Ovo je storija o vrhunskim sportskim dostignućima i rekordima koji će teško biti oboreni.
Jedan od onih koji ulaze u prvi plan kada se govori o nedostižnim dometima je spektakl koji je Olimpijskim igrama u trci na 100 metara postavio legendarni Jusein Bolt. Jamajčanin je u finalu Olimpijskih igara 2012. godine u Londonu deonicu od 100 metara pretrčao za 9,63 sekunde.
Taj rekord nije njegov najbolji rezultat u karijeri jer je tri godine ranije na Svetskom atletskom prvenstvu u Berlinu trku na 100 metara završio s vremenom od 9,58 sekundi, te je tako raspametio svet. Ovo je ujedno i svetski rekord koji niko sem Bolta nije uspeo da ugrozi.
Ovi rekordi - na Olimpijskim igrama, Svetskim atletskim prvenstvima, odnosno uopšte u trkama na 100 metara - deluju kao nemoguće misije. O tome dovoljno govori podatak da je u istoriji čovečanstva samo pet puta neko trčao brže od 9,7 sekundi. Bolt je to uspeo u tri navrata (9,58, 9,63, 9,69 sekundi), dok su Tajson Gej i Johan Blejk po jednom istrčali za 9,69 sekundi. Dakle, to je šest, odnosno 11 desetinki sporije od Boltovih rekorda.
Za razliku od Boltove munjevite brzine, postoje i oni koji su osvajali prva mesta, a da su pritom bili užasno spori. Naime, Erik Musambani iz Ekvatorijalne Gvineje na Olimpijskim igrama 2000. godine osvojio je prvo mesto u kvalifikacionoj trci na 100 metara u plivanju slobodnim stilom. Trku je završio s vremenom 1:52.72, što je bilo najsporije vreme u istoriji Olimpijskih igara i čak 50 sekundi sporije od drugog najgoreg plivača u istoj disciplini na pomenutim Igrama u Sidneju.
Sad se postavlja pitanje kako je onda bio prvi u svojoj kvalifikacionoj grupi? Jednostavno, takmičio se protiv još dva plivača koja su diskvalifikovana zbog lošeg starta. Tako je Erik plivao sam i na trenutke se činilo da se guši. Svojom upornošću postao je jedan od simbola olimpijskih igara, a ostaće upamćen po nadimku "Jegulja".
U Formuli 1 najubedljiviju pobedu ostvario je Džeki Stjuart u trci za Veliku nagradu Španije 1969. godine, kada je prvom suparniku pobegao za dva kruga.
Njegov rekord izjednačen je 1995. godine u trci za Veliku nagradu Australije, ali tada je usled sudara samo osam bolida završilo utrku. Pobedu je odneo Dejmon Hil.
Kada je reč o fudbalu, na Madagaskaru 2002. godine zabeležena je najveća pobeda svih vremena. Adema savladala je Lemirn brutalnim rezultatom - 149:0.
Međutim, rezultat nije legitiman zato što su fudbaleri poražene ekipe sami sebi davali golove u znak protesta zbog sudijskih odluka. Stoga se rekordna pobeda u utakmici koja je registrovana dogodila u Škotskoj, i to daleke 1885. godine, kada je Erbrout pobedio Bon Akord - 36:0. Ovo je najveća pobeda u istoriji profesionalnog fudbala.
Što se tiče NBA lige, rekordan broj poena u jednom duelu postigao je Vilt Čemberlen, koji je u pobedi FIladelfija Voriorsa nad Njujork Niksima (169:147) postigao čak 100 poena. Ovaj rekord zabeležen je u martu 1962. godine, a najbliže ovom rezultatu prišao je pokojni Kobi Brajant, koji je došao do 81 poena.
U NFL najviše poena u režiji jednog igrača postigao je Erni Nivers. On je brojao do 40 u pobedi Čikago Kardinalsa nad Čikago Bersima 1929. godine. Zanimljivo, duel je okončan rezultatom 40:6, što znači da je sve poene za svoju ekipu postigao Nivers.
Čudesni rekord zabeležen je i u svetu tenisa. Naime, tokom Vimbldona 2010. godine odigran je maratonski okršaj između američkog tenisera Džona Iznera i Francuza Nikolasa Maua. Susret je trajao čak 11 sati i pet minuta, a igrao se tri dana. Izner je slavio sa 3:2 u setovima (6:4, 3:6, 6:7, 7:6, 70:68), a igrala su se čak 183 gema. Ovo je najduži meč u istoriji tenisa i samo poslednji set duži je od drugog najdužeg meča u istoriji ovog sporta.
Veliki rekord u golfu, jasno, u vlasništvu je Tajgera Vudsa, koji je nanizao najviše rezova, čak 142. Niz je počeo 1998. godine, a prekinut je tek 2005. godine. Prvi Vudsov pratilac na toj listi je Bajron Nelson sa 113 rezova.
Kurir sport / Index.hr
NE PROPUSTITE
