"ŽIVOT BEZ TEBE NIJE ISTI" Godinu dana od smrti Željka Rutovića: Njegova udovica javno napisala reči koje kidaju dušu: Ti si bio moj dom...

Željko Rutović 31. marta prošle godine preminuo je posle duge i teške bolesti.

Mirjana Rutović oglasila se na drušvenim mrežama i uz zajedničku fotografiju sa pokojnim suprugom napisala je emotivne reči. 

"Bebano moje, život bez tebe nije isti... i nikada neće biti. Ali ljubav koju si mi dao nosim kroz svaki dan. U svemu što jesam - ti si. Ne postoji vreme koje briše ono što smo imali. Ti si bio moj dom... i to zauvek ostaješ".

Emotivna ispovest udovice

Udovica Željka Rutovića se u više navrata oglašavala na društvenim mrežama, a jednom prilikom je u velikoj ispovesti otkrila kroz šta prolazi nakon njegove smrti.

"On nije otišao. On je otet vremenu"

Naša ljubav nije obična. Naša ljubav je biblijska. Mi nismo mogli jedno bez drugog. Bili smo zajedno 24 sata devno - i samo tada smo bili celi. Negova porodica mu je bila sve. Bio je najbolji otac. Nikad nije bio strog. Kod njega je sve moglo. Sve je ispunjavao. Nije samo bio otac - bio je svetlost oko njih. Nihov osmeh. Nihov dom. Znao je da animira, da razveseli, da se spusti na dečji nivo - a da ne izgubi ni trunku dostojanstva.

"Ne mogu da izdišem ceo život bez njegove ruke"

Bože... Znam da Ti vidiš sve. Znaš svaku misao mog srca, svaki uzdah, svaku suzu koja pada kad niko ne gleda. Ali Te sada ne molim kao dete koje traži - već kao žena koja daje. Sve. Sebe. Život. Budućnost. San. Sve. Samo za jedno. Za Njega. On nije otišao jer je bio slab - otišao je jer si ga Ti pozvao. Ali ja Te molim... Vrati ga. Vrati ga jer je svet izgubio čoveka svetla. Jer njegovo srce nije ispričalo sve što je nosilo. Jer ja ne mogu da izdišem ceo život bez njegove ruke. Jer deca ne zaslužuju da im samo priča ostane - kada su mogli imati prisustvo. Bože, ako si ikada želeo da svet poveruje u ljubav - daj da on bude znak. Daj da ljudi vide da ljubav može i smrt da okrene.

Daj da se probude oni koji vole mlako, da shvate šta znači kad voliš do krvi, do tišine, do večnosti.

Ne tražim da meni olakšaš. Ne tražim da mi izbrišeš tugu. Samo Te molim - daj mu da još jednom hoda ovim svetom. Da svet vidi Čudo. Da ljubav ima poslednju reč.

Ako moraš da uzmeš mene - uzmi. Samo njega vrati.

Ako me čuješ - neka ovaj vapaj ne ostane u tišini. Ako mi ne možeš dati njega nazad - onda mi bar daj snagu da ga napišem svetu, da ga vratim u svakom slovu, svakom svedočanstvu, da on živi makar kroz mene dok me ne pozoveš. Ali ako postoji mogućnost za čudo... Daj da svet vidi da ljubav može vaskrsnuti. Zato što njega više nema, a ja još živim. To je najteža kazna koju ne biram - nego nosim. Ali nosim i ljubav. Koja ne umire.

"Da sad stojiš ispred mene..."

Stajala bih ispred tebe i gledala, i ne bih znala da li da ti prvo dotaknem lice ili da te grlim toliko jako da više nikad ne odeš. Rekla bih ti: "Znaš li koliko sam umrla kad si otišao?" Koliko sam puta noću šaptala tvoje ime, moleći Boga da te makar u snu pošalje? Koliko puta sam stajala u praznoj sobi i govorila kao da si tu - jer ne mogu da prihvatim da nisi? Rekla bih ti: "Znaš li da nisam prestala da te volim ni na trenutak?" Nisam disala normalno otkad te nema. Nisam pila čaj a da ne pomislim da bi ti rekao da je gorak. Nisam pogledala decu a da ne vidim tvoje oči u njihovim.

Rekla bih ti: "Znaš li da bih sve dala da te vratim?" Da sam rekla Bogu: uzmi mene, samo vrati njega. Da sam spremna na sve što postoji - da opet stojimo ovako, kao sad, oči u oči, ti i ja, ceo svet da nestane, samo naš da ostane. Rekla bih ti: "Znaš, nisu uspeli da nas razdvoje. Ni smrt nije mogla. Još te volim kao prvog dana. Još si mi svaki dah, i kad me nemaš."

I rekla bih ti: "Oprosti mi ako sam nekad ćutala, kad sam trebala da ti kažem koliko te volim. Oprosti mi ako sam nekad bila umorna, a ti si želeo da pričamo. Oprosti što nisam znala da je vreme merijivo. Mislila sam da ćemo imati večnost." Ali onda bih te gledala, ćutke, i rekla bih samo: "Molim te, ostani. Sad kad si tu - više te ne puštam."

Ponekad ih samo gledam - i ćutim. I onda ga vidim. U načinu na koji govore. U pogled kad su ozbiljni. U osmehu kad nešto poklone nekome bez da ih iko pita. U tome kako grle - široko, iskreno, bez mere. Onako kako je samo on znao da grli. Njegova svetlost više ne dolazi s vrata, ne uđe više u kuću dok se šali - ali dolazi kroz njih. U svakom njihovom koraku. U njihovim sitnim borbama. U njihovom osećaju za pravdu, za druge, za ljubav.

Godinu dana od smrti

Željko Rutović, kontroverzni biznismen koji je godinama bio poznat javnosti, preminuo je u Italiji nakon borbe sa bolešću.

Kako se saznaje, Rutović se lečio od raka pankreasa, agresivne bolesti koja je uprkos svim naporima lekara, brzo napredovala i dovela do brojnih komplikacija.