Omladinska fudbalska selekcija Srbije napravila je istorijski uspeh osvajanjem Svetskog prvenstva na Novom Zelandu, a selektor Veljko Paunović otkriva kako je sa svojim igračima uspeo da uradi nemoguće.Da počnemo od kraja, kako Beograd izgleda s balkona Skupštine grada?- Izgleda mnogo lepše. Kao igrač se nisam usuđivao da sanjam tako nešto, a sad se to dogodilo i bilo je nezaboravno. Nisam prorok, još manje volim da se kladim, već samo iskreno verujem da će se fudbaleri ponovo naći na tom mestu. Mislim da će tu biti ovi momci, plus igrači koji trenutno igraju u mladoj i seniorskoj reprezentaciji.Da li ste na Novom Zelandu uopšte znali koliko se vaši mečevi prate u Srbiji?- Samo donekle. Prostorno i vremenski smo bili daleko, u drugoj hemisferi, bukvalno jedni drugima naglavačke, ali imali smo internet. Bili smo u kontaktu sa Srbijom, tu pre svega mislim na igrače, i znali smo da nas gledaju. Nismo bili u situaciji da, kao sad, šetamo ulicom, neko nam priđe i kaže: „Hvala vam, kako sam plakao zbog vas!“ Vrhunac svega je kad vidiš sreću na njihovim licima.Iako ste omladinski šampioni, tvoji igrači su odavno prevazišli taj nivo?- Objektivno gledano, to su mlađi seniori i ovo je, ako tako mogu da kažem, postdiplomski omladinskog fudbala. Već godinama ne igraju u omladinskim ligama, što se, naravno, odnosi i na naše protivnike, jer u Brazilu imate igrača Mančester junajteda, u Maliju igra prvotimac Lila... Ovo je krem tog uzrasta na svetu i sve te momke ćemo u narednoj deceniji gledati u najvećim svetskim klubovima.Šta je sledeći korak na tom putu?- Da se momci razvijaju, jer su oni budućnost našeg i svetskog fudbala. Mi smo tu da im budemo servis, a od njihove svesti zavisi kako će teći razvoj. Ova generacija je bila raspoložena da primi sav alat koji smo im pružali kroz tehničko-taktičke, mentalne i fizičke vežbe. To govori o njihovoj svesti, ali svest može da se otvori i da se zatvori.Koja je tajna uspeha ove generacije?- Naše vrednosti su poštovanje, poverenje, entuzijazam i odgovornost za naš cilj, to smo razvijali od prvog dana. Neko će reći da smo prvi zato što smo vredno trenirali, ali ne, nismo. Neko će reći da smo prvi jer smo se dobro poneli, ali ne, nismo. Nismo prvi ni zato što smo sve radili dobro, jer možda i nismo, čak naprotiv, možda smo radili lošije od drugih, ali smo radili sa entuzijazmom. Verovali smo, bili odgovorni prema sebi i prema igri.Da li ste takvi i privatno ili se ti principi odnose isključivo na sport?- Tako razmišljam kroz život. Nisam ja jedna osoba na treningu, a druga privatno, već sam uvek isti. Da se razumemo, volim pred svaku utakmicu da se veselimo, sviramo uveče, slušamo muziku, ali tek kad završimo posao. Svima je potrebna zabava, ali kad radimo, radimo sto odsto, kad se odmaramo, onda se odmaramo sto odsto. Suština je u tome da se adaptiraš na uslove. Tokom boravka na Novom Zelandu nismo se ravnali po srpskom, nego po tamošnjem vremenu. E, tako je i u fudbalu.Odakle toliko pridavanje pažnje psihologiji, to sigurno nisi naučio u Srbiji?- Sve trenerske licence na svetu - A, B i Pro - daju isto gradivo, uz dodatak psihologije. Meni je ona sama po sebi interesantna, ali daleko od toga da sam psiholog. Rukovodim se ličnim iskustvima jer sam se kao igrač dosta bavio sobom. Istrenirao sam se da gledam igrače i posmatram njihov govor tela, kako me gledaju, kako pričaju i u najranijoj fazi detektujem negativnu promenu. Na to sam vrlo senzitivan. Nekad odmah reagujem, a nekad pustim da vidim gde će to da vodi. To je nešto što sam izgradio još kao igrač.Tokom boravka na SP u vašem hotelu su bile maturantkinje. Kako ste sprečili njihov kontakt sa igračima?- To su mladi momci koji su mesec dana odvojeni od kuće i naravno da su bili u iskušenju. Ali ovde niko nikog ne zadržava i ne kontroliše. To je poverenje na kojem smo radili od prvog dana. Igrači znaju lanac dnevnih aktivnosti i znaju da sve može. I da se šalimo i zabavljamo, ali sve u svoje vreme. Mora da se odmara, da se vodi računa o ishrani, da se radi i da se zeza. To su ključne stvari i poenta je pronaći ravnotežu.
Da li je neki igrač prekršio neko pravilo i da li je bilo sankcija?- Lagao bih ako bih rekao da se nisu desili prekršaji i to je normalno. Ali da se razumemo, ne pričam o ovom Mundijalitu, već o našem zajedničkom radu za ove tri godine. Konkretno, ne znam da li je neko bio s tim maturantkinjama, jer ih ja nisam kontrolisao.Šta misliš o ideji da se o vama snimi film kao o Montevideu?- Ako ima kreativnih ljudi koje smo inspirisali na to, onda je to zaista sjajno. U svakom slučaju, mi smo tu da pomognemo ako treba.Ko bi mogao da glumi Veljka Paunovića?- Zaista nemam predstavu.Recimo Al Paćino?- Eto, možda on (smeh). Da me neko ne shvati pogrešno, ali zaista vrlo slabo gledam televiziju, tako da i ne znam šta se sve tamo daje.Koji su treneri koji su najviše uticali na tebe?- Čujem se s mnogo njih. Radomir Antić i Bora Milutinović su samo dvojica od mnogih, ali verovatno za naše ljude najzvučnija imena. Postoje malo poznati treneri s kojima se savetujem, kako kod nas tako i u inostranstvu. Bio sam kod mog trenera iz mlađih dana Miše Radakovića, okačio sam mu medalju i rekao mu da je medalja i njegova. I ne samo njegova već i svih trenera koji su vodili mene, moje saradnike i koji sada vode ove igrače. Svi imaju zasluge za ovaj rezultat.Otac Blagoje je ipak imao najveći uticaj?- Bili smo jako vezani i pratio sam ga sve vreme. Ovo što smo uradili je produžetak njegovog rada i ova titula je i njegova. Preko mene je osvojio titulu šampiona sveta, o čemu je uvek sanjao. Krivo mi je samo što nije doživeo da to vidi. Ako je to, tamo negde gde je on, sada uopšte bitno, nadam se da je srećan, a voleo bih da sve ove trenutke mogu da podelim s njim.Sećaš li se nekog poklona koji si dobio od njega?- Za 30. rođendan otac me je pitao šta želim da mi pokloni, a ja sam mu rekao: Daj da vidim tu tvoju čuvenu utakmicu na oproštaju Pelea. On je otišao u RTS i iz njihove arhive nabavio snimak tog meča, prebacio ga na disk i to mi dao kao poklon. Taj CD i danas čuvam, ne gledam ga često, ali znam da mi je tu i to mi mnogo znači.Ko je došao na ideju da pred meč izgovarate molitvu „Oče naš“?- To je bila moja ideja, ali moguće je da je pogrešno protumačena. Trošili smo mnogo energije, a trebalo je sačuvati se za četvrtfinale, polufinale i finale. To je trebalo da bude kanalisanje energije, nikako ritual, jer molitva to nije. Iz nje niko nije isključen, nema veze s veroispovešću, niti sam želeo da nekoga impresioniram svojom religioznošću. Reč je samo o želji za samokontrolom, koja nam je bila potrebna.
O nagradamaPENZIJE SU BILE ŠALATrebali ovi momci da dobiju nacionalne penzije?- Momci su to rekli u šali i mislim da ne treba time da se bave. To nije poruka koja treba da se šalje. Ne znam ko ih je sa strane nahuškao da to pevaju, to je urađeno u šali, oni su mladi momci i sve što su zaslužili su već dobili. Od javnosti, medija, navijača... I dobijaće još. Ne treba oni ništa da traže, sve će im se dati.
O slučaju „balkon“SAVO I MRKELA STVORILI OVAJ TIMDa li i dalje tvrdiš da ne bi izašao na terasu da si znao da Milošević i Mrkela nisu pušteni u Skupštinu?- Nije da ne bih izašao, jer su momci pre svega zaslužili da im se na taj način oda priznanje i ja nikako ne bih želeo da im to kvarim. Međutim, Savo Milošević i Mitar Mrkela su zaslužili da budu gore. Oni su tvorci ovog projekta, započeli su ga i oni su deo našeg tima.
Slobodno vremeSLUŠAM ROK I SVIRAM GITARUSviraš gitaru, koju muziku najviše voliš?- Slušam rok, a volim gitaru kao instrument. Sviram je poslednjih šest godina, ali u poslednje vreme nemam mnogo vremena da vežbam. Sviranje vam je kao fudbal, potrebno je da stalno trenirate. Volim da sviram Džoa Bonamasa, AC/DC mnogo volim, a tu su i Red hot čili pepers, čije pesme su mi najlakše za sviranje.Koji koncert ti je posebno ostao u sećanju?- Bio je to koncert Brusa Springstina u Madridu. Trajao je četiri sata i to je najduži koncert koji je ikada svirao. Zanimljivo je da se sve događalo na Santjago Bernabeuu, pa se na Tviteru pojavila slika i navijači Atletika su me pitali šta radim tamo, a ja sam odgovorio: „Kako šta radim, pa slušam Bosa!“ Bilo je savršeno.
