NAJVEĆI PORAZ SPORTA: Mračni dani igara bez smisla i granica

PIŠE ZA KURIR: Vuk Brajović, teniski stručnjak

Prozivku nekog ko se na sporstkom terenom nepromišljeno zaleti i ubrlja akciju pamte ili prepoznaju oni u čije vreme je sport bio zezanje, zabava, inspiracija, strast i druženje – ili njihovi potomci, odgojeni u tom plemenitom duhu. Danas se po tome sport najmanje odlikuje – i ništa više i bolnije nam ne svedoči u prilog tom zapažanju kao sve ovo što se odigrava oko prefarbanog „sunčanog slema“ u Australiji ovog januara.

Ako mislite da se ova metafora odnosi na razne načine opisanog svetskog broja jedan „belog sporta“ poslednjih dana – to ste vi sami zaključili. Eto, da se i mi ogradimo u duhu toliko cenjene aktuelne „političke korektnosti“ od eventualnih derogativnih konotacija ove igre reči pa da nastavimo sa onim što smo želeli da kažemo. Novak je tog Instagramom ovekovečenog 4. januara u Australiju krenuo sa reketom u ruci, kao i toliko puta do sada, ali je ovoga puta trebao da se put destinacije „daun ander“ zaputi sa timom pravnika, savetnika, analitičara i predstavnika sličnih profesija. U retrospektivi možda je bilo bolje da je mu je neko od njih ozbiljno savetovao da na taj put ove godine ne ide, pa i insistirao na tome da ga Nole nacionale posluša jer od očekivanog „veni, vidi, vici“ proživljavamo travestiju te drevne izreke u kojoj bi svakom normalnom biću poslednja reč umesto „pobedih“ bila „pobegoh“. I to glavom bez obzira. Ispostavilo se da je za devetostrukog osvajača Australijen Opena ovo bio put u nepoznato, za koji on uopšte nije bio pripremljen. Nije to više omiljena i opuštena zemlja o kojoj su pevali „Men At Work“ – ponajviše za svoje građane, koji će se verovatno još neko vreme mučiti da sebi objasne šta je sve ovo bilo i šta će predstavljati u razumevanju „nove stvarnosti“ i osnovnih vrednosti njihovog društva.

U ta davna, lepa i skoro nevina vremena u poređenju sa ovim pored sporta se uživalo i u pan-Evropskoj zabavnoj šou-emisiji „Igre bez granica“ koju su na jedinstven način vodili čuveni Đenaro Olivijeri i Gvido Pankaldi. „Italijani to rade bolje“ slogan je sa majce koja je takođe bila deo zezatorskog repertoara tog doba. U odurnim „Igrama bez granica“ koje su na programu u Melburnu i Kamberi ovog dalekog kontinenta (prevashodno) evropskih doseljenika program vode neka dvojica katastrofalnih voditelja, sa jednako očajnim asistentima na režiji i produkciji bez pedigrea i integriteta za posao kojim se bave, koje će istorija rado baciti što pre u zaborav. Osim Italijana, sada je jasno da „to“ bolje rade i Francuzi, Englezi i Amerikanci, te brojni ostali ili bukvalno svi, osim ovih čudnih „domaćina“ najvećeg sportskog događaja sveta svakog meseca januara. Dakako, to bolje rade i „neodgovorni“ Srbi – čiji su mnogo niže kategorisani turniri svojim učesnicima pružili mogućnost vakcinacije kada mnoge države to nisu mogle – dok se moćni Australijen Open ovih dana muči da igračima i trenerima učini dostupnim i brze antigenske testove za ličnu upotrebu.

Teško je više generisati i najmanje satiričnog duha da se potre gađenje svim što se od početka ove skandalozne sage priređuje međunarodnoj javnosti – od teatralnih aerodromskih privođenja i ispitivanja, jefinih skečeva na temu „dobar i loš pandur“, vulgarnih gestova seksističkih omalovažavanja, scena migrantske mizerije i beznadežnosti, dešavanja naroda i čudnovatog „kengurskog“ suda sa fantastičnim tokom i obrtima. Naviknuti smo već da i dane i noći provodimo u stanju neobjašnjive mučnine, anksioznosti, neinformisani i istovremeno zasuti raznim izveštačenim izjavama, predviđanjima i konstrukcijama – redovno iznurivani apsurdima, agresivnim altruizmom, nasilnom pravičnošću, naivnošću, uvredama i najneverovatnijim obrtima fragmentirane „situacije“. Prosto je čudesno kako niko u ovoj grotesknoj burleski – čiji su glavni akteri od početka pokazali sada već antologijsku nesnađenost po svim osnovama – ne može da donese jednu postojanu odluku, načini jedan temeljiti gest – koji već sledećeg momenta neće postati negacija sama u sebi i još više produbiti agoniju u koju smo nevoljno uvučeni – kao neku zloslutnu „crnu rupu“ nečeg što smo verovali da predstavlja našu „civilizaciju“ i tekovine demokratskog, prosvećenog društva.

Bukvalno ništa više nema smisla, a najgore je što ne očekujemo ni da će više scenarija za razrešenje ove situacije pružiti barem neki epilog i okončanje – bez obzira na to da li je pravično, fer ili poučno. Političari su potpuno neusaglašeni ili nedorečeni, epidemiolozi i kovid-menadžeri dezavuisani i nepouzdani, sportisti zavađeni i sitničavi, menadžeri gramzivi i neprofesionalni, publika ostrašćena i demagoška kao i političari. I tako sve u krug. U opštoj kakofoniji i entropiji – deo medija se obreo u ulozi da predvodi i arbitrira umesto da interpretira. Da je malo smisla u svemu što se dešava a o čemu „sedma sila“ izveštava, možda njen „proizvod“ ne bi tako izgledao. Al – kako objasniti celu jučerašnju farsu oko trapavog pomeranja ceremonije žrebanja turnira (po sistemu „gasi YouTube kanal bre, šef rekao, ne pitaj ništa“) zbog iznenadnog „lažnjaka“ od konferencije za medije Premijera sa saradnicima – samo da bi se još jednom „vruć krompir“ iz kancelarije gsn. Morisona prebacio u kancelariju gsn. Houka bez ijedne žudno očekivane reči o tome kakav „roštilj“ se sprema gsn. Đokoviću (na Srpsku Novu, po nedavno ustanovljenoj „domaćinskoj“ praksi)? Grubo narušavanje standardnog protokola turnira bez najave, objašnjenja i – konačno – smisla zarad čekanja nepostojećeg Godoa iz Kanbere ostavilo je sve svetske medije i teniske poslenike u šoku, a neke možda i dvostrukom – time što je demonizovani Novak Đoković uvršten u žreb turnira kao prvi nosilac, umesto u anale kao Prvi Krivac. I kada su se neki naivno usudili da odahnu – stiglo je još jedno traumatično „ex cathedra“ saopštenje iz države: ministar za imigracije još razmatra da li će u narednim danima (dugog antipodeanskog leta) ipak iskoristiti ovo ili ono pravo da uruči odluku o ukidanju vize i deportuje Novaka Đokovića iz Melburn Parka.

Eto još jedne prilike da se na teniskoj sceni smečem na Tviteru istaknu politički komentatori, pravni savetnici, medijski gurui i teniski punditi – i pokrenu još jedan zarazni talas divljih špekulacija, naslađivanja zlonamernošću i izveštačene inteligencije. Vrhunac senzacionalističke gluposti i impotencije se sada veliča u formi pretnje da Đoković može biti deportovan bilo kada u narednih 17 dana do večnosti – ali da ga te sudbine može poštedeti dobar duh sudije Kelija i ostavi ga među linijama Rod Lejver Arene da se oštri za sudbonosni sudar sa Nadalom i družinom – dok rejtinzi i reklamni dolari budu „probijali“ pokretni krov spomenutog zdanja pored reke Jara.

Ako je Đokoviću bilo rečeno od strane organizatora da „slobodno dođe“ – da li bi se on stvarno zapućivao na ovaj dug put bez usidrenja? Ako su vlasti imale informacije ili procenile da se ogrešio o zakon – kako su mu uopšte prvobitno izdale dozvolu da dođe – a onda propustile mogućnost da ga momentalno vrate narednim avionom za Evropu? Ako su imale jak slučaj protiv njega – kako je onda savezni sudija „na keca“ odlučio da „pomiluje“ Novaka kroz sudski proces u kome je odbrani dato 3 sata da iznese svoj slučaj – a državi nešto više od 30-tak minuta? Ako se država zaista namerila da deportuje Đokovića jer se ogrešio o zakone & pravila i predstavlja „opasnost po zdravlje“ građana – zašto to do sada nije uradila, makar koristeći i suvereno diskreciono pravo – nego osluškuje samoporičuće pravne savetnike i glas javnosti – koji će njene trenutne vlastodržce skoro sigurno „progutati“ na aprilskim izborima? I na kraju krajeva – zašto je čak i statutarni teniski događaj stogodišnje tradicije poput zvaničnog žreba turnira potpao pod zavisnost od šuplje konferencije za medije na temu dnevne kovid-politike i time uskovitlao dramu do mere da više niko nije znao šta se zbiva sa Australijen Openom 2022?

Ako i neko sada tvrdi da zna – svaka mu čast na tome što dobro laže. Jer, šta drugo zaključiti iz svega ovoga nego da sportom danas gospodare posebni interesi, koji se – u sprezi sa biznisom, politikom i medijima – sve češće kreću neobjašnjivim meanderima koji stvaraju utisak da su parlament, sudnica, govornica ili ulica podjednako važna sportska borilišta kao teren ili svlačionica. U tom smislu, neka je večna sramota sve koji su doveli do ovog stanja – a onima koji i dalje žele da sport bude ono što je bio i trebao da ostane – želimo veliko srce da oproste i um i snagu da promene.

U ovim mračnim danima igara bez smisla i granica – sport jedino može da spase (konačnog) poraza – pravo sportsko čudo!

Kurir sport