Milićević je igrao u Crvenoj zvezdi i Ciboni, potom je ostvario međunarodnu karijeru igrajući u Španiji, Izraelu, Italiji, Turskoj, Bugarskoj i Grčkoj. Srednju školu završio je u Zagrebu, a diplomirao turizmologiju u Grčkoj 1990. godine.
Govori devet jezika - osim srpskog: engleski, španski, portugalski, italijanski, grčki, bugarski, ruski i turski, sve osim nemačkog i francuskog, kako voli da naglasi.
Prokrstario je Evropom uzduž i popreko. Ima dvoje dece iz dva braka, a sada se vratio u Beograd. Sreli smo ga na tradicionalnom turniru košarkaških veterana Dragiša Šarić u Beogradu.
"Ovo je fenomenalno. Video sam mnoge prijatelje, malo smo igrali košarku. Sjajno. Ja, inače, redovno igram na veteranskim turnirima, bavim se ronjenjem, ronim, vežbam... Ne mogu bez sporta i košarke nikako. Ovde smo odigrali dva meča, najpre smo savladali Mostar i to tako što smo meč počeli sa četiri igrača, a kasnije nasm se pojavio peti. U finalu je ekipu Beograda pojačao Dušan Projović ubacivši tri trojke, a posebno mi je drago što sam pogotcima sa penala rešio meč. Ne volim da izgubim, nikada, pa ni sada", kaže Milićević za Kurir.
Na opasku da se i danas baca po parketu i ima ogromnu strast dok je na terenu Milićević kaže:
"Meni je košarka sve. Dva puta sam se zbog nje i razvodio. Kada sam na terenu ili igram karte, svejedno je, ne zanima ko je ko, interesuje me samo da pobedim. Čak sam primetio da su mi emocije sada mnogo jače. Jednog rivala sam udario nogom u glavu, pa me je FIBA suspendovala. Žalio sam se, ali sve je još prilično neizvesno."
Tek što je izašao sa terena na kojem je demonstrirao čuveni horog, popularnog Mićka pitamo čime se danas bavi?
"Menadžer sam i ozbiljno sam u tome. Košarka i fudbal su oblasti kojima se bavim. Mnogo putujem, individualno radim sa mladim košarkašima Sin mi igra u Turskoj i prilično sam posvećen njegovoj karijeri. Želeo sam letos da ga dovedem u Partizan, jer sam se vratio u Beograd i pokušavam da napravim košarkašku akademiju za visoke igrače, ali on se zbog nedostatka društva u Srbiji opredelio da ostane u Turskoj. Treniram i u svakom momentu mislim o košarci. Znate, košarka nije samo igra na terenu, to je život, stil razmišljanja, to su razgovori... sve bi ako želite uspeh moralo biti podređeno toj divnoj igri."
Na molbu da to objasni Milićević je rekao:
"Košarka je danas mnogo lakša nego u vreme kada su igrali ljudi koji su došli na ovaj sjajan turnir. Danas je sve "pik", treneri biraju igrača, koji može da ubaci ili da glavom dohvati mrežicu na obruču. I čim se pojavi neko drugačiji kažu da ništa ne zna. Luka Dončić je najbolji primer. Kada sam prijateljima u Galatasaraju odveo Luku, sina mog prijatelja Saše, pitali su me, šta da rade sa ovim balavcem? Pokazao sam mu neke finte oko ulaza, neko vreme posmatrao kako trenira i shvatio da može biti jako dobar. Pozvao sam direktora Reala Alberta Ererosa, sa kojim sam igrao i rekao mu da nikada u životu nisam video talenat kakav ima Luka. Ostalo znate i nema potrebe da se hvalim, jer sada kada ne igram, ja sam tu da pomognem mladim igračima."
Posle ove priče, logično je pitanje kako Milićević vidi mlade košarkaše
"Deca, provode po nekoliko sati dnevno na društvenim mrežama. To je katastrofa, koja je nažalost počela da se uvlači i u mene. Moraću tome da se oduprem. Talenata danas ima, ali mi se čini da nema dovoljno trenera željnih velikog i teškog rada. Nedavno sam bio u Brazilu, gde sam pokazivao osnove košarke. Radio sam sa 3.000 mališana i uživao, jer su njihovi treneri, kao uostalom i deca stalno nešto pitali. To je ono što me motiviše. Jer kao što rekoh, košarka mi je bila i ostala sve u životu."
Kurir sport, Nenad Kiš
Foto: Kurir sport / Nenad Kiš
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR SPORT UŽIVO: Partizanovci, ovo nije fer
