Rat koji se nadvio nad bivšom Jugoslavijom početkom devedesetih godina prošlog veka prouzrokovao je nezamislive ljudske tragedije i stradanja. Značajan deo u toj sveopštoj patnji svakako posebno zauzima izgon i stradanje Srba koji su živeli u Hrvatskoj. Činjenica da je Franjo Tuđman bio sledbenik koncepcije sveopšteg hrvatskog pomirenja, koju je kao ideološku platformu za razbijanje Jugoslavije osmislio jasenovački koljač, Vjekoslav Maks Luburić, nužno je vodila ka procesu detaljnog etničkog čišćenja Srba koju su živeli u toj republici. Pisac ovih redova, još se živo seća 1990. godine kada su prvi Srbi iz Hrvatske počeli da stižu u Novi Sad sa strašnim pričama o pritiscima na radnim mestima, pretnjama i ucenama od strane Tuđmanovog režima. Međutim, to je sve bio samo uvod u strašnu 1995. godinu i egzodus Srba sa njihovih vekovnih ognjišta.
Za prevazilaženje nerazumne politike morala se čekati 2012. i dolazak na vlast Srpske napredne stranke
Najneposrednija i najočiglednija patnja sa kojom su se prognani Srbi suočili svakako je bio gubitak njihovih domova i teško stečene imovine. Emocionalni danak koji je uzeo neravnopravni rat takođe se ne može proceniti. Mnogi izbegli iz prve ruke su bili svedoci užasa nasilja i razaranja, koje im je ostavilo duboko ukorenjene traume i emocionalne ožiljke. Za brojnu decu školovanje je nasilno prekinuto a trebalo se privići i na novu sredinu. Važno je napomenuti da je Miloševićev režim postavio brojne pravne i društvene barijere zbog čega su se prognani i izbegli suočili sa brojnim birokratskim preprekama. Za prevazilaženje ove nerazumne politike morala se čekati 2012. godina i dolazak na vlast Srpske napredne stranke koja je učinila sve da te brojne barijere konačno budu srušene.
Od svega je najviše bolela medijska tišina i gotovo zvanična zabrana sećanja
Međutim, u toj sveopštoj patnji, možda od svega je najviše bolela medijska tišina i gotovo zvanična zabrana sećanja i obeležavanje ove humanitarne katastrofe i nesumnjivo velikog ratnog zločina. Kako je bilo u vremenu dok je na vlasti bio Slobodan Milošević tako je bilo i kasnije posle Petooktobarskih promena. Sećanje na tugu i muka krajiških Srba čuvala je samo Pravoslavna crkva dok je ta tema u srpskim medijima i političkom diskursu bila izopštena. Bio je to još jedan jasan primer autošovinizma i auto-cenzure koji nije stran jednom delu političkog spektra u našoj državi.
Na inicijativu predsednik Srbije Aleksandra Vučića od 2014. godine Republika Srbija i Republika Srpska započeli su zajedničko obeležavanje sećanje na stradanje tokom tzv. vojno-policijske akcije Oluja. Ovo je bio prvi veliki korak ka prihvatanju i obeležavanju sećanja na stradanje ali i ka emancipaciji od nametnutih medijski zabrana i klišea koji su dugo dominirali javnim prostorom.
Ono što 5. avgusta neki slave kao pobedu vreme je pokazalo kao nesumnjiv veliki zločin
Kada je upitan o obeležavanju sećanja na prognane i poginule tokom tzv. Oluje, ministar odbrane i predsednik Srpske napredne stranke, Miloš Vučević je rekao: „Ta priča, nažalost stradalnog srpskog naroda je dala novu potentnost i snagu i Novom Sadu i Vojvodini i Srbiji. S jedne strane jesmo trpeli ogromne gubitke, ali smo sa druge strane dobili novu snagu i energiju“. Zaista, kada danas pogledamo puste predele Slavonije, Banije, Like, Dalmacije itd. i pogledamo preporođenu Srbiju i posebno Novi Sad, zaista moram da se složimo sa konstatacijom da su proterani Srbi dali ogroman doprinos na ekonomskom i društvenom uzdizanju našeg društva. Ono što 5. avgusta neki slave kao pobedu vreme je pokazalo kao nesumnjiv veliki zločin, ali i autodestrukciju i poraz u demografskom i kulturološkom smislu.
Na nama ostaje da čuvamo sećanje i na ovo od brojnih stradanja srpskog naroda u XX veku koliko iz duga prema žrtvama ali kao i opomenu da nam se slično više nikada ne dogodi! Zato prisustvom obeležavanju sećanja na stradanje tokom tzv. vojno-policijske akcije Oluja mi jasno i svima govorimo „NIKADA VIŠE“.
Grad Novi Sad/Dnevnik novosadski/Petar Đurđev, istoričar
