ZBOG PRITISKA SRĐANA BLAGOJEVIĆA PROMENIO JE SPORT, A ONDA - FILMSKA PRIČA! Nenad Krstić otvorio dušu: „Ako si jak u glavi, sve možeš!“

Nenad Krstić prošao je put od velikog talenta, jednog od najvećih koje je srpski futsal ikada imao, preko pakla, operacije srca i borbe za život, pa sve do čoveka koji ima porodicu, ženu i troje dece, te uživa u svom životu.

U drugom delu intervjua sa Nenadom Krstićem pričali smo o njegovoj karijeri, ali i brojnim drugim zanimljivim temama. Za početak, Krle se vratio u samo detinjstvo:

- Prvi klub u Beogradu bio mi je Eurokolos iz Železnika, privatni klub čuvenog Tase, koji je otvorio vrata mnogim igračima, kao što su Nemanja Matić, Zoran Tošić i mnogi drugi… Imao sam kratke epizode u Partizanu, Crvenoj zvezdi i OFK Beogradu, gde su bile veoma kvalitetne generacije igrača. U Partizan sam došao zaobilaznim putem, pa se nisam puno zadržao, u Zvezdi su bili momci poput Milana Prša, Stefana Mitrovića, Vujadina Savića… OFK Beograd je takođe bio sjajan tim, Krstičić, Šćepović, Ignjovski, Rodić… Na kraju se ispostavilo da su skoro svi imali sjajne karijere, ja nisam uspeo da se izborim za svoje mesto.

- Zatim sam prešao u Radnički Novi Beograd, gde je takođe bilo sjajnih igrača, bio je tu Zeka Đuričić, Stamenković, Crnobrnja je branio, od mlađih su igrali Filip Malbašić i Alen Stevanović. Tu nam je bio trener Srđan Blagojević, aktuelni šef stručnog štaba Partizana, koji mi je rekao da je bolje da pređem na futsal, da sam rođen za taj sport! To je bilo sa nekih 17, 18 godina i i ja sam otišao u Intermeco. Do tada sam gledao utakmice, išao sam u „Pionir“, uživao u potezima Predraga Rajića koji me je kasnije motivisao i govorio da veruje da mogu da napravim veliku karijeru. Ali, dok Srki Blagojević nije izvršio pritisak, nisam prešao na parket (osmeh).

- Moram da napomenem da mi je po dolasku u Beograd rođeni brat Bojan bio najveća podrška i oslonac! Tu je ceo život, ali najviše mi je pomogao u tom odrastanju kada sam od kuće otišao u Beograd.

Početak futsal karijere

Otkrio nam je Krstić potom i kako se seća početka svoje futsal karijere.

- Kada sam došao u Intermeco, Srki Blagojević je bio kapiten, tu su bili Vladimir Lazić, Vladimir Kreza Jovanović, Rigi Ilić, Mrsa Roknić, Đorđe Pantelić, Đole Rađenović, Deki Majes je bio trener… Bio sam klinac, a Intermeco se brzo spojio sa Marbom, pa sam postao deo Marbo Intermeca. Brzo sam osetio šta znači pravi ligaški futsal i navikao sam se. Jedno je fudbal, drugo turniri, treće liga, a četvrto su ta neka evropska takmičenja i reprezentacija što sam takođe malo uhvatio…

- Za navikavanje na futsal mnogo su mi značili i termini koje sam krenuo da igram u Košutnjaku. Igrali su Perke, Raja, Boroja, Šole, Mare Pršić, Sale Živanović, Mrsa Roknić… Najbolje što imaš u futsalu, protiv najboljeg što imaš u velikom fudbalu. Mnogo sam napredovao na tim terminima! Zamisli, četiri plus jedan, a na martinele! Pas, kretnja, svi igraju jedan na jedan, jak tempo…

Avanture sa Markom Pršićem

Nenad Krstić i Marko Pršić – ovo je neraskidiva veza i večno prijateljstvo, te je prava šteta što u tandemu nisu stigli do samog vrha srpskog futsala.

- Kada su se Marbo i Intermeco spojili, ja sam među prvima krenuo da igram. Uz mene, tu su bili i Mare Pršić i Sale Živanović… Kroz celu neku moju karijeru, koliko god da je trajala, Mare Pršić i ja smo bili povezani… Sretali smo se i igrali jedan protiv drugog na turnirima škola, Radnički Novi Beograd je on kratko zakačio sa mnom, Marbo… Živeli smo zajedno! Ima zanimljiva anegdota za to kada smo krenuli Mare Pršić i ja da živimo zajedno. Klub se tek formirao, Marbo Intermeco je bio, krenule su da se slažu stvari i oni su nas smestili u Rakovicu u neki hotel, tu smo spavali. Hranili smo se u Zemunu, a trenirali smo u Slodesu i na BASK-u. I, saigrač koji je igrao sa nama, Nani, je znao da kaže, gde vi spavate, u Parizu, hranite se u Lisabonu, a igrate u Madridu (osmeh)?! I stalno su se vrtele te reči… Mi smo izlazili iz hotela u 12 i faktički nije nam se isplaćivalo da se vraćamo nazad…

- Bili smo jako mladi, a tada je bilo retko da mlad igrač odmah pokaže potencijal, a Mare Pršić i Sale Živanović, pa na kraju krajeva i ja, smo znali sa tim da se nosimo. A Majes je znao da da šansu mladim igračima. Liga je bila dosta kvalitetna, nisu mogli bodovi nigde lako da se izvuku… SAS, Novi Sad, Vrbas, svi su imali vrhunske igrače… Pa jug Srbije… Ekonomac… Mi smo bili tek formirani, ali borili smo se odmah za titulu.

- Ima zanimljiva anegdota iz perioda kada sam bio u Marbo Intermecu. Bio je veliki pritisak, borba za titulu, a sa tim smo se mi mlađi igrači, Mare Pršić, Sale Živanović i ja, kao što sam naveo, dobro nosili. Na jednom meču naš kapiten Bojan Đura Pavićević je bio u situaciji gde nije uspeo da mi uputi neki pas i u svlačionici mi je rekao: „Vidiš da sam pod pritiskom, nemam liniju dodavanja, moraš da mi se otvoriš“. Ja sam u tom trenutku glavom bio na sto strana, slušam ga i odgovorim mu: „Pa, ja sam ceo život pod pritiskom!“. Mislio sam da će me ubiti, Đura se nasmejao, ostala je anegdota za pamćenje. I, eto, ceo život sam pod pritiskom stvarno, ali se sa tim odlično i borim!

- Jedno vreme je bilo stranaca dosta u Marbu, bio je Kostarikanac Aron, zatim igrači iz Gruzije, u kući jednoj smo živeli svi zajedno, nas osam, devet… Kakva je to atmosfera bila!

Univerzitetska bronza

Nenad Krstić bio je deo univerzitetske reprezentacije koja je osvojila bronzu na Svetskom prvenstvu.

- Stigao sam i do reprezentacije, bio sam deo selekcije koja je na Univerzitetskom svetskom prvenstvu u Novom Sadu osvojila bronzu. Tu sam izašao iz neke povrede, nisam puno igrao, ali sam bio deo ekipe. Taj sastav je bio nestvaran! Miki Aksentijević, Boba Rajčević, Janjić, Cipi Kocić, Mare Pršić, Sale Živanović… Treći smo bili! To jeste bilo univerzitetsko prvenstvo, ali svi sem Brazila su doveli skoro pa „A“ reprezentaciju! Rusija, Portugal… Cipi bio u životnoj formi. Proglašen je za najboljeg igrača šampionata! Dobili smo Ukrajinu na penale za treće mesto, mislim da je Mare Pršić dao gol odluke.

Povratak na teren posle pakla

Posle je usledila borba za život i operacija, a potom se Krstić vratio na teren.

- Kasnije mi se desilo šta se desilo, o čemu smo pričali u prvom delu intervjua, a posle sam se vratio na teren i igrao sam za nekoliko klubova. Prvi klub bila je Loznica. Bio sam u Loznici kada su bili treća liga, ušli smo u drugu, oni su bili korektni maksimalno i ispoštovali su me, želeli su i da ostanem, ali sam ja gledao da idem negde u niži rang… Gledao sam da izbegnem obaveze, putovanja, kasne dolaske kući… Tada sam već imao i porodicu…

- Posle toga je stigao Novi Sad, Boske Milosavac je bio trener, zvao me je da dođem. Uslovi su bili vrhunski, klub je funkcionisao sjajno, lagano smo ušli iz treće u drugu ligu. Tada su mi ponudili da ostanem u klubu, ali ne na terenu, već kao funkcioner, da budem zadužen za igrače… Oduševili su me, nisam očekivao to, ostao sam naravno… Doveo sam Tomića i Savkovića, lepo je bilo baš, ali je kratko trajalo. Upoznao sam i neke kvalitetne ljude, kao što je Srđan Stanić, sa njim se i dan danas družim.

- Presočio sam Stela Rosu… To je klub iz Austrije, išli smo tamo čuvena ekipa majstora iz SAS-a i ja. Janja, Joca Blažić, Matijevićev brat stariji, Vasa i ja, vikendom smo išli da odigramo utakmicu i vraćali se nazad. To je bila tako dobra ekipa za druženje! Klub je bio lepo organizovan, za sve je bio zadužen čuveni predsednik kluba, Aleksandar Ristovski, koji je sada član stručnog štaba reprezentacije.

- Igrao sam i za RB Valjevo, tu su bili Nikola Ranisavljević, Vita… I tu je bilo sa manje obaveza, nisam želeo da stresiram suprugu. Ona mi često kaže da nikada nije videla čoveka da voli fudbal kao što ga ja volim!

- Zaboravio sam da kažem, u Deusu iz Sremske Mitrovice sam sa 22 godine bio trener. Završio sam licencu, želeo sam da se posvetim, mislim da sam imao smisla za to, ali malo sam se tamo zadržao… Nije to funkcionisalo kako sam zamislio…

- Prošle sezone sam ponovo bio u Valjevu, takođe sa dosta manje obaveza…

Dom učenika

Kada je došao u Beograd, Nenad Krstić bio je u domu učenika.

- Ovo smo preskočili, a jako je bitan period mog života. Kada sam došao u Beograd živeo sam u Domu učenika Zmaj i tu sam upoznao toliko kvalitetnih ljudi sa kojima se i dan danas družim! Dom napravi od tebe zreliju osobu.

Turnir Laćarak

Nenad Krstić bio je organizator turnira u Laćarku gde je dovodio mnoga velika futsal imena.

- Dve godine sam pravio turnir u Laćarku koji je, po kvalitetu i po igračima koji su nastupali, bio na veoma visokom nivou. Maksimalno smo se posvetili tome, išli smo do detalja, gledali kako da ljudima sve obezbedimo! Finale, i prve i druge godine, na jednom betonskom igralištu u jednom manjem mestu, igraju reprezentacija Bosne i Hercegovine i reprezentacija Srbije! I ne dele nagradu u finalu! U jednoj ekipi Grcić, Suton, Kahvedžić, Rnić, Deko, Šešelj… U drugoj ekipi najbolja ekipa koja postoji u Srbiji! A pre finala je bilo toliko dobrih ekipa… Pa, Pavle Pešić i ovi su ispali u osmini finala, bilo je timova iz Beograda, Novog Sada, Valjeva, Obrenovca… Igrali su i Boba, Živa, ,mnoge legende stvarno! Toliko smo se bavili time da mi je jako krivo što nije zaživelo za dalje. Dovodio sam i ljude sa velikog fudbala, video sam decu koja su dolazila da se slikaju sa njima, uživali su svi.

Turniri

Nezaobilazna tema u futsal pričama definitivno su turniri…

- Koliko smo ih samo odigrali, osvojili smo ih dosta, a igrao sam sa ljudima koji su mi dragi. Sjajna ekipa momaka, Macan, Toma, Pirko, Saks, Urke, Simke, Đurađ Dobrijević… Sa njima igram dugi niz godina, a polako se približavamo veteranskom fudbalu, neki smo od ove godine i zvanično postali veterani. Nadam se da ćemo još dugo godina uživati na terenu i van njega jer fudbal spaja ljude i donosi najlepše uspomene.

- Takođe, igrao sam i sa majstorima kao što su Raja, Šole, Živa, Joca Lazarević… Kako je lepo i lako igrati sa njima! Sve možeš da odigraš, vide svaku sitnicu na terenu.

Petorke

Najbolji sa kojima si igrao?

- Uh, jako teško pitanje… Ove petorke su nezgodne… Ajde ovako… Nikola Josimović, Marko Pršić, Sale Živanović, Vladimir Popović i Borko Surudžić.

Najbolja protiv koje si igrao?

- Ništa lakše pitanje… Da kažemo Miodrag Aksentijević, Mladen Kocić, Marko Perić, Predrag Rajić i Joca Lazarević.

Petorka prijatelja?

- E, ovo pitanje je definitivno najteže! Koga da stavim, a da se neko ne naljuti… Toliko je dobrih ljudi i pravih prijatelja prošlo kroz moj život… Neka bude ovako, Aleksandar Kirovski, Uroš Matić, Tomislav Trebovac, Slaven i Dražen Novoselac i Siniša Dragić.

Kolekcija dresova

Zanimljivu priču vezanu za kolekciju dresova, ali i poklon koji mu je namenio Nemanja Matić, podelio je sa nama Nenad Krstić.

- Imam veliku kolekciju dresova, zaista su mi mnogi poklanjali opremu. Evo Joca Lazarević je skoro poklonio mom starijem sinu Ukiju dres, tu je i Mare Pršić naravno, svi živi…

- Ipak, jedan dres se izdvaja! Za moj rođendan, posle svega što mi se desilo, Nemanja Matić me je pozvao, rekao evo poklona, poslao mi je sliku, a ono potpisan dres Rikardinja! Meni je Rikardinjo broj jedan, imao sam priliku da ga gledam, stvarno mislim da je najveći! Zato mi je taj dres broj jedan!

Rad sa decom

Sada Krle radi sa decom, koju uči fudbalu, ali i pravim životnim vrednostima.

- Završio sam licencu trenersku za fudbal, krenuo sam da radim individualno sa decom svih uzrasta, radim na tehničkim detaljima sa njima. Stvarno uživam u tome!

- To su deca kojima mogu da demonstriram stvari koje sam ja znao, oni najbrže uče. Pokušavam da im prenesem sve ono što sam ja prošao. Želim da im pokažem kako fudbal nosi milion dobrih stvari, a i ja se prelepo osećam dok radim sa njima! Deca su neiskvarena, pozitivna, nasmejana… Zamisao mi je da se moj projekat razvija, nadam se da ću u budućnosti doći i do svog objekta gde ću proširiti tu priču.

- Trudim se da dam svoj maksimum u ovom poslu, kao i u svemu do sada. Jako je bitno da deca u treneru vide pravi primer. Kako izgleda trener, kako se ponaša, kako razgovara sa njima, kako demonstrira vežbe… Ja se trudim da im dam sve najbolje!

- Svojim dečacima kažem, uživaj, igraj se, osmeh na lice i daj sve od sebe! Igraj se, probaj sve što zamisliš! Kreativnost im ne smemo oduzeti! Kad ćeš, ako ne sad?! A, sve ostalo će doći!

Poruka za kraj

Za kraj, Nenad Krstić poslao je jasnu poruku.

- Mnogo kvalitetnih ljudi mi je doneo futsal, ali i sport uopšteno, puno lepih uspomena… Mnogo prijatelja sa kojima se i dan danas družim, naučio me je mnogim zdravim navikama za život… To ne može na drugi način da se nauči. Osećaj koji sam imao nekada imam i dan danas, to iščekivanje pred turnire-čelendžere koje igram sa drugarima iz mog grada. Koliko mi je sport oduzeo, sasvim sigurno mi je na neki drugi način doneo. Sada radim individualno sa decom i pokušavam da im prenesem sve ono što sam ja proživeo. Ako si u glavi jak, sigurno sve možeš!

- Ne kažem da bih birao da mi se desi onakav pakao, ali bih definitivno menjao sve, karijeru, golove, uspehe… Za ovo što sada imam! Posle svega sam i Mateju dobio na 30. rođendan, on je rođen isti dan kad i ja. Sada imam prelepu ženu koju obožavam i volim, Uroša Mateju i Unu! Mnogo je lepše radovati se njihovim uspesima sada, nego svojim nekada i živeti fudbal i dalje, samo kroz svoju decu To je nešto neprocenjivo… Bog ti uzme neke stvari, ali ti da nešto još više! Stariji sin u Zvezdi nosi 23, broj koji sam i ja nosio…

- Supruga mi je podrška kroz ceo život, i dan danas kada idem na neki turnir ili fudbal uvek zove, pita me kako sam, da li je sve u redu! Sada zaista uživam u svom životu! Bog mi je poslao porodicu, a porodica je smisao života!

 BONUS VIDEO: