Iznervirana njihovim ponašanjem Upravo je o takvim svojim sunarodnicima koji su otišli iz Hrvatske pisala Alisa Kekić.
"Stajala sam na semaforu u Heilbronu kad sam čula Sinišu Vucu (hrvatski pevač) kako se približava raskrsnici. Pored mene se zaustavio automobil čiji je vozač nosio naočare za sunce dok je napolju sevalo i grmelo. Možda su mu smetala svetla sa semafora. Pod zvucima romantičnih Vucinih melodija frajer je proturio glavu napolje i pritiskujući gas zaurlao: "Dobraaa!"
Pomislila sam kako nije mogao da zna da li sam "jedna od njegovih" ili Nemica pa sam se posle pitala šta jednoj Nemici prođe kroz glavu kad čuje ove melodije i vidi ovakvog tipa.
'Ovaj sigurno prvi put vozi auto u Nemačkoj', zezao se moj prijatelj. 'Vidi ga kako je srećan', nastavili smo da smejemo. Pored našeg sunarodnika na ulici su bili i bolji automobili, ali njihovi vozači nekako nisu imali potrebu da spusete prozor i obaveste sve učesnike saobraćaja kakav auto voze.
Tako je jedan tip, verovatno prijatelj onog Vucinog fana, uporno zagrevao motor automobila, dok se parkirao ispred moje zgrade. Par se prolaznika okrenulo zbunjeno ga gledajući jer je njegov dolazak bio toliko bučan da se sigurno čuo nekoliko ulica dalje. Da se radi o našem, shvatila sam kad se javio na mobilni telefon glasno govoreći: "Evo me sa firminim autom." Pa nek se zna.
Istina, seljačina ove vrste ima svuda i to ne bira nacionalnost ni veru ni kulturu. Ali ako si već u tuđoj zemlji, nemaš li barem malu potrebu da smanjiš doživljaj?
S vremenom mi je zapravo postalo i simpatično da posmatram slične obrasce ponašanja nekih imigranata i reakcije Nemaca. Samo što se u nekim situacijama, poput gore navedene, pravim da ne razumem hrvatski.
Po dosadašnjem iskustvu, postoje dve glavne grupe imigranata. Oni koji su manji od makovog zrna, rade, slave i voze u tišini i oni koji se ponašaju kao da svi trebaju da budu počastvovani njihovom prisutnošću.
NE PROPUSTITE
Tako će oni sa naočarima za sunce da idu kroz supermarket, vičući sa jednog kraja prodavnice na drugi: "Je l' nam treba luk za pasulj?", dok će mu drugi odgovarati preko pedesetak ljudi koji stoje između njih: "Uzmi dve glavice." Pa će stati na kasu i kasirki iznad glave žvakati žvaku sa desnom stranom zuba, sa lagano spuštenim naočarima na vrhu nosa dok broji evre u novčaniku, naginjući ga prema redu iza sebe da svi vidimo koliko ga ima.
Ovakvo ponašanje u tuđoj zemlji još je i bezazleno. Ono što ne mogu da razumem je otpor integraciji u društvo koje si izabrao kao svoje okruženje za novi život. Ljude koji dvadeset godina žive u nemačkoj i ne znaju ni reč nemačkog. Imigranti koji očekuju da se drugi prilagode njima i traže svoja prava, ali ne poštuju tuđa. Ova zemlja može da ti pruži mnogo toga ako joj nešto ponudiš zauzvrat. Pa hajde barem se prilagodi u malim stvarima. Potrudi se da kažeš nešto na nemačkom, oni to zaista cene koliko god loše zvučalo i bilo gramatički neispravno.
I sami govore da je njihov jezik teško naučiti i hvale svaki trud. Ostavljaj
napojnicu, Nemci to rade. To je jedan od načina na koji se poštuje radnik. Nemoj da bacaš plastiku u bio otpad. Nemci su strogi i specifični oko reciklaže. Poštuj oznake za biciklističke i staze za pešake. Stani na crveno svetlo na pešačkom prelazu iako nema automobila kilometrima daleko. Smanji malo Vucu. Skini naočare za sunce u zatvorenom prostoru. I zaboga, nemoj pokušavati da "razbijaš led" vicevima o Hitleru i Jevrejima. Nije im smešno.
NE PROPUSTITE
Postoji još jedna stvar koja je možda i najiritantnija - emigranti koji konstantno plaču za Hrvatskom. Najbolji su mi oni koji odu u Nemačku pa već posle mesec dana lepe post na Fejsbuku sa pesmom "Slavonijo, ja sam tvoje dete" i "Dalmacija u mom oku", pa mu najstrašnije nedostaju prijatelji, rodbina, komšije i službenica iz banke koju je tri puta video u životu pa po ceo dan taguje prijatelje i govori: "Ovo ćemo kad se vratim." Karte za bus do kuće su ti 20-50 evra, možeš sutra da odeš ako želiš.
Kurir.rs/Index.hr
Foto Dado Đilas, PrintScreen
NE PROPUSTITE
