Posebno ističu da je neistina ono što SPC govori o deci u ratnim skloništima u Jastrebarskom i Sisku. Nešto kasnije u pismu pominju i Stepinca, kojeg, kažu, kleveta SPC.
„Osetili smo se pozvanim i obaveznim da napišemo ovo pismo“ Ispod je pismo u celosti. Dodaćemo titlove samo da bismo lakše pratili tekst.
„Vaša Svetosti!
1. Kada je na sajtu „Eparhije gornjokarlovačke“ objavljena „Molba Svetom Arhijerejskom Saboru“ (od 15. maja 2021. godine) da se dostavi „Komisiji Svetog Arhijerejskog Sabora za kanonizaciju novih Svetih“ predlog „da se unese praznik Svetih Novomučenika – mladenaca Jastrebarskih, koji bi ušli u Heortologiju i Kalendar Svetih“, pročitali smo tu „Molbu“ i posebno materijale priložene uz nju i bili smo veoma iznenađeni. , ali i dalje misleći da brojne neistine koje se tamo iznose ne mogu biti osnova da Arhijerejski Sabor pristupi predloženom aktu.
Međutim, iz saopštenja „Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve“ od 23. maja 2022. godine saznajemo da su na svom redovnom zasedanju, održanom u Srijemskim Karlovcima i Beogradu od 15. do 21. maja 2022. godine, saborski oci pripisana svetima, između ostalih, i „sveta čeda mučenika jastrebarskih i sisačkih, sa danom pomena 13./26. avgust“.
Zato smo se osećali i pozvani i obavezni da napišemo ovo pismo, uz duboko poštovanje prema stradanju ljudi koji su u svojim najranijim godinama morali da trpe posledice surovosti rata.
Niko nema pravo da previdi bol one dece koja su bila usamljena, bilo zbog gubitka roditelja, bilo zbog napuštanja, prinuđena da žive kao siročad. Jednako tako, niko nema pravo da previdi ili obezvredi žrtvu ljudi koji su brinuli o njima, boreći se za njihov život i zdravlje u najvećoj mogućoj meri, pokazujući im humanost uz mnogo odricanja i prihvatajući ih u svoje živote, domove i porodice.
„Niko nema pravo da koristi tragediju dece za neke ciljeve“ Ni danas niko nema pravo da povredi njegovo dostojanstvo ili istinu o svom životnom putu, uključujući i patnje. Konačno, niko nema pravo da svojim uskim interesima ili pokušajima zataškava tragediju dece kao sredstvo za neke ciljeve koji su daleko od bilo kakvog saosećanja za decu i zalaganja za pravdu.
S jedne strane, dakle, znamo da ne smemo da ćutimo o istini i da treba da damo glas svima onima kojima je glas oduzet ili se ne čuje dovoljno, a sa druge strane, žao nam je što smo uopšte moraju istupiti na ovaj način. Istovremeno, sigurni smo da će svaki dobronamerni čovek, otvoren za istinu, prepoznati našu iskrenu nameru da težimo dobru.
2. Pošto nemamo uvid u obrazloženja te odluke, iz kojih bismo mogli razaznati osnovu „ubrojavanja u svece“ dece koja su se tokom Drugog svetskog rata nalazila u dečjim prihvatilištima u Jastrebarskom i Sisku, ostaje nam zaključak da se, po svemu sudeći, deo odgovora na to pitanje nalazi pre svega u samoj „Prijavi“ za kanonizaciju i u pomenutim materijalima koji su joj priloženi.
Tako Episkop gornjokarlovački gospodin Gerasim u svojoj „Molbi” piše da Eparhija gornjokarlovačka već duže vreme radi na prikupljanju podataka, ali i tvrdi uz konstataciju da je reč „o strašnim i neviđeno mučenje nevine dece u logoru Jastrebarski (sic!) koji je formiran za vreme Drugog svetskog rata“.
Osim toga, zapisano je da je „logor bio pod upravom časnih sestara kongregacije Sv. Vinka Paulskog“ pa je tako direktna odgovornost za smrt (jasno kvalifikovana kao ubistvo) dece pripisana i časnim sestrama.
U „Prijavi“ se koristi sintagma „priložena svedočanstva i istorijske činjenice“, iako je jasno da ova svedočanstva, sa stanovišta verodostojnosti, nemaju skoro nikakvu vrednost, a ono što se naziva „istorijske činjenice“ su u stvari u duboko neslaganje sa njima.
Pominju se arhivska dokumenta i brojne naučne studije poznatih istoričara, koje navodno potkrepljuju tvrdnju da su ova deca umrla „samo zato što su pravoslavne vere“, iako se ne navodi na koja se dokumenta, naučna dela i istoričare radi.
„Monahinje su klevetno prikazane kao bešćutne i sebične“ 3. Monahinje se pominju na četrdesetak mesta u prilozima „Zahteva“, koji sadrže lako osporiva svedočenja i opise rada azila.
Ne ulazeći u iznesene netačnosti o tome kojoj verskoj zajednici su pripadale pojedine sestre, kao ni u nepreciznost navođenja njihovih imena, upadljivo je da za njih nema lepih reči, već su klevetnički prikazane kao bezosećajne i sebične, štaviše – kao ljudi koji uskraćena briga za decu u pogledu hrane, odeće, obuće, posteljine; mučili su ih ispiti napolju su ih bičevali i tukli, terali da pevaju ustaške pesme, učestvovali u ubistvima, pa čak i ubijali decu i gurali ih mrtve u prenatrpane kovčege.
Ovakve klevete odnose se uglavnom na sestru Pulheriju (Barta), direktorku prihvatilišta u Jastrebarskom, sestru Božimiru Hoić, sestru Graciozu (Ivanšek) i sestre po imenu Bernadeta i Laurenci.
Pominju se i neke druge sestre, čija prezimena nisu poznata, kako stoji. Tako se pominje s. Valdemara (verovatno s. Aldemara Koščak), zatim Vinfrid, odnosno s. Vinfrida Šušak, s. Viktorija, prezivana Kukenberger, i sestre sa navodnim imenima: Florijana, Arcosa, Gaudencije (sic!).
Mora se imati na umu da se radi o obrazovanim osobama koje su svoj život posvetile Bogu i ljudima u nevolji (što je harizma sestara milosrdnica), koji su na rad i život došli u iscrpljujuće uslove i, uprkos tome, s ljubavlju i poštovanjem izvršio časno delo hrišćanske ljubavi.
O Stepincu I nadbiskup Alojzije Stepinac je na više mesta u propratnim materijalima pominjan sa tendencioznim opisima i negativnim prizvukom u tumačenjima, kao da je i on bio učesnik nekog od zverstava koja su navodno počinjena u tim skloništima.
Pre 47 godina nadbiskup Franjo Kuharić (27.09.1975., u crkvi Sestara milosrdnica u Zagrebu) osvrnuo se na teške optužbe i opovrgao klevete koje su u javnosti evidentno bile žešće na račun časnih sestara koje su radile u dječjim domovima. skloništa.u Jastrebarskom.
Ističe činjenicu da nakon rata nijedna monahinja nije pozvana na sud niti suđeno za svoje postupke. Štaviše, u to vreme – kada je arhijerej govorio o tome – neki su još bili živi i primali su penziju za svoj rad u službi.
Da su uradili ono što im se i danas pripisuje, sigurno bi bili drugačije tretirani. U tom skloništu su dobili priliku da rade i posle rata, uz uslov da ne nose versku odeću, na šta nisu pristali. Nadbiskup Kuharić napominje da su deci lekarsku negu pružali lekari „poznati po svojim uverenjima, među kojima je bio i Jevrejin i Srbin“.
Smatramo da je potrebno, u dužem izlaganju, da iznesemo njegove reči od pre skoro pedeset godina: „O izrečenim klevetama mogli bismo da ćutimo. Ali kada su u pitanju laži koje odjekuju nadaleko, onda moramo slediti Isusov primer kada je rekao vojniku koji ga je udario: „Ako sam rekao pogrešno, dokaži da je pogrešno! Ako je istina, zašto me udarate' (Jn 18, 23).“
Nadbiskup Kuharić dalje kaže: „Jastrebarski ubuduće namerava da trajno okuplja omladinu iz svih republika. Svake godine bi morali da ponavljaju istu priču o zločinima monahinja. [...] Svake godine nove i nove generacije mladih ljudi bi morale da se truju mržnjom na tom grobu. Pitamo se: po kome? Po rečima monahinja. Ali ne samo prema njima! Ta mržnja bi se iz tih mladih srca nužno proširila na katoličku crkvu! […] Vidimo opasnost da bi takve tvrdnje mogle da rasplamsaju nacionalnu mržnju u mladim dušama. [...] Nisam ovo rekao da bih pobudio bilo kakvu mržnju prema bilo kome. Mržnja je prokletstvo, mora se ugasiti. Ovo sam rekao da se takve klevete ne bi ponavljale i da bi bilo manje mržnje, više istine, više pravde a više ljubavi“ (Glas Sabora od 12. oktobra 1975, br. 21, str. 3).
„Umesto da im budu zahvalni, oni se opterećuju monstruoznim optužbama“ 4. Posmatrajući u celini tadašnja dešavanja, danas je posebno bolno videti nastavak ideološke propagande iz vremena jugoslovenskog komunističkog totalitarizma, po kojoj su lekari, medicinsko osoblje, a pre svega monahinje, kao i mnogi dobrotvori i hranitelji koji su uložili svoju snagu i znanje, koji su se žrtvovali u spasavanju dece u skloništima u Sisku i Jastrebarskom, prikazani kao najgore zločince.
Naime, ako se ova deca proglašavaju mučenicima, mora da ima i mučitelja, a iz priloženog se razume da su to pomenuti ljudi koji su zaista zaslužni što su mnoga zbrinuta deca preživela u izuzetno teškim okolnostima.
Umesto da ističu svoja dela milosrđa, ponekad znacima istinske svetosti, i da budu zahvalni na njihovim primerima, njihova imena i dela ponovo su opterećeni monstruoznim optužbama i krivicom.
Poznato je da su deca, koja su 1942. godine smeštena u prihvatilišta, bila napuštena siročad, skoro gola, izgladnjela i obolela od zaraznih bolesti, iu tako teškom stanju im je pružena medicinska i svaka druga pomoć koja je bila moguća u tim ratnim vremenima. okolnosti.
„Postoje svedočanstva o velikoj zabrinutosti naroda Hrvatske“ Trebalo bi da bude samo po sebi razumljivo da podatke o visokoj smrtnosti dece treba staviti u kontekst tadašnjeg mortaliteta uopšte i u konkretnim uslovima.
S jedne strane, divna su svedočanstva o velikoj brizi i zauzetosti naroda Hrvatske, posebno katolika, koji su hranili tu decu i koji su usvojili hiljade ratne siročadi, pokazujući tako veliku hrišćansku ljubav prema onima koji su bili u nevolji. S druge strane strane – uprkos svim nastojanjima da se dokaže suprotno – na suđenjima posle Drugog svetskog rata nema dokumenata niti svedočenja da je čak i jedno od te siročadi ubijeno ili mučeno.
Zaista, zar nije čudno da ni jedna od časnih sestara, koje su navodno počinile zastrašujuće zločine, nije proglašena krivom ili suđena i osuđena u posleratnim procesima, za koje znamo da su vođeni „objektivno i pravedno“?
„Zanimljivo, akcije partizana se ne pominju“ Zanimljivo je i da nema pomena o akcijama partizana i njihovim akcijama, zbog kojih su deca stradala, kako pre dolaska u skloništa, tako i tokom boravka u skloništima i posle rata. Pravi doprinos bi bio rasvetljavanje svih aspekata opstanka i života žrtava, kao i uloge institucija i pojedinaca tokom i nakon Drugog svetskog rata.
Katolička crkva, na čelu sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem, činila je – posebno kroz djelovanje „Caritasa Zagrebačke nadbiskupije“ – uzorne činove ljubavi prema bližnjima brigom za ovu djecu, pri čemu je žrtva za djecu u Jastrebarskom i Sisku bila manifestovano posebno kod katoličkih sveštenika, a posebno kod časnih sestara, tako da su se neki - dok su se brinuli o bolesnima - zarazili, a jedna od njih je zbog toga umrla.
„Mnogo svetla dolazi iz Dnevnika Dijane Budisavljević“ 5. Iako smo sigurni da ste upoznati sa mnogim vrednim naučnim radovima i prilozima, u kojima se – metodom istorijskih nauka – nastoji doći do što tačnijih podataka i više detalja o raspolaganju tzv. „Kozaračke djece“ i o prihvatilištima u Sisku i Jastrebarskom navodimo bar nekoliko priloga uz pomoć kojih se lako može razlikovati istina od laži, što više objektivnosti od zlonamjernih pamfleta.
Pre svega, treba se dočepati rukopisa Narcise Lengel-Krizman Spasavanje dece, koji je čuvan u tajnosti i stoga još uvek neobjavljen (ali dostupan). Vrednost je u tome što je autorka istoričar komunističke i projugoslovenske provenijencije, a njeno pisanje može dodatno pomoći u rasuđivanju koje izbegava pristrasnost i uzima u obzir raznovrsnost izvora.
Gledajući članke objavljene pre trideset pet godina, vredi pročitati šta je pisao slovenački, katolički sveštenik, lazarist Stanko Žakelj, a šta je objavljeno u nedeljniku Glas Koncila (br. 7-13) od 15. februara do 29. marta 1987. .
Dalje, svakako ne treba zanemariti ni rad Ćirila Petešića, Dječji dom Jastrebarsko, Zagreb, 1990. U njemu se, između ostalog, mogu pronaći dragocjene izjave i svjedočanstva dr Branka Dragišića, doktora u Prihvatilištu, pedijatra, prof. na Medicinskom fakultetu u Zagrebu, sin pravoslavnog sveštenika.
Sigurno mnogo svetla dolazi iz Dnevnika Diane Budisavljević, Zagreb, 2003, kao i iz dela Nataše Mataušić, Dijane Budisavljević, tihe heroine Drugog svetskog rata, Zagreb, 2020.
Juraj Batelja je u prikazu knjige: Blaženi Alojzije Stepinac i grad Jastrebarsko, Zagreb, 2008. (u III. delu: Blaženi Alojzije Stepinac u Domu za ratnu siročad u Jastrebarskom, str. 69-120) sažeto izneo dovoljno podataka za uvid u različite pitanja vezana za skloništa, sa akcentom na delovanje nadbiskupa Stepinca.
Posebnu pažnju zaslužuje rad objavljen prošle godine: Igor Vukić - Ilija Kuzman, Neka saznanja o njezi i zdravstvenoj zaštiti djece sa Kozare u prihvatilištima 1942. godine, u: PILAR - Časopis za društvene i humanističke studije, 16 (2021) br. 31, str. 67-102. Ono što je u njemu značajno je ono što je prof. emeritus. Ilija Kuzman, infektolog sa Medicinskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu i Akademije medicinskih znanosti Hrvatske.
Stoga smatramo da sadržaj ovih nekoliko naznačenih ponuda pokazuje da je dovoljno prikupljeno, objavljeno i dostupno, i poziva nas da otvorimo um i srce da vidimo izuzetnu brigu, brigu i posvećenost spasavanju dece u nečemu što se zove zločina i mučenja.
„Ostajemo u neverici i tuzi“ 6. Zbog svega ovoga ostajemo u neverici i tuzi, jer imamo utisak da je „Sveti Arhijerejski Sabor SPC“ po ovom pitanju očigledno prihvatio retoriku i komunističku propagandu koja je puna laži i manipulacija. kojim se nevini pokušavaju okriviti za navodna mučenja i ubijanja dece od kojih su hiljade, zahvaljujući ljubavi i brizi hrvatskih katolika, spašene od smrti i preživele teške ratne okolnosti.
Sa nevericom i tugom, bez ikakve namere da zadiremo u kriterijume kanonizacije drugih Crkava, izražavamo duboku zabrinutost ako je odluka zasnovana na neistinitim činjenicama.
Naime, ovakvi čini mogu ozbiljno poremetiti međusobno razumevanje i zajedničko služenje Istini između Zagrebačke crkvene pokrajine i vodstva Srpske pravoslavne crkve. Duboko tugujemo za mrtvom decom, a ovaj bol se povećava kada pokušavaju da iskoriste svoju patnju na najgrublji način.
Smatramo da je to neophodno i u tu svrhu se molimo da s obzirom na nedovoljno osvijetljene teme iz prošlosti odnosa Hrvata i Srba, katolika i pravoslavaca, svako iskušenje preuzimanja i produžavanja neistina promoviranih u komunizmu, kao i njihovo prilagođavanje nekim aktuelnim ideološkim i političkim ciljevima koji su protivno jevanđelju Hristovom i širenju Carstva nebeskog, treba odbaciti.
Ako se kompleksnim pitanjima zbrinjavanja dece u prihvatilištima u Jastrebarskom i Sisku pristupi nekritički, ne zasnivajući se na istorijskim činjenicama i istini, dostojanstvo žrtava, pre svega, ali i onih koji su poniženi, jer su oni – što je potpuno apsurdno – činio je dobra dela, posredno je vređan. .
Izrečene klevete dopuštaju da raste drvo koje može da nosi samo zle plodove sve većeg udaljavanja između katoličkih i pravoslavnih vernika, umesto da ih pročiste i zbliže silom Duha Božijeg, Duha istine koji nebeski Otac je preko našeg Spasitelja dao Crkvi svojoj.
Moleći Gospoda da nas sačuva u ljubavi, puni nade da ispišemo srcu otvorenu Istinu, pozdravljamo vas u Gospodu.
Biskupi zagrebačke crkvene pokrajine:
Kardinal Josip Bozanić, zagrebački nadbiskup mitropolit, v.d. Vlado Košić, Episkop sisački, v.d. Vjekoslav Huzjak, episkop bjelovarsko-križevački, v. Bože Radoš, episkop varaždinski, v.r. Milan Stipić, episkop križevićki, v.d. Ivan Šaško, pomoćni biskup zagrebački, vikar Mijo Gorski, pomoćni biskup zagrebački, v.d.
Kurir.rs/Index.hr
NE PROPUSTITE
