Pevač Toni Cetinski je u ispovesti otkrio detalje iz svog privatnog života. Pevač je bez dlake na jeziku pričao na sve teme koje interesuju javnost kada je on u pitanju.
Regionalni mediji su dosta pisali o detaljima iz vašeg privatnog života, pa i nekim sudskim sporovima u kojima ste učestvovali, mislite li da su uvek bili pravedni prema vama?
- Mediji vas mogu podići ali i baciti na kolena. Prošao sam i jedno i drugo i eto me opet živ i zdrav. Nema nepoznanica po pitanju medija. Žao mi je što je pravo istraživačko novinarstvo izumrlo i to se najbolje može primetiti u vremenima kriza u društvu. Medijski rat je naša stvarnost ali nadam se da će ipak jednog dana prevagnuti mali a veliki ljudi pa tako i novinari koji ne žele biti samo na nečijoj plati već delovati iz dubine svoje savesti i sa kućnim vaspitanjem. E tada će svet biti jedno lepo mesto. Znam, malo zvuči suviše idealistički, ali šta ćete kad sam ja takav, rekao je za "Story".
U kojoj meri vam je život mirniji otkako ste ga preselili u Rovinj?
- Nemerljivo kvalitetniji i mirniji ali nije to samo zbog sredine u kojoj živim nego prvenstveno zbog duhovne higijene i snage koju dobijam svaki dan od supruge, svoje porodice i od svojih prijatelja bez obzira jesu li sveštenici ili zemljoradnici.
Negujete veliko prijateljstvo i sa nekadašnjim fudbalerom Predragom Mijatovićem.
- U najtežim trenucima kad je supruga završila u bolnici zbog moždanog udara, Predrag Mijatović je pokazao koliki je čovek i takve se stvari ne mogu zaboraviti. Zvao je i ponudio hitan prevoz u najbolju kliniku u svetu, no hvala Bogu i našim doktorima i osoblju u KBC Rijeka da su bili vrhunski i nije bilo potrebe za tim. Zahvalio sam mu se i ponosan sam poznavati takve ljude. Ljudi koji su veliki a opet mali i borbeno jednostavni. Takve stvari olakšavaju u tim trenucima i bude nadu bez obzira na nekad nemilosrdne medije i potpuno bez empatije.
Pored sjajne karijere koju ste izgradili, postoje li neki profesionalni ciljevi o kojima još uvek sanjate?
- Kada budem prestao sanjati to znači da sam prestao živeti. Onog dana kada osetim da ulazim u rutinu već će se nešto dogoditi novo ako se igraš i ako te život zabavlja bez obzira na uspone i padove. U stvari, ja mislim da ja niti ne odlučujem o tome jer nisam ja taj koji će reci dosta. Ako je nešto poziv a nije samo posao, ko sam ja da se odjavljujem. Sanjaću do kraja života ali ne zbog neke ego želje za uspehom već zato što bez toga ne mogu. Teško mi je bez ljudi koje toliko volim kao i bez vode za piće pa tako i bez napredovanja.
Kurir.rs/Story/M.M.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
