Francuski fudbaler Tijeri Anri, koji je nedavno napustio Njujork i sada razmatra ponude za nastavak karijere, a za to vreme prisetio se detalja sa početka karijere u Monaku i govorio o modernom fudbalu. je govorio o odnosu mladih fudbalera prema obavezama i načinu na koji se to nekada radilo.
Anri je osam godina proveo je u Arsenalu čija je legenda postao, a tri sezone proveo je u Barseloni. Na početku karijere igrao je pet godina za Monako, a kratak period proveo je u Juventusu.
A evo šta kaže, gada govori o:
Ulasku među profesionalce...
"Kada sam bio mlađi, išao sam do starijih da se pozdravim, a danas skoro da je obrnuto. Počeo sam sa masažama kada sam imao 21-22 godine. Ako bi nas Tigana video na stolu za masažu, rekao bi: Šta radiš ovde? Gde te boli? Leđa? Igrao si pet sekundi u Ligi jedan i već te nešto boli? Idi trči, treniraj i napravi mesta za Dumu ili Enca Šifa. Ta vrsta stvari me nervira – pobesnim kada neko zakasni na trening. Šta sprečava mlađe da dođu da treniraju? Na tebi je – ili radiš ili ne radiš. Kada vidim da kasne, a trening nam traje sat i po... Zakasnio sam jednom u Monaku, ne svojom krivicom. Tigana mi je rekao da je to poslednji put da mi se to desilo i bio je u pravu. Ako kasniš na trening na koji dolaziš kolima, zakasnićeš i na utakmici kada loptu treba da stigneš nogama. Pre šest godina San Antonio Sparsi dali su Toniju Parkeru trenera za šut. Toniju Parkeru. Nije u pitanju nedostatak poštovanja – bilo je to samo da bi popravio segment igre koji je mogao da se popravi“. Nedostacima...
“Moj dar je bio to što sam brz. Morao sam da imam deset šansi da bih dao gol, ali istovremeno sam ja i stvaro te šanse. Onda sam rekao sebi: Nećeš stalno dobijati prilike, moraš da ih realizuješ. Onda, kako ne bih previše razmišljao pred golmanom, radio sam na završnici kako ne bih uopšte mislio, već da automatizujem završnicu. Najteže za napadača jeste kada ima vremena da razmisli. Nisam rođen sa darom za golove, počeo sam karijeru na krilu. Morao sam vredno da radim da bih ostao na pravom putu. Insistiram na reči "RAD" rad’ jer je on osnova svega. Možeš da imaš talenat, ali ako ne radiš... To za mene nije bila žrtva – bavio sam se onim što sam žečeo, voleo sam da radim i da budem najbolji u svemu: igri glavom, slobodnim udarcima, čitanju igre...“
Asistencijama...
“Za mene je najdivnija stvar da dodaš loptu kad si i ti u poziciji da daš gol. Znaš da možeš da ga daš, ali rešiš da dodaš. Deliš sa drugim i vidiš radost u očima saigrača. Ti znaš, on zna, svi znaju. Ljudi nikada nisu znali da kada podignem ruke iznad ramena da to ne znači: ’Dođi, vidi, dao samo gol’, nego: ’Dođi da proslavimo zajedno, da uživamo zajedno u ovom trenutku“.
Dugotrajnosti... “Istovremeno je dugotrajnost i najveća pohvala – naročito kada si napadač i svi ti mladi momci se probijaju. Nema lepšeg trofeja od trajanja. Da ostaneš na istom nivou kada ljudi očekuje tako mnogo na svakoj utakmici... Ronaldo, Mesi... Da li su ljudi uopšte svesni šta oni rade, da li su svesni koliko je teško postići njihov kontinuitet i biti uvek na vrhu“.
Modernim napadačima...
“Uzmite Ronalda za primer, brazilskog Ronalda. Radio je stvari koje niko ranije nije video. On je redefinisao pojam centralnog napadača, zajedno sa Romariom i Žoržom Veom. Oni su prvi izlazili iz šesnaesterca da pokupe loptu u sredini, prvi su se prebacivali na bokove, dezorijentisali štopere svojim sprintevima, driblinzima. Ko je to ranije radio? Gerd Miler? Paolo Rosi? Ne. Žorž Vea imao je veliki uticaj na mene, možda sam kopirao njegovu igru. Koliko igrača može da kaže da je ponovo ’izmislilo’ poziciju na terenu? Ne mnogo. Jedna od posledica jeste i da su mediji i marketing počeli da individualizuju fudbal. Ljudi su prestali da stavljaju nagalasak na timsku dimenziju igre, kako je gol izgrađen. Sve se svelo na pojedinca, više uopšte ne razgovaramo o fudbalu“.
