Selo Kutac utkano je u zelene padine Vrgorskih planina koje ga skrivaju od magistrale i bučnih puteva. Ispod nje je beskrajno polje kroz koje vijuga reka Matica i poneki biciklista.
Vozeći se do odredišta, auto je već pregazio desetak već pregaženih zmija.
- Ovde žive dobri ljudi! – počinju priču deca stavljajući do znanja šta je najvažnije za neko mesto.
Ne znaju mnogo o politici, samo ono što ih se tiče:
– Obećali su da će nam napraviti igralište, ali su sebi napravili bućalište!
Postojeće igralište je ograđeno, ali puno rupa, pa svaka lopta beži u provaliju jer je igralište na ivici. Dok se ne popravi, zabavljaju se prateći bube i mrave, a starija deca čuvaju mlađu. Od deset porodica u selu, svaka ima u proseku po dvoje ili troje dece, pa je Kutac, za razliku od okolnih sela Vrgorske krajine, u demografskom procvatu, piše Slobodna Dalmacija.
I Mirjana Tolić ima troje dece, a u Kutac je došla zbog ljubavi.
- Svaka sredina ima svoje prednosti i mane; ljudi se ovde drže zajedno, posebno rođaci, a deca odrastaju u skladu sa svojim godinama i znate gde su i sa kim su u svakom trenutku. Svi u selu uzgajaju voće ili povrće. Daješ komšijama grožđe, oni tebi breskve, pa znaš šta i čije jedeš. Kada bi se rešio problem navodnjavanja i odvodnjavanja viška vode, mislim da bi poljoprivredna proizvodnja trajala cele godine i možda bismo imali i dve berbe grožđa godišnje, kao što ima Čile. Gajimo sortu kardinal, a sve prodajemo na licu mesta, u polju. Da je mogućnost zaposlenja veća, ovo bi bilo idealno mesto za život. Nedostaci su što nema veliki izbor u prodavnici, ali kupujemo ono što ima u skromnoj ponudi.
Mirjana kaže da joj nije teško palo da se prilagodite životu na selu.
- Ovde sam doveo i svoje roditelje. Prodali su stan u Zagrebu i preselili se u Crip kod Kokorića. Penzionisani su i uživaju na selu - kaže Mirjana, koja nije jedina mlada koja se preselila u Kutac.
- Rodom sam iz Hercegovine, iz nekadašnjih zidina. Muž mi je umro pre 10 godina, tako da obrađujem samo baštu oko kuće, gde sadim malo kupusa i pasulja.
Početkom devedesetih, pećina se počela uređivati za sklonište, no u njoj su nađeni glineni ostaci, pa su na lokalitet dolazili i ljudi iz Arheološkog muzeja iz Splita, kaže Nada Rakić.
Kasnije nisu vršena nikakva arheološka istraživanja, ali s obzirom na pronađeni materijal moguće je da lokalitet potiče iz gvozdenog doba. Meštani e preporučuju da ise ide gore zbog zmija.
- Mog muža je ugrizla šarka, pa sam igrom slučaja saznala ono što nisam htela da znam. U Hrvatskoj su bila samo tri seruma - u Dubrovniku, Splitu i Osijeku. Otkako je Imunološki zavod uništen, serum uvozimo iz Francuske, a cena mu je bila oko 30.000 kuna. Podigla sam celo ministarstvo na noge, zvala sam i ministra Beroša. Život mog muža je bio u opasnosti, nije se znalo da li će mu biti dovoljan jedan serum ili će mu trebati još jedna doza. Na sreću, jedan je bio dovoljan - seća se Mirjana.
Na sličan način meštani rešavaju i druge probleme.
- Kada jednog leta nismo imali vode, pozvala sam Plenkovića. Po zanimanju sam pravnik i znam da po Ustavu imam pravo na minimalne uslove za život. Grad Vrgorac je uveo redukcije, pa deset dana ne bismo imali vodu. Kako se u Vrgorcu nalaze sve važne institucije, grad je pošteđen ograničenja. Radno vreme ustanove je prepodnevno, pa sam tražio da se voda u selu pusti popodne, a u gradu isključi. I naša deca treba da se kupaju, moramo i da peremo sudove i da obavljamo osnovnu higijenu. Kada sam došla kod premijera, odjednom je bilo vode i od tada nismo imali većih problema - priča gospođa Tolić.
Sa advokatom u selu, nema sumnje da će se naći rešenje za svaki „aktuelni” problem, ali suše i poplave su i dalje najveća briga meštana. Bilo je teško rastati se sa ovim dobrim ljudima, ali doći ćemo ponovo jer smo ovde našli ono što je mnogima zaista potrebno - miran Kutac.
Kurir.rs/Slobodna dalmacija
NE PROPUSTITE
