Aleksandra Prijović otkriva da je u školi preživela vršnjačko nasilje. Ona kaže da su je deca u njenom rodnom Belom Manastiru šikanirala, zadirkivala i izbegavala samo zato što je volela da peva. Tihim glasom Aleksandra priznaje da se teško borila sa svakodnevnim vređanjem i ismevanjem.
Psihička tortura- Nije mi bilo lako. Ovo nikome do sada nisam rekla, ali ja sam bila žrtva dece u školi. Nisu me tukli, ali jesu psihički maltretirali - počinje priču Aleksandra, kojoj su zasuzile oči čim se setila traume koju je doživela u detinjstvu.
- Ponižavali su me, nazivali jadnicom i pevaljkom. Govorili su: „Nije ništa bolja od majke pevaljke.“ To je bilo baš ponižavajuće, degradirali su me. Sprdali su se na moj račun kako su stigli - priča Prija i priseća se njihovih reakcija kad se takmičila u „Zvezdama Granda“.- U školi su nakon svakog mog nastupa donosili snimke i puštali ih. Smejali su se na sav glas. Sve sam čula i videla. Verujte da mi se u tim trenucima srce cepalo - kaže Aleksandra, koja je svoj cilj ispunila.
Ne zaboravljaSada kad je postala popularna i sa samo dvadeset jednu godinu ima uspešnu karijeru, svoj stan, auto i novac, svi ti koji su joj se podsmevali žele da se druže s njom.- Danas je drugačije, sve se promenilo. Sada mi se svi javljaju. Pišu mi na Fejsbuku i podržavaju me. Isti ti koji su mi se smejali sada hoće da se druže sa mnom. Sada sam im slatka, lepa, mila i draga. Govorila sam tada: „Neka, neka, videćete vi!“ I, evo, uspela sam. Svima im odgovorim na poruku, ali nisam zaboravila kako su me maltretirali. Pogodila me je srećna zvezda i sad sam tu gde treba da budem. Ali, polako, ovo je tek početak. Ovo su samo stepenice ka mojim višim životnim ciljevima - samouvereno završava Prijovićka.
