KOMENTAR SENZACIONALNOG DANA U PARIZU: Šta se to desilo sa favoritima?
Ovo je utoliko čudnije što je za Tijafoa i De Minora (kao i Hodara juče) pobeda bila izuzetno važna za njihove šanse da se kvalifikuju za višestruko profitabilni Završni Masters u Torinu, pa je svakako vredelo “zapeti” u korist ostvarenja tog cilja.
O tome koliko je Novaku Đokoviću bilo važno da – u momentu kada mu se dodatno “otvorio žreb” porazima nekih od glavnih konkurenata - dokrajči potpunog autsajdera Hidžikatu i stvar plasmana za Torino reši “pod svojim uslovima” teško je bilo šta više napisati.
Od Zvereva smo danas čuli da ga je “plasman na prvo mesto omeo, jer je osećao pritisak moranja da teniskom svetu objašnjava da je to bilo zasluženo” – što je svakako jedno od najčudnijih objašnjenja razloga za ovako lošu igru. Po sličnoj matrici (poraz u 2 seta) su prošli i osmi nosilac De Minor protiv Ečeverija i četvrti Medvedev protiv Peruanca Busea, kao i jedan od najboljih mladih igrača na turneji Tijen (ATP #19) protiv Van Aša (#47), osvajač turnira iz 2018. i ATP #25 Hačanov protiv srećnog gubitnika Boržeša.
Ako sedmom nosiocu Tijafou ne može da se zameri previše osim prosutog prvog seta i neiskorišćenih šansi da osvoji treći set (izgubio od Alisa sa 11-9 u odlučujućem taj-brejku), što se desio i jedanestom Fricu protiv kvalifikanta Molčana ali bez konačne kazne u taj-brejku trećeg (7-5) – sve pohvale idu Tomiju Polu kao jedinom favoritu koji je u dnevnom delu programa vrhunski odradio posao eliminacijom Meride sa 6:1 6:1 za samo 48 minuta i Rinderknešu u pobedi protiv kvalifikanta Belućija sa 6:4 6:1 za 65 minuta.
Naravno, čestitke svim autsajderima koji su danas “protresli drvo” i sa njega zbacili ove silne nosioce, ali je teško uzdržati se da se po ko zna koji put ne kritikuje kalkulantski pristup igri na nekim od najvažnijih turnira sezone kod više igrača. Već dugo slušamo kritike iz svih uglova teniske scene da je turneja predugačka, prenaporna, da brojne promene loptica i brzina podloge ugrožavaju i igru i zdravlje takmičara – ali se usled ovakvih “pomračenja” nalik današnjem u Parizu puno gubi kod publike i brojnih kompanija i medija koji na izuzetno važne načine podržavaju ovaj sport. Iznenađenja pružaju draž svemu u životu, pa time naravno i sportu – ali zamislite dan u nekom drugom sportu u kome bi toliko puno vodećih klubova ili asova doživelo poraze istovremeno – i to u momentima koji su od značajne važnosti za njihove sezonske uspehe, finansije, status, reputaciju…
I zato je još lepše bilo ispratiti mini-ceremoniju priređenu na centralnom terenu u čast osvajača ovog turnira pre 33 godine, Gorana Ivaniševića – i prizvati vremena u kojima se zaista “ginulo” za tenis a rivaliteti bili oni pravi, iskonski – kao i prijateljstva koja su ih najčešće nadgrađivala. Jer ovo danas, pogotovo kada se tako često ponavlja – i to na istim turnirima (Monte Karlo, Majami, Madrid, Toronto/Montreal i Pariz) sve više iritira i razočarava.
