Kum Đura i ja smo od 1987. kao prst i nokat, znao nas je svaki novosadski sokak, po ceo dan bismo se igrali napolju. Đura je uvek bio kontraš, stalno smo se prepirali, ali ništa nas nije omelo da nam drugarstvo živi sve ove godine.
Danas, kad smo malo stariji i "mnogo lepši", uz kolenicu u kupusu, podsetili smo se nestašluka kad smo po ceo dan znali da pikamo fudbal sve dok nas onako znojave i prašnjave, komšinice ne oteraju jer im je lopta slomila cveće. Setismo se i kako smo strastveno igrali klikere u parkiću kod medicinske, pa se svađali i kontrirali jedan drugom, onako dečački i brzopotezno, a onda se uz zagrljaj i smešak mirili i jurili u neku novu avanturu, kao onda kada smo pravilli skije od neke ambalaže zaostale od velikih paleta sa sokovima.
Ovo su bili momenti zbog kojih je život toliko lep, a njih čine ljudi, poput mog kuma Dragana Đuranovića.
U ovo subotnje popodne, dok uživam u društvu kuma i njegovom majstorskom kotliću, shvatam da su prava sreća i bogatstvo u nama i ljudima oko nas, u našim bližnjima, porodici i prijateljima i onim naizgled malim, ali tako velikim svakodnevnim stvarima koje zajedno radimo.
(Grad Novi Sad / Foto: Damir Dervišagić)
NE PROPUSTITE
