Slavnoj glumici teško pada što su je, kako kaže, isključili iz borbe protiv pandemije. Karantin joj šteti, čezne za šetnjama i suncem
Ne bi ona bila legendarna Eva Ras, rođena 1941, da na svoj način ne komentariše svet oko sebe. Jedna od najoriginalnijih umetnica koje imamo, u vreme pandemije koronavirusa aktivna je tamo gde može. Ovih dana igrate se fotošopom na društvenim mrežama - stavili ste svoju glavu na fotografiju tela u kesi za mrtvace. Zašto? - Nisam se igrala, baš sam se naguglala dok sam pronašla fotku, tako sam se solidarisala sa žrtvama. Moja glava u mrtvačkoj kesi je značila da niko nije bezimena cifra među žrtvama. Mogla sam staviti i glavu kraljice Elizabete Druge, jer virus nas ne razlikuje. Moramo se pokloniti senima onih koji su pokopani u zajedničke grobnice širom planete. Moj performans je bio poruka da je virus obuhvatio celu našu planetu, da treba da se međusobno podržavamo i da nikoga ne ponižavamo.
ŽELJA ZA SUNCEM
Imate veliko, sjajno i tragično životno iskustvo. Jeste li na pojavu pandemije pomislili: "Zar je moralo i ovo da me snađe?" - Ja sam pobožna Jevrejka, takvo pitanje nikad ne postavljam. Moja je sudbina tačno takva kakvom ju je Svevišnji smestio na planetu Zemlju i ja s ljubavlju prihvatam svaki deo te sudbine jer ne sumnjam u njegov ispravan izbor.
Navikli ste da šetate, karantin vam teško pada. U kakvoj ste kondiciji sada kada možete da prošetate jedan sat? - Teško mi pada jer sam lišena slobode, a oni koji su me je lišili nisu. Smršala sam tri kilograma, ali sam još živa. Za sat jedan, koliko smem da šetam ne mogu - a nije ni 600 metara od moje kuće - da odem do Kalemegdana da me sunce vidi na zalasku, ni do Dunava... Pitam se kad ću ponovo da čujem kako nad širokim Dunavom "ćarlija vetar mio".
Kad bih vas pitala ima li ko da brine o vama, kako biste se osećali? Idete li u kupovinu u vreme kada je to dozvoljeno? - O sebi brinem ja i zato sam dugovečna kao i drugi dugovečni. Ne živi se osamdeset godina ako svoj život prepustite neodgovornim personama, svi treba da znamo šta je za nas dobro. Nije prijatno u mrkloj noći ići u kupovinu, ali sam svaki put išla jer stojim na obe noge i ne treba niko da volontira za mene.
VEĆA ŠTETA OD KORISTI
Ko je, po vama, najugroženiji u ovoj situaciji? - Svi smo ugroženi.
Onkološki ste bolesnik. Imate li trenutno uslova za lečenje? - Od 2012. godine se više ne lečim jer je i na Onkološkoj klinici bilo neko ograničenje za 65 plus. Nisam htela da zaustavim ničiju lekarsku karijeru, jer smo u toku osmogodišnjeg lečenja postali bliski. A ako su čelnici postavili pravila da primat imaju mlađi, neka... Ali i dalje živim s kancerom. Sprijatelji smo se iako sam invalid, jedem splačine, a često dobijam napade kad se kancer razgoropadi i od gutljaja vode. Tako pokazuje da je jači od mene.
S obzirom na to da ste naša živa legenda, možete li u ovo teško vreme da živite udobno i pristojno? - Osećam se progonjeno. Ne dopada mi se što su me nasilno izuzeli iz borbe protiv kovida-19. Mogla sam da čistim klozete u bolnicama, da perem čaršave, da budem Majka Tereza...
NIKOGA NE TREBA PONIŽAVATI
U izolaciji čovek je više nego inače sam sa sobom. Kako podnosite sopstveno društvo? - Uvek sam volela sebe i uvek sam savetovala svima, kroz moju 61 godinu dugu glumačku karijeru, da se sreća prvim korakom stvara upravo tako da zavolite sebe. Ja sam to instinktivno radila celog života. Potičem iz velike porodice u kojoj je moje mesto bilo sasvim beznačajno. Zavolevši sebe, ja sam uspela, uprkos njihovom ruganju i ismevanju, da ostvarim sebe. Za njih sam ja i sada budala koja se zanosi. E, sad, da li sam mogla više? Ili sam sama od sebe odustala pomislivši da se više nije moglo. To baš i nije tačno, jer nikad nisam prestala da radim. Zabrana kretanja je upravo tako započela da su mi iz "Košutnjak filma" javili da seriju "Junaci našeg doba" nastavljamo u junu. A jun samo što nije na pragu!
Ima li ičega dobrog u pandemiji koronavirusa 2020? - Nema. Cela planeta se poremetila.
Šta biste vi uradili da imate moć? - Ne znam. Celoga života sam se bavila kulturom, estetikom, etikom i moralom, i jedino znam da moramo ostati pristojni. Da ne zaboravimo kako brojevi preminulih nisu gole cifre, već iza njih stoji - smrt, i da treba da saosećamo sa ožalošćenima... Ja sam Eva Ras, 80 plus, i ne smem da promolim nos iz svog brloga... Ali ja sam lojalna građanka i slušam naređenja.
ŠEST SERIJA S PAVIĆEM Vaša poslednja uloga bila je u seriji "Junaci našeg doba", scenariste Siniše Pavića. Još uvek sijate, imate energije kao baba-tetka Čučuk Stana. Jeste li zadovoljni prijemom kod publike?
- Serija je prošla izvanredno. Ovo je moja šesta serija sa Sinišom Pavićem. Sarađujemo od "Boljeg života", od 1987, i svaki put nas je štampa dočekala na krv i nož a vreme je pokazalo da su to sve kultne serije koje nemaju rok trajanja. Kad god se repriziraju, narod ih ponovo gleda i oduševljava se. "Junaci našeg doba" su ovog puta primljeni s najvećim oduševljenjem, od prve epizode. Štaviše, naša prva publika je na snimanju, gde na setu radi dvesta ljudi koje serija mnogo ne zanima. Rade svoje poslove, a prošlog leta na snimanju su u pobožnoj tišini pratili snimanje svakog kadra. Svi smo znali da snimamo nešto značajno i uzvišeno i da je Siniša Pavić dotakao savršenstvo koje svi razumeju i vole.
(Ljilja Jorgovanović, Foto:Marina Lopicic)
NE PROPUSTITE
