Najnovije vesti

7 priča o velikim podvizima srpskih sportista i timova
Foto: Profimedia

Slavili smo njihove uspehe

7 priča o velikim podvizima srpskih sportista i timova

Ostali sportovi

Nedavni uspeh fudbalera Lestera podsetio nas je na ostvarenja pojedinaca i ekipa na koja je malo ko računao

1 Prva titula ZvezdeCrveno-beli su čekali šest godina na uspeh, a ostvarili su ga na najdramatičniji mogući načinFudbaleri engleskog Lestera zadivili su svet kad su nedavno osvojili prvu titulu u istoriji kluba. Uspeh je utoliko veći kad se zna da je ostvaren u konkurenciji daleko bogatijih klubova. Šanse da će ishod Premijer lige biti takav bile su 5.000:1, što ovaj podvig svrstava u najneverovatnije svih vremena.Na listi svetskih iznenađenja svakako su fudbaleri Grčke, prvaci Evrope, kao i bokser Baster Daglas, koji je nokautirao neprikosnovenog Majka Tajsona. Ovo su priče o podvizima srpskih sportista i klubova, kojih je svakako bilo više od sedam, ali ovo je naš skromni izbor.Krenuli odlično, pa staliPrva priča je o uspehu fudbalera Zvezde. Crveno-beli su na svoju prvu titulu čekali punih šest godina od svog osnivanja. Preciznije, do 4. novembra 1951. Trijumf Zvezde nije bio iznenađenje zbog slabog igračkog kadra, već zbog epiloga šampionata na čijem su kraju prvi prošli kroz cilj.Predvođena legendarnim Rajkom Mitićem, kog su kasnije proglasili prvom Zvezdinom zvezdom i čovekom po čijem imenu stadion Crvene zvezde odnedavno nosi ime, ekipa je furiozno započela šampionat. Prve tri utakmice rešila je u svoju korist uz gol-razliku 13:0.Zvezda je pokvarila odličan start neočekivanim porazom od Mačve u Beogradu (2:1). Poraz je dodatno uzdrmao ekipu, koja je na kraju prolećnog dela prvenstva zauzela tek četvrto mesto sa 14 bodova, šest manje od vodećeg Dinama.Situacija se nije drastičnije menjala ni tokom druge polovine šampionata. Dinamo je nekoliko kola pre kraja imao, činilo se, nedostižnih pet bodova prednosti. Uoči pretposlednjeg kola i susreta Zagrepčana i crveno-belih u Zagrebu, prednost se smanjila na tri boda. Usledio je prvi od dva derbija, koje je Zvezde igrala u finišu prvenstva.Derbi odlučio šampionaZvezda je krenula silovito i već u petom minutu povela preko Koste Tomaševića, ispostaviće se, najboljeg strelca tog prvenstva sa 16 postignutih pogodaka. Međutim, u 25. minutu Dinamo poravnava golom Velflija iz penala. Zagreb je već počeo da slavi titulu, a onda su Džajić i Mitić započeli munjevit kontranapad u 82. minutu. Prepuni stadion zaustavio je dah kad je lopta došla do neumoljivog Tomaševića, koji uz slabu intervenciju golmana Stinčića donosi pobedu Zvezdi.I s tim jednim bodom Dinamo je imao titulu u džepu jer je gostovao beogradskom BSK. S druge strane, Zvezdu je očekivao derbi s Partizanom, s kojim je rivalitet već tad bio ogroman, pa se znalo da ih crno-beli neće nikako pustiti. Uz to, Zvezdi je za titulu, osim kiksa Dinama, bila potrebna pobeda od 2:0 ili 5:1, s obzirom na to da šampiona nije odlučivala gol-razlika nego gol-količnik.Dinamo je propustio da trijumfuje, odigravši samo 2:2, ali prava drama odigrala se u derbiju. Partizan je, shodno očekivanjima, kidisao na gol protivnika, a 50.000 gledalaca na stadionu JNA uživalo je u bravurama igrača oba tima.Golovima Tomaševića i Živanovića Zvezda, koja je bila domaćin jer nije imala svoje igralište, stekla je željenu prednost. Zvezda je ipak odolela i dočekala kraj, koji je označio početak slavlja, ali i početak najtrofejnije fudbalske priče u Srbiji, koja traje i danas.Crvena zvezda je na kraju bila ispred zagrebačkog Dinama s istim brojem bodova (35), ali s boljim količnikom datih i primljenih golova (0,018).2 Real iz Niša sve redom šišaFudbaleri Radničkog iz Niša bili su miljenici cele Evrope kad su 1982. dogurali do polufinala Kupa UEFAOsamdesete godine prošlog veka tipičan su primer za dobrih, starih vremena. Bivša Jugoslavija bila je velesila u mnogo čemu, a sport je bio zaštitni znak zemlje. U poređenju s državom u kojoj sada živimo, Juga je bila svetlosnim godinama daleko.Kad je o fudbalu reč, zemljom je harala „velika četvorka“, koju su činili Crvena zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo. Ipak, jednu od najjačih evropskih liga takvom su činili gradski rivali Sarajevo i Željezničar, mostarski Velež, hrvatski Rijeka i Osijek.Od Napolija do HamburgeraUprkos takvoj konkurenciji, niotkuda se pojavio niški Radnički. Početkom osamdesetih na Čairu je ispisana istorija, a fudbalske bajke Reala s Nišave, kako su ih zvali, još uvek se s uzdahom priseti svaki Nišlija. Premijerni meč odigran je pred 70.000 ljudi na stadionu San Paolo u Napulju. Domaćin se spasao poraza tri minuta pre kraja (2:2), ali ne i eliminacije nakon remija bez golova u revanšu.Sledeći rival bio je švajcarski Grashopers, a Radnički je posle meča u Cirihu bio na rubu eliminacije nakon poraza 2:0. Tako nisu mislili fudbaleri i navijači Radničkog, koji su razvili transparent „Real iz Niša Evropom juriša, Real iz Niša sve redom šiša“. Branislav Ðorđević prepolovio je prednost „skakavaca“ u 39. minutu iz penala. Niš je čekao heroja, a on se pojavio s klupe za rezervne igrače. Staniša Savić u igru je ušao u 62. minutu, a posle svega 180 sekundi povisio je na 2:0. Rezultat je ostao nepromenjen, a koliko je Radnički dominirao svedoči i penal-serija u kojoj golman Zoran Milenković nije nijednom savladan.Posle Radničkog na krovu EvropeReal s Nišave ošišao je i Fejenorda u osmini finala, a onda i preokrenuo dva gola minusa iz prvog meča s Dandi junajtedom. Junak revanša u Nišu bio je rezervista Aleksandar Panajotović, dvostruki strelac. Panajotović je od junaka postao tragičar jer je u poslednjem minutu dobio žuti karton, zbog kog je propustio prvi meč polufinala protiv Hamburgera.U paklu Čaira Radnički je poveo protiv Nemaca. Sanid Beganović pogodio je u 49. minutu, da bi nepunih 10 minuta kasnije Fon Hesen izjednačio. Kapiten Milovan Obradović u 78. minutu donosi Radničkom najveću pobedu u klupskoj istoriji. Nažalost, Nemci su u revanšu slavili sa 5:1, a utešni gol dao je Panajotović. Radničkom za utehu bilo je i to što je Hamburger dogodine postao šampion Evrope.

3 Maleni Borac srušio Zvezdu

Karalić odbranio penal Piksiju u finalu Kupa maršala Tita 1988. Kup Jugoslavije u fudbalu bio je podjednako prestižno takmičenje poput prvenstva, ne samo zbog činjenice da je pobednik išao u tad nepostojeći Kup pobednika kupova nego i zbog toga što je nosio ime maršala Tita.Čak i osam godina nakon smrti Josipa Broza kup nije menjao ime, a njegovi osvajači su, kao i mnogo godina pre toga, bili isključivo klubovi iz elitnog ranga takmičenja. Sve do 1988, kad je istoriju promenio drugoligaš Borac iz Banjaluke.Borčev put do finala bio je maraton, i više od toga. Morali su njegovi igrači da ga započnu godinu dana ranije na republičkim kvalifikacijama. Prva žrtva bio je Radnik, kojem su napunili mrežu do vrha - 9:0! Kasnije su listom padali Kozara iz Gradiške (2:0), jajačka Elektrobosna (2:1), Rudar iz Prijedora (2:1), Jedinstvo iz Bihaća (3:2 penalima) i trebinjski Leotar (4:1).Majstori za penaleTek tad mogli su da uđu u završni deo takmičenja, zajedno s jugoslovenskom elitom. U šesnaestini finala na noge im je stigao Osijek. Nakon 1:1 u regularnom delu, gost iz Hrvatske pao je posle penala. Upravo su jedanaesterci postali zaštitni znak Banjalučana. I u sledećoj rundi odigrali su dvaput 1:1 sa Spartakom i opet izašli kao pobednici posle penala na domaćem terenu.Na red je došla Vojvodina, koja je opravdala ulogu favorita u prvom meču i slavila sa glatkih 3:0. Borac se nije mirio s eliminacijom i u revanšu je napravio prvorazredni podvig pobedivši sa 6:1! Penali su se vratili u Banjaluku u polufinalu. Ovog puta pala je Priština nakon 1:1 i 0:0 u revanšu.Nepostojeći penalI onda - finale! Pred 25.000 ljudi na stadionu JNA, protiv superfavorita Crvene zvezde, predvođene megazvezdom jugoslovenskog fudbala Draganom Stojkovićem Piksijem. U 60. minutu Stojan Malbašić zaustavlja Binića i izbacuje u kontru Amira Durgutovića. Usledio je centaršut na drugu stativu, a pored stamenog Krivokapića i čuvenog golmana Stevana Stojanovića, najbolji strelac Borca Senad Lupić pogađa glavom.Drama je počela, ređali su se napadi Zvezde, da bi u 81. minutu sudija Blažo Zuber iz Bačke Topole svirao nepostojeći penal, posle pada Milojevića u šesnaestercu. Piksi je hladnokrvno prišao lopti i potkopao je u maniru slavnog Panenke. Međutim, golman Borca Slobodan Karalić ostao je ukopan i uhvatio živu loptu.4 Bez Hrvata do prvog zlataVaterpolisti Jugoslavije 1991. u Atini prvi put osvojili Evropsko prvenstvo iako su pred start ostali bez igrača iz HrvatskeKad danas pričamo o srpskom vaterpolu, jasno je da je reč o sportu koji nam svake godine donese medalju. Nezapamćena dominacija kad je reč o savremenom sportu zasluga je mnogih generacija. Ipak, da je put do trona bio trnovit svedoči i priča o kovanju prvog evropskog zlata za naš vaterpolo.Iako su osvajali svetska prvenstva i Olimpijske igre, jugoslovenskim vaterpolistima uvek je nekako izmicalo najsjajnije odličje na šampionatima Starog kontinenta. Došla je i 1991. godina, a s njom i početak raspada Jugoslavije. Samo dve nedelje pred početak Evropskog prvenstva u Atini buknuo je građanski rat, a igrači iz Hrvatske napustili su reprezentaciju. Bukić, Šimenc, Vasović, Posinković i Bezmalinović bili su standardni članovi najboljeg tima SFRJ.Španija najveći rivalSelektor Nikola Stamenić nije imao kud, morao je pod hitno da nađe zamene. Ribić, Gočanin i Ćirković prekinuli su odmor i s plaže se odazvali pozivu. Šansa da debituju u nacionalnom timu ukazana je Veljku Uskokoviću i Vičeviću. Predvodnik generacije Igor Milanović, uprkos neverovatnom hendikepu, hladnokrvno je poručio da se može bez svakoga i najavio pohod na zlato.Takmičenje u grupi završeno je derbijem sa Španijom, koju je Jugoslavija ranije te godine savladala u finalu Svetskog prvenstva u Pertu. Meč u Atini završen je bez pobednika - 14:14.Eliminisali Rudića i ItalijaneU polufinalu na putu „delfinima“ našla se Italija bivšeg selektora SFRJ Ratka Rudića. Pobeda od 11:9 označila je novu šansu za prvo evropsko zlato. Međutim, vest da se povredio Aleksandar Šoštar, u to vreme najbolji svetski golman, unela je strah u naše redove. Stamenić je dva dana iščekivao vesti od lekara, ali one nisu bile dobre. Igraćemo bez Šoleta, a na golu će biti mladi Milan Tadić. Finale je bilo spektakularno, a na kraju su naši slavili sa 11:10. Ostvaren je višedecenijski san mnogih generacija, osvojeno je evropsko zlato i objedinjeno sa olimpijskom i svetskom titulom. Milanovićeva generacija ušla je u istoriju, a da nije bilo sankcija od 1992, izvesno je da bi dominacija potrajala.

5 Iz španije do istanbula, pa na krov Evrope

Košarkaši Partizana osvojili Kup šampiona odigravši samo jedan meč u BeograduKošarka nam je u genima otkako znamo za sebe. Pa opet, nijedan srpski klub nije postao prvak Evrope. Nijedan do te 1992. godine. Pehar namenjen najboljoj evropskoj ekipi krasio je vitrine jugoslovenskih giganata Cibone, Jugoplastike i Bosne.Beograd je čekao titulu, a ona je došla kad to gotovo niko nije ni očekivao. Ovo je priča o „Partizanu iz Fuenlabrade“, ekipi koja je zbog građanskog rata bila proterana iz zemlje. Svoje „domaće“ mečeve morali su da igraju u Španiji, gde su ostavljeni da budu kolateralna šteta.Prognani u FuenlabraduEkipu je tek preuzeo Željko Obradović, koji je potpuno nenadano okončao igračku karijeru uoči te sezone. Na raspolaganju je imao mladu ekipu, koja je sezonu ranije poražena u finalu plej-ofa od Jugoplastike sa 3:0. Bilo je to poslednje prvenstvo SFRJ, koja se potom raspala, a kako je novonastaloj SR Jugoslaviji priznato pravno nasleđe, Partizan je dobio priliku da igra Kup šampiona.Da bi se domogli grupne faze takmičenja, crno-beli su morali da izbace mađarski Solnok. Svi mečevi bili su lišeni svake neizvesnosti i prava sezona mogla je da počne. Partizan je bio smešten u grupu B (tada su bile dve grupe sa po osam timova), u kojoj je uspeo da završi na četvrtom mestu, poslednjem koje je vodilo u četvrtfinale.Vreme je istekloUsledio je plej-of s Knorom iz Bolonje, koji je trijumfovao u grupi A, ispred Barselone, Makabija i Cibone. Igralo se na dve pobede, a prva utakmica je uz specijalnu dozvolu FIBA odigrana u Beogradu, što je bio jedini evropski meč crno-belih u Pioniru te sezone. Italijani su ubedljivo potučeni (78:65), ali je u revanšu Partizan pao za samo jedan poen. Na red je došla majstorica, a crno-beli prave veličanstven podvig i pobeđuju sa 69:65.Još jedna prepreka je savladana i tim je otišao u Istanbul na meč s Filipsom iz Milana, koga su prethodno dvaput savladali u grupi. Serija je nastavljena i u polufinalu, pa je zakazan meč odluke s Huventudom, koji je u španskom derbiju pregazio Estudijantes.- Još samo osam sekundi... Dva poena prednosti za Špance... Ðorđević... Tri poena, tri poena! Vreme je isteklo! - ovim rečima legendarni Dragan Nikitović opisao je dramu koju je spektakularnom trojkom okončao Aleksandar Ðorđević, a Huventud promašio šut s celog terena.6 Riđokoso čudo iz PančevaPlivačica Nađa Higl šokirala je celu planetu kad je kao totalni autsajder uspela da se dokopa zlata na Svetskom prvenstvu u RimuSrbija do pojave Milorada Čavića nije mogla da se podiči plivačkim asovima. Nedugo pošto je Nišlija, koji je živeo u Americi, počeo da donosi medalje, na velikoj sceni neočekivano se pojavila i sve zasenila Nađa Higl.Rođena je 2. januara 1987. u Pančevu kao drugo dete Snežane i Dragana Higla. Riđokosa Nađa i njen stariji brat Sebastijan odrastali su, kao i većina dece teških devedesetih godina, u velikoj oskudici i brojnim odricanjima.Propuštala ekskurzijeOd svoje druge do osamnaeste godine nije videla more jer porodica nije imala novca za letovanje. Međutim, tata Dragan je decu svakodnevno vodio na bazen. Tajna je u tome što je kao spasilac i plivački sudija imao besplatan ulaz. Strast prema plivanju nasledio je od oca Ćirila Roberta, koji je, iako slep, bio šampion države.Svoju ljubav ka sportu preneo je Sebastijanu, ali mala Nađa nikako nije želela u vodu, koje se strašno plašila. Kad god je s porodicom išla na Belu stenu na Dunavu, igrala se u pesku, dok su svi ostali bili u vodi. Jednog dana otac ju je, dok se nije nadala, bacio u vodu i ona je instiktivno proplivala. Međutim, posle nekoliko meseci zaboravila je kako da se održava na vodi. Dragan nije hteo da odustane i napokon ju je, iz trećeg pokušaja, naučio.To ipak nije bio njen plivački početak. Nađu je više privlačio balet. Ni sama ne zna kako, ali s baleta je prešla u bazen i već sa deset godina počela da niže rekorde, koji su godinama ostali nedodirljivi. Recept su bili svakodnevni treninzi i odricanja. Najviše su joj nedostajale ekskurzije na koje nije išla s vršnjacima.Ludilo u poslednjih 50 metaraAli, kad dođe takmičenje i kad uz slušanje rokenrola izađe na bazen, po pravilu su sledili sjajni rezultati i stotine medalja, koje je ubedljivo osvajala. Šest sati dnevno provodila je u teretani i bazenu, na šta je malo ko od njenih vršnjaka bio spreman, međutim, sve se to kasnije isplatilo. Njen talenat je bio očigledan, pa su joj mnogi izlazili u susret, iznajmljivani su joj termini na bazenima kako bi Nađa svakodnevno u Beogradu imala najbolje uslove.Sebastijan i Nađa su 2007. osnovali sopstveni plivački klub - Tamiš. Sada su kovali velike planove i sanjali velike snove. A oni su se ostvarili nakon dve godine. Te 2009. godine na Svetskom prvenstvu u Rimu Nađa nije bila ni u širem krugu favorita. Ipak, vredan rad se isplatio i riđokosa Srpkinja ušla je u finale, ali je zbog slabijeg vremena plivala u pretposlednjoj stazi.U finalu discipline 200 metara prsnim stilom viđeno je čudo od trke. Amerikanka Rebeka Soni bila je apsolutni favorit uoči starta. Nametnula je strašan tempo i nakon dva okretanja imala je takvo vreme da je svetski rekord bio ozbiljno ugrožen. I onda je iz prikrajka krenula Nađa. Zajedno sa ostalim plivačicama počela je da topi prednost Amerikanke i na poslednjem okretu bila je vrlo blizu. Preostalo je još 50 metara, u koje je Higlova ušla kao treća sa, i dalje velike, dve i po sekunde zaostatka.Sonijeva je posustajala, ali činilo se da je nedodirljiva. Išla je ka cilju samouvereno, misleći da je dovoljno umakla. A onda je Higlova neočekivano povukla napred i najpre prestigla svetsku rekorderku Kanađanku Enmej Pirs. Na kraju je za sobom ostavila i Rebeku Soni i okitila se zlatnom medaljom, priredivši jedno od najvećih iznenađenja u istoriji plivanja.

7 Partizan vratio titulu posle 1976.

Crno-beli vaterpolisti u Rimu postali prvaci Evrope po sedmi put, pobedivši favorizovanog domaćina, čuveni Pro RekoNeviđeno! Neviđeno! Neviđeno! Ovako je kapiten crno-belih Vladimir Vujasinović komentarisao nakon što je oko njegovog vrata zasijala medalja namenjena klupskom prvaku Evrope. Vaterpolisti Partizana su pred oko 3.000 ljudi i uz neverovatnu podršku 500 svojih navijača stigli do sedme titule evropskog šampiona, prve posle 1976.Svi putevi vode u RimProtivnik je bio najveći svetski klub, italijanski Pro Reko. Bazen je bio njihov, u Rimu. Sve je bilo na njihovoj strani. Sve osim protivnika. Bilo je 11:7 (2:1, 5:4, 2:1, 2:1), a da je trebalo, moglo je da bude i ubedljivije.Bazen je ključao od slavlja, tako je bilo i na pobedničkom postolju, pa i dalje, sve do tuš-kabina u koje su igrači zašli. Prethodno su podelili slavlje i s prijateljima kluba, koji su željno čekali da dobiju poneki suvenir i uspomenu na divno rimsko veče. A kapiten, iako preumoran, našao je snage da otpozdravi italijanskim navijačima koji su ga pozdravljali, ali i da podeli svoja osećanja s medijima.Milanovićev drim-tim- Neopisivo! Ginem na treninzima tri godine, i ne samo ja nego ceo tim da dođemo do fajnal-fora, pa do finala. I evo, prvo finale, srećno finale, zlato... Mnogo smo i dugo radili za ovo - u dahu je rekao Vujasinović.A po povratku u Beograd - doček za šampione. Trofej se čekao tri i po decenije, a osvojen je kad se najmanje očekivalo. Ipak, u sastavu Partizana tog dana bila su imena koja ulivaju strah u kosti: Slobodan Soro, Nikola Rađen, Milan Aleksić, Andrija Prlainović, Dušan Mandić, Stefan Mitrović, Vladimir Vujasinović, Miloš Ćuk...A dirigent je bio Igor Milanović - velikan u bazenu, velikan i na trenerskoj klupi. Koliko je samo osvojio trofeja, ali ovaj je našao posebno mesto u njegovom srcu.- Uradili smo nešto fenomenalno. Osećaj je možda i lepši od onog koji sam imao posle osvajanja zlatne olimpijske medalje. Sada više uživam, valjda zbog toga što sam iskusniji - pričao je Igor.

SLEDEĆE SUBOTE: Ljudi koji su zasmejavali Jugoslovene

Piše Milan Rašević

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...