Zvao se Rada, baš kao i majka Ininog direktora trgovine gasom, a bio je prvi sin poznatog srpskog političara, dugogodišnjeg premijera Kraljevine SHS i osnivača Narodne radikalne stranke Nikole Pašića. Radomir Rada Pašić rođen je 1892. godine, znalo se da je očev miljenik, ali se znalo i da je izbačen iz svih škola u koje je otac pokušavao da ga upiše. Da bi nekako završio školovanje, Nikola Pašić mu je umalo izmislio školu i diplomu. Mladi i ponosni Rada odlazi u Pariz pred Prvi svetski rat, izlazi iz vojske sa lekarskim uverenjima o anemiji, slabom srcu i hroničnom umoru. Ali zato tu neumorno troši očev novac (Pašić je tada bio srpski ministar spoljnih poslova).
On se predstavljao kao srpski diplomata i kupovao dijamante pa ih preprodavao, dao bi 10 odsto novca, a ostalo bi, nehajno je rekao Rada francuskom zlataru, platila ambasada Srbije... Zatim, sa još jednim pratiocem , otkrio je da su Nemci platili visoku cenu platine, potrebna im je u vojnoj industriji, pa odlazi u Francusku, kupuje jeftin plemeniti metal, diplomatskom poštom prenosi sve u Švajcarsku, a potom i Nemcima.
Izbegli su vojni sud, pa je slučaj prenet u nadležnost Vlade Srbije na Krfu. Tačnije, u jurisdikciji Radinog oca. Rada zna da uživa i na Krfu, dok tamošnji srpski ranjenici vide svoje rane, krstari jahtom, sa palube pokazuje dupe šetačima na obali, vozi najskuplje aute i gazi dete. Sve je zataškano, ali stari Pašić šalje poruke: „Sakri ga negde, kučka je...“
Hrvatski književnik i istoričar Zvonimir Kulundžić u svojoj čuvenoj knjizi „Politika i korupcija u kraljevskoj Jugoslaviji“ navodi najmanje dvadesetak afera povezanih sa Radom Pašićem, od kojih se neke mogu smatrati prvim korupcionaškim aferama sa eksploatacijom nafte i gasa na tlu Hrvatske. .
„Bajin sin”, „tatin sin”, „leventa”, „parazit koji truje organizam cele jedne države”, „prvi socijalni polip”, „bonvivan”, „mali čir u kome se nalazi gnoj tog privilegovanog”. bio je vidljiv krug vladajuće grupe i partije“, „kompanija“, „najčuveniji lenjivac“, „jedan od mnogih blesavih dendija, degenerisanih potomaka balkanskih prinčeva, sijamskih ili marokanskih vladara, kao i meksičkih ili kalifornijskih milionera “, samo su neki od epiteta koje su beogradski dnevnici pripisivali Radi Pašiću.
Međutim, nije mnogo mario za ono što se o njemu misli i piše, pa se posle Prvog svetskog rata trudio da se istakne u svakom mogućem poslu.
Čak je i u nafti video priliku, iako nije imao pojma o ovom novom poslu. Najveće svetske naftne kompanije "Standard Oil" i "Rojal Dač Šel" ubrzo posle rata izrazile su interesovanje za ulaganja na tlu Kraljevine. Već 30. maja 1920. godine raspisan je prvi tender za eksploataciju nafte i gasa na 749 parcela u Hrvatskoj, Slavoniji i Međimurju, na osam kvadratnih kilometara. Odgovorilo je 14 različitih kompanija. Kao što se očekivalo, moćni Šel je dobio 350 istražnih parcela. A 253 polja su data čoveku koji nije imao apsolutno nikakve veze sa naftom. Radi Pašiću.
Pošto nije imao ni znanja ni veze da započne bilo šta sa tim zapletima, Pašić je godinama smišljao kako da od nekoga izvuče novac za te njive. Doduše, 23. septembra 1920. u Zagrebu je i formalno osnovao preduzeće „Panonija” kao akcionarsko društvo „za istraživanje, vađenje i preradu, transport i prodaju bitumena”. Pašić je u prve dve godine čak uredno plaćao naknadu za istraživanje i eksploataciju tih polja, a onda je sve stalo. Ogromne iznose dugovao je Radi i državi, pa je početkom 1923. godine pokušao da celu priču sa naftom prebaci na kompaniju „Omnium Serbe” iz Pariza, koju je vodio njegov saputnik markiz de Milo. Međutim, ta kompanija je dve godine ranije bila teško kompromitovana u aferi sa izgradnjom fabrike oružja, pa je resorno ministarstvo odbacilo njegovu ideju. („Omnium Serbe“ i prevarant i partner markiz de Milo sa Pašićem bili su akteri retke korupcionaške afere koja je sprečena pritiskom javnosti. Pomenuti partner Rada ponudio je u ime fantomskog francuskog konzorcijuma „Omnium Serbe“ izgradnju fabrike oružja za Kraljevinu SHS.Naravno, predstavnik je bio Rada Pašić.Malo je reći da su uslovi posla bili povoljni.Država je trebalo besplatno da da zemljište, da poveže fabriku železnicom , omogućio korišćenje svih potrebnih sirovina, oslobodio konzorcijum od carina, dao mu monopol na opremanje vojske i otkupio celokupnu petogodišnju proizvodnju bez obzira na kvalitet proizvoda, ako je potreban i otpadni metal, sve mora se platiti unapred, uz zelenu kamatu i provizije.Javnost se digla, nana kraju su se Rada i Francuzi povukli, na nagovor Nikole Pašića).
Dan nakon što ministarstvo odbije da prenese dugovanja na svog pariskog partnera, Pašić objavljuje protokolarnu izjavu kojom prenosi sva prava na „Central American Petroleum Compani iz Njujorka“. Ta fiktivna operacija je prošla bez problema, a sa njom su dugovi prebačeni na izvesnog Linkolna Valentina iz Njujorka. Sledećih sedam godina jugoslovenske vlasti su pokušavale da naplate ogromne dugove od njega, ali nisu uspele da ga čuju i vide. Iako je lik bio stvaran, zajedno sa svojim bratom Vašingtonom bio je lobista (agenti-at-large) američkih naftnih kompanija u Latinskoj Americi, a čak je bio i umešan u državni udar koji je izveo general Federiko Tinoko Granados 1917. u Kostariki. Rade Pašić je do 1937. izbegavao da plati nagomilane dugove državi, a za to vreme nije ni pokušao da istražuje i vadi naftu na bilo kom polju.
Pašić je 30. marta 1938. u čitavom nizu prevara uspeo da osnuje preduzeće „Panonija petrolejsko a. d.“, u Beogradu. Ta kompanija odjednom ima naftna polja na hrvatskom tlu ukupne površine oko 2.000 kvadratnih kilometara, između Međimurja i Save. Pravdajući se da u zemlji nema dovoljno stručnjaka za istraživanje naftnih rezervi, kompanija iznenada zaključuje ugovor sa nemačkom kompanijom iz Hanovera, koja je već 1939. godine počela sa opsežnim bušenjem i istraživanjima. Kasnije se ispostavilo da je Pašić imao udela i u drugim sličnim kompanijama, a u sve je upadao nemački kapital, pod direktnom kontrolom koncerna „Rajhsverke Herman Gering”, najvećeg industrijskog konglomerata u nacističkoj Nemačkoj, zaduženog za vađenje i preradu rude i nafta.
Prodajom ovih koncesija Pašić je uspeo da izvuče milione do 1941. godine, a nemačka grupacija je na kraju dobila državnu koncesiju.
Već 1941. godine Nemci su počeli da eksploatišu bušotine u istočnoj Moslavini, na naftnom polju Gojlo, proizvodeći 50 do 70 tona sirove nafte dnevno (od 1942. partizani su diverzantskim akcijama sprečavali vađenje).
To je bio kraj Pašićeve naftne priče, ali postoji još jedna zanimljiva koincidencija između Pašićevih afera i korupcije pojedinih hrvatskih prevaranta. Naime, obojica su pokušali da izvuku milione kombinujući poslove sa energijom i pašnjacima. Posle Prvog svetskog rata, pored naftnog posla, Rada dobija i trgovinu volovima i ovcama. Na ime ratne odštete, Nemačka je morala da preda Kraljevini SHS 60.000 ovaca i 17.500 goveda, kao nadoknadu za stoku pokradenu tokom Prvog svetskog rata. Sve je moralo da se podeli seljacima, da bi se obnovio stočni fond. Tamo su se Rada Pašić i njegov šurak Grk Belojanis, preko tasta, dogovorili da ministar poljoprivrede Janez Pucelj donese rešenje da se stoka ne predaje narodu, jer „ima neki razlozi zbog kojih je stoku nezgodno deliti narodu”.
Tako je dogovoreno da se stoka jeftino prodaje firmama kojima Pašić veruje... Jednu od njih vodio je zagrebački trgovac Radivoje Hafner, mesar i ratni profiter koji se još za vreme rata enormno obogatio, prodajući meso za vojska. Hafner je od 1917. godine živeo u palati Vraniczani na Zrinjevcu (danas Palata Arheološkog muzeja, tokom rata zgradu je zauzeo Vermaht, na čelu sa generalom Edmundom Glaiseom fon Horstenauom, koji u svojim memoarima pominje i njegovu kancelariju). Jedna ovca je vredela između 150 i 200 dinara, a vol od 2.500 do 3.000 dinara. Međutim, Pašić je, baš na šukogorski način, sredio da se te ovce Hafneru prodaju po četiri puta nižoj ceni, za 45,5 dinara, a volovi za 1.510. Nisu morali da plaćaju ni carinu. Kada je afera isplivala na površinu, neki trgovac je ponudio čak 200.000 dinara više, ali je odbijen. Vlada Nikole Pašića je zbog pritiska javnosti otkazala prodaju ovaca, dok je prodaju volova odobrila kao „povoljno”. Na kraju Rada u Novom Sadu, automobilom se uleteo u demonstracije protiv sebe, dobio teške batine i u poslednjem trenutku izbegao linč.
Za vreme rata pisao je u ime srpskog kneza Đorđa svojoj sestri, udatoj za ruskog kneza Ivana Konstantinoviča, tražeći novac i pomoć jer i prinčevi u Srbiji gladuju. Kada je Đorđe saznao za operaciju ovog prevaranta, bilo je dosta vučenja brade...
Još jedna afera je, kažu, starog Pašića na kraju koštala života. Posle rata, Kraljevina SHS je remontovala veliki deo svojih vozova u fabrici u Adamstalu u Čehoslovačkoj. Kako Beograd nije plaćao račune, direktor češke fabrike stigao je u Beograd da naplati dugove. Rečeno mu je: Da, platićemo, ali Rada treba nešto da dobije, on će se postarati da se sve reši. A Radi je dobio milione u džepu.
Nikola Pašić je uvek branio sina. Kada je svojevremeno utopio 160 vagona šećera iz zaliha, osnovana je državna komisija za ispitivanje afere, a stari Pašić je stao u odbranu sina rečima: „Šta ćeš dete, oni vole slatko!“ (Ovako je posle naftne afere parafrazirana ista izjava: „A šta ćeš, dete, oni vole naftu!“) Posle skandala sa Česima, Pašić umire, a Rada sve ređe posluje. U mraku ne propušta jeftin štos: „Tata moli...” Pred Nemcima 1941. pobegao je u Zagreb, a posle nekoliko meseci vratio se u Beograd. Na kraju rata 1945. godine palo mu je na pamet da mermernu bistu sa očevog groba, rad Ivana Meštrovića, proda jednom Italijanu. Sestre su ga tužile i sud je presudio da mora da postavi odliv od bronze, koji još uvek stoji na grobu.
Posle rata, prevarant je pakistanskom diplomati predstavio reprodukciju Rembrantovog crteža i rekao da je to autentično delo. Pakistanac je shvatio da je prevaren tek kada je došao u Holandiju sa crtežom na ocenu. Rada Pašić, kada je u Beogradu pre pogibije 1964. ispitivan o ovoj prevari, ljutito je uzvratio: „A kako je to mogao da iznese iz države bez mog pristanka!?“
Kurir.rs/24sata.hr
NE PROPUSTITE
