Na današnji dan pre godinu dana preminuo je pevač Miki Jevremović (75).
Pevačeva porodica i dalje teško podnosi to što ga više nema, posebno njegova ćerka Jelena Jevremović Nedeljković, kojoj je očeva figura najpotrebnija zbog privatnih problema kroz koje trenutno prolazi. Iako je mislila da će joj vremenom biti lakše, ispostavilo se da joj iz dana u dan Miki sve više nedostaje.
Samotnjak i usamljenik
- Otkad nas je tata napustio, ništa se po pitanju bola i nedostajanja nije promenilo. Svakodnevno mi je u mislima i fali mi kao prvog dana. Često i dalje plačem za njim! Plačem tako da se gušim u suzama, i nije me sramota da o tome pričam - kaže Jelena, koja se osvrnula na trenutnu bol zbog hapšenja supruga Predraga i brakorazvodne parnice koju je pokrenula.
- S obzirom na celu moju životnu situaciju, niko nije mogao ni pretpostaviti da ću biti vodeća figura u životu mojih sinova. Da će pasti na mene tolika odgovornost da im budem oba roditelja u jednom. Svakog dana se pitam da li ispravno postupam.
U tim ključnim momentima, pošto živim sa mamom, koja mi pomaže, a i ona je žena, stravično mi nedostaje tata. Umeo je da smiri situaciju, da umiri mene i ubedi me da će sve biti u redu. Znao je da nađe rešenje za svaki problem. Često je bio samotnjak i usamljenik, ali delovao je momentalno kad bi primetio da mi treba pomoć. Najviše mi nedostaju naši opširni razgovori koji su se pretvarali u moje pomno slušanje, a njegovu besedu. Tada bismo zajedno dolazili do zaključka šta je najpametnije činiti - kaže pevačica.
Jelena ističe da su je očevi saveti napravili hrabrom ženom, koja pred sobom uvek gazi probleme.
Saveti
- Kad god mi je teško, setim se njegovih saveta. Sećam se njegove priče: „Život je splet raznih puteva. Možemo birati one krivudave, one obrasle u korenje, kao i one ravne. Kojim god putem da pođemo, naići ćemo na zid. Tada ćemo pomisliti da je to kraj našeg puta, da dalje nema, da ne postoji. A u stvari, treba samo da se malo pridignemo na prste, pogledamo preko ivice tog zida i ugledamo sunce“ - završava Jevremovićeva.
Prisutnost
U KAFANI NAZDRAVLJAM U TATINU ČAST
Kad sednem u restoran, ne može proći bez naručivanja tatinih pesama. Tako produžavamo uspomenu na njega. Bude mi teško, progutam knedlu i podignem čašu u njegovu čast. Imam osećaj da me on baš tada posmatra, osećam njegovo prisustvo veoma često i sebi u bradu kažem mu hvala, jer je on moj anđeo čuvar koji mi ne da da posrnem kad je najteže i, nekim čudom, spasava me od svih nedaća, a najviše od same sebe.
Kurir / Marija Dejanović
Foto: Dragana Udovičić, Fonet
NE PROPUSTITE
