Najnovije vesti

BILA JEDNOM JEDNA BOSNA, PRIČA KOJA OSTAVLJA BEZ DAHA: Bogdan Tanjević ekskluzivno za Kurir o Mirzi, Pešiću, Varajiću, NARODNOM LEKU za Rašu Radovanovića i uspehu koji se NEĆE PONOVITI!
Foto: Privatna Arhiva

razgovor sa povodom

BILA JEDNOM JEDNA BOSNA, PRIČA KOJA OSTAVLJA BEZ DAHA: Bogdan Tanjević ekskluzivno za Kurir o Mirzi, Pešiću, Varajiću, NARODNOM LEKU za Rašu Radovanovića i uspehu koji se NEĆE PONOVITI!

Košarka

U jutro šestog dana aprila 1979. godine glavna tema mediija u Jugoslaviji od Triglava do Đevđelije nije bila godišnjica bombardovanja u Drugom svetskom ratu, već evropska titula Bosne, prva za klupsku košarku nekadašnje zemlje.

Četiri decenije kasnije glavni tvorac tog uspeha trener Bogdan Tanjević ekskluzivno za Kurir govori o putu koji je tim iz Sarajeva prešao kako bi se u Grenoblu 5. aprila savladala Vareze (96:93) i okitila se titulom klupskog prvaka Evrope

Koliko Vam danas znači ta titiula, inače prva evropska za neki tim iz Jugoslavije?

- Znači mnogo svakako posebno što je u današnje vreme gotovo nemoguće zamisliti da se neki tim sa ovih prostora domogne Evrolige. Zašto? Zbog profesionalizma koji je preovladao. U tom sistemu ne možete zadržati talente i sprovesti onaj naš prepoznatljiv sistem selekcije, treninga, organizacije kluba. Sve to traži vreme kojeg nema, Ne možemo se odbraniti od toga. Nemoguće je napraviti dugoročnu politiku, da se računa na igrače do 24 ili 25 godina. Sada da bi se mogao napraviti takozvani projekat, to je zavisno o prelaznom roku, tržištu. Tada se nije govorilo o tome.

foto: Starsport©

Put do krova Evrope bio je veoma dug, deset godina bili ste trener, samo jedne sezone dok ste bili u vojsci na klupi je bio Valjevac Luka Stančić?

- Vaše pitanje je ujedno i odgovor na pređašnje pitanje. Dakle, bilo je prostora da se radi i to je posle jedne decenije došlo na naplatu. Ne zaboravite, startovali smo iz Druge lige i svi članovi tima iz Grenobla izuzev Svetislava Pešića (došao iz Partizana, prim. aut) su do Prve lige došli sa Bosnom. Posle uspešno izborenog opstanka u prvoj sezoni, naredne smo dva puta pobedili Jugoplastiku i omogućili Zadru da 1974. godine bude šampion. A i od tima koji je predvodio Krešimir Ćosić smo tesno gubili što je bio jasan znak da se razvijamo i rastemo u ekipu sposobnu za nešto veliko.

Kad sam se vratio iz vojske igrali smo tada evropski Kup Radivoja Koraća, a 1977. godine je, iako je Bosna po mnogima igrala najbolju košarku u duelu sa Jugoplastikom izgubljena je titula.

Na Božić iste godine igrano je finale Kupa Radivoja Koraća sa Partizanom. Spektakl u Banjaluci, dva produžetka, 117:110 za nas. Pred meč Raša Radovanović je povredio nogu, nije mogao da je ispravi. Hematom je bio kao rukometna lopta. Da vam odam tajnu kako se oporavio. Čitavu noć fizioterapeut mu je menjao obloge, a pomogla nam je narodna medicina. Acisal rastopljen u rakiji lozovači, pomešan sa lukom. Sve to na krpu, pa na nogu. U finalu je odigrao sjajno i sa 22 poena bio taj jezičak koji je presudio na našu stranu. Partizan nije imao centra, Farčić i ostali nisu bili taj kalibar, što je i njih tada koštalo boljeg rezultata u Evropi.

Imali smo sa Partizanom važnih bitaka i kasnije. U sezoni 1977/1978. smo na Božić već imali tri poraza što je bio maksimum za ekipe koje su odlučivale o tituli. Nizom od 14 uzastopnih pobeda, uspeli smo da uđemo u plej-of. Ključni mečevi bili su protiv Partizana i Radničkog i u njima je Svetislav Pešić šutirao 15 od 15 iz igre. Na jednoj sedam, na drugoj osam šuteva bez promašaja. To je donelo prevagu.

Kup šampiona nije počelo dobro, Makabi vas je razbio, a Vule Vukalović je taj poraz ocenio kao očiglednu razliku u klasi.

- Nije, ali treba da znate da smo prvi deo u kom nam je glavni rival bio Spartak iz Brna igrali bez Žarka Varajića, koji je bio u vojsci i Mirze Delibašića, čija leđa nisu bila u stanju potrebnom da se bavi sportom. Kad se Varaja zbog povećanog bilirubina, posle 11 komisija i puštanja iz vojske vratio u tim i Mirza počeo da trenira sve je bilo drugačije. Mislim da je presudan meč bio sa Realom u Sarajevu kada je Nihat Izić zaustavio Ščerbijaka. Đogić i Krvavac nisu uspeli, Varajić je još bio nedovoljno spreman, ali je Izić ne samo odigrao odbranu već i pogodio šest od sedm šuteva. U grupi od 6 timova, sa 10 mečeva taj koji smo posle produžetka dobili nam je mnogo značio jer smo imali sjajnu atmosferu u celom gradu.

Dakle, postojala je podrška grada Sarajeva čitavom projektu?

- Kad pobeđuješ, igraš borbeno i atraktivno ljudi to prepoznaju. Konstanto i zajedno smo rasli. Zato i ne čudi što je na finalu u Grenoblu bilo skoro hiljadu ljudi iz Jugoslavije. Išli su kolima, avionom, vozom, jer su u nama prepoznali ljudske i sportske kvalitete.

Nije bilo ljutnje, što smo zbog Kupa šampiona i pet uzastopnih pobeda u tom nadmetanju, čim je postalo jasno da nemamo šanse za titulu zapostavili prvenstvo.

Finale je posebna priča. Noć i popodne pre toga mnogi nisu spavali, a Ratko Radovanović je zaradio virus, kako sam kaže možda od soka koji je popio u hotelu u Grenoblu? Praktično iz kreveta je otišao na utakmicu.

- Ne samo to nego je Vareze iznenadio Real, jer je u polufinalu Prada promašio bacanja, pa sam morao drugačije da pripremam ekipu. Vareze je ušao u deseto uzastopno finale (pet titula, prim.aut), ali je bilo jasno da su u padu. Tako smo preko noći postali favoriti.

Da, Raša je bio pod ogromnom temperaturom, ja sam ga video kada je popio nešto malo Koka-kole iz limenke koja se prosula. Iako pod temperaturom 39,2, nije bilo pitanje hoće li igrati. Posle meča bio je na infuziji, ali je vredelo, mnogo nam je tada zančilo što je igrao.

Žarko Varajić je u finalu ubacio 44 poena, mnogi kad se pomene ta titula prvo pomisle na taj detalj?

- Kako neće, kada je to i sada rekord. A tada nije bilo trojke. Da jeste, to bi bilo 56, 58 poena. Od toga je 17 slobodnih bacanja.

Zanimljivo je i da je meč protiv Emersona igran na peti rođendan Vašeg bratanca Bojana. Retko gubite mečeve koji se igraju na Vama bitan datum?

- Tako ispada, pošto smo i Partizan jednom dobili na moj rođendan, 13. februara.

Po povratku u Sarajevo usledio je poraz od Radničkog čiji igrač Miroljub - Dugi Damnjanović, kaže, da taj duel pamti po neverovatnoj sceni u kojoj skoro 8.000 ljudi dočekuje ekipu Bosne i u glas peva veliki hit danas pokojnog Šabana Šaulića - Dođi da ostarimo zajedno. Kako se sećate, euforije koja je tada vladala?

- Te se scene sećam, bilo je euforično. Već sam kazao da su nas ljudi voleli i cenili kao ličnosti i sportiste, jer se osim po rezultatima koji su bili vrhunski, nismo izdvajali. I da znate titula iz Grenobla vrhunac karijere tima. Bili smo prvaci Jugoslavije i godinu kasnije, 1980. godine. No, 1979. smo ispustili plasman u naredno finale porazom od Partizana. Tu sezonu na domaćoj sceni smo kao što rekoh žrtvovali imali mnogo problema sa povredama, pa smo u domaćoj ligi osvojili četvrto mesto. Bili smo u Kupu šampiona kao prvaci, izgubili od Partizana i nismo se pojavili u finalu.

Kažu da ste bili veoma strogi i niste dozvoljavali nedisciplinu, da ste igrače opominjali za ostanke u kafiću?

- Ozbiljnost je put ka sistemu, koji kao što sam rekao čine: klub u najširem smislu, ekipa i navijači. A sistem je jedini način da uspete.

Kad već pominjemo da odnos igrač - trener da napomenemo da ste i Vi bili veoma mladi i da generacijski jaz nije postojao. Koliko Vam je to pomoglo?

- To je samo ako nam se pogledaju krštenice. Ja sam se uvek družio sa ljudima koji su najmanje deset godina stariji od mene. Tako je bilo i kada sam igrao i kasnije. Sedeo sam sa akademicima, književnicima, profesorima, političarima, lekarima... slušao, diskutovao, obogaćivao se i postajao bolji. Oni su me naučili koliko je važna kultura, ne u smislu ponašanja, već kao deo društva, pa sam tako išao u pozorište, bioskop, još više čitao.

Drugo, imao sam i kao trener glavu igrača, to mi je mnogo olakšalo. Mogao sam lakše da predvidim i prepoznam neke situacije.

Znali ste da sa igračima zaigrate basket, ali su Vas kažu puštali da šutirate, jer niste bili previše precizni. U to je teško poverovati, jer ste bili bek, jedno vreme i kandidat za reprezentaciju.

- Istina! Nisam imao šut, ali jesam druge karakteristike bitne za beka. Bio sam talenat i 1966. nisam sa reprezentacijom otišao na turneju u Ameriku, već sam na Balkanijadi u Bugarskoj igrao 40. minuta za ekipu koja je uzela zlato.

Studenti zbog fakulteta i još jednog detalja

Košarkaši Bosne bili su poznati po nadimku "studenti", kako je on nastao?

- Bili smo Sportsko društvo Univerziteta. Uz to većina nas u košarci je imala višu ili visoku školu, tako da smo i diplomama opravdali taj nadimak, kaže Tanjević.

Ovo je bila Bosna 1979.

Mirza Kinđe Delibašić

Žarko Varajić

Predrag Benaček

Boro Vučević

Ante Ðogić

Boško Bosiočić

Nihad Izić

Ratko Radovanović

Sabit Hadžić

Svetislav Kari Pešić

Sabahudin Bilalović

Rođeni Krvavac

Dragan Zrno

Trener: Bogdan Boša Tanjević

Kurir sport / Nenad Kiš

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...