiti.
Znam da će biti nezgodno da spavam s nepoznatim ljudima u sobi. Ali nema veze, oni ubrzo postanu prijatelji. Možda će me opet netko opljačkati. Ali zato ću prestati da vadim mobilni na ulici i biti više svesna sveta oko sebe. Ili znajući sebe, ipak neću. Ako me vidite, nemojte me opljačkati. Ostavite mi taj moj mobilni kraj mene. Tog čuvara dragih poruka od mojih ljudi i uspomena u fotografijama.
Verovatno ću opet da se selim više puta. Ali tako ću upoznati više ljudi i više kultura i načina života. I kad vidim ljude kako se bodu iglama na ulici, znaću da nije svima lako i da je svet velik i da svet nije samo onaj sigurni kvart u domovini. Verovatno ću opet da radim poslove koji nisu za mene, ali bar ću da probam kako je raditi nešto drugo, a ne samo kako je sedeti u kancelariji pred kompjuterom. Tako ću bolje upoznati sebe.
Znam, mama, neće sve biti smeh i radost, ali gde jeste? Htela bih da proživim što više u ovom jednom malom životu koji sam dobila. Ili bar da pokušam. Pozivaju me one lampice starih drvenih pabova da praeđem preko Hejpeni mosta do Templ bara i uđem u jedno od tih starih drvenih čuda punih sretnih ljudi i vesele tečnosti, vreve, smeha i pesme. Da čujem onu irsku muziku koja mi je jedno vreme išla na živce, jer je u prodavnici u kojoj sam radila danonoćno svirala. Jedan te isti CD. Sad kad je čujem, dođe mi toplo oko srca.
Zove me voz da uskočim na još jedan izlet. Da vidim šarene trougliće koji se vijore po sunčanom Dulkeju. Daleke poglede na Atlantik sa vrha Killajni hila. Da se još jednom motam oko kuće Bono Voksa ne bih li ga videla. Da izađem izu busa u Hafu i osetim udar morskog vazduha. Sednem na mol i gledam galebove dok vetar šiba kroz moju kosu. Da igramo frizbi na vrhu Breja dok sunce polako zalazi. Da zastanem na trenutak i pomislim kako sam srećna.
Ona rosna mistična Irska opet me zove. Da upoznam nove ljude iz celog sveta. Irske, Italije, Rusije, Francuske, Španije, Litvanije, Brazila, Koreje, Indije, pa i naše Hrvatske.
Ma zove me sloboda, mama! I ne mogu protiv nje. Nismo svi isti. A ovo sam ja.
Pisa ću ti svake nedelje o dogodovštinama u svom novom životu. Neke stvari ću ti i prećutati jer budimo realni, kad su roditelji smeli sve da znaju? . Verovatno neće biti lako, ali kažu da sve ono što vredi, nije lako. Tvoja Sanda"
Kurir.rs/Dnevnik.hr
Foto printscreen Dnevnik.hr
NE PROPUSTITE
