ATENTAT Pucali u kralja, a meta je bila Jugoslavija: Aleksandar II Karađorđević ubijen je u oružanom napadu ustaša i probugarskih makedonskih nacionalista

Aleksandar II Karađorđević u srpskoj istoriji upamćen je kao "viteški kralj Aleksandar Ujedinitelj". Bio je drugi sin kralja Petra I, praunuk Karađorđa i unuk, po majci, crnogorskog kralja Nikole I, kumče ruskog cara Nikolaja II. Školovao se u vojnoj školi u Sankt Peterburgu, a potom u Beogradu.

Nisu svi sanjali isti san

Njegovo zalaganje presudno je uticalo na ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu Kraljevinu SHS (1919). Sprovodio je politiku tzv. integralnog jugoslovenstva, koja se pokazala kao neuspešna.

U spoljnoj politici intenzivno je radio na sklapanju međudržavnih odbrambenih saveza usmerenih protiv sila koje su težile reviziji Versajskog sporazuma.

To mu je došlo glave...

Ubijen je u atentatu koji su izvršile hrvatske ustaše i probugarski makedonski nacionalisti. Zajedno s njim tada je ubijen i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu.

Koliko god da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, docnije nazvana Jugoslavija, predstavljala ostvarenje vekovnog sna jednog dela svog stanovništva, od nacionalista svih vrsta, i nekih međunarodnih krugova, bila je dočekana na nož. Tražeći podršku za suprotstavljanje Austriji, Mađarskoj i Bugarskoj, koje su, ohrabrene Hitlerom, zahtevale reviziju mirovnog ugovora i vraćanje nekih teritorija, kralj Aleksandar rešio se 1934. na zvaničnu posetu Francuskoj. Planirao je put brodom do Marselja i susret s predsednikom republike Alberom Lebrunom u Parizu.

Ustaše, čija je baza bila u Musolinijevoj Italiji, a zapovedao im je Ante Pavelić, u to vreme su nastojale da sruše Jugoslaviju i uspostave Nezavisnu Državu Hrvatsku i već su pokušavale atentat na kralja. Ustaše Petar Oreb i Ivan Herničić nameravale su da ga ubiju prilikom posete Zagrebu u decembru 1933. ali ih je policija sprečila u poslednjem trenutku. 

Pavelić se za pomoć obratio svom prijatelju Vanču Mihajlovu, vođi terorističke grupe VMRO, čiji je cilj bio da Makedoniju izuzme iz Jugoslavije i priključi je Bugarskoj.

Mihajlov je ustašama poslao Bugarina Velička Georgijeva Kerina, teroristu mnogo poznatijeg kao Vlado Černozemski. Prezime mu je bilo takvo jer je „predavao černoj zemlji“ one koje je VMRO osudio na smrt. On je u Mađarskoj, u kampu u mestu Janka Pusta blizu jugoslovenske granice, za atentat uvežbavao trojicu ustaša: Miju Kralja, Ivana Rajića i Zvonimira Pospišila.

Smrtno ranjen

Uoči Aleksandrovog dolaska u Francusku Černozemski i Mijo Kralj uputili su se u Marselj, a Rajić i Pospišil u Pariz da jugoslovenskog monarha, ako preživi, tamo dočekaju.

Jugoslovenska obaveštajna služba saznala je za ovu grupu od jednog svog agenta u Italiji, pa je preko ambasadora u Parizu kralj upozoren da se ne iskrcava s broda. Aleksandar je odgovorio: „Sada je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa.“
Tačno u 16 časova 9. oktobra 1934. godine ulazak jugoslovenskog razarača „Dubrovnik“ u marseljsku luku pozdravila je počasna topovska paljba. Procenjuje se da je na ulice izašlo sto hiljada ljudi da pozdravi suverena Srbije, pa policajci u razređenom špaliru nisu uspeli da masu odvoje od kolovoza.

Svečana povorka u pratnji konjanika kretala se sporo. Kralj Aleksandar i njegov domaćin u Marselju, francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu, sedeli su u otvorenom automobilu... Između dva policajca iz gomile istrčao je čovek s buketom cveća i uzviknuo na francuskom „Živeo kralj“. To je bio Černozemski, cvećem je skrivao pištolj. Skočio je na papučicu auta i ispalio više metaka u pravcu kralja, ministra Bartua i generala Žozefa Žorža, koji je sedeo na pomoćnom sedištu.

Jedan konjički potpukovnik iz pratnje sabljom je oborio atentatora, ali je on i s tla pucao na policajce koji su trčali ka njemu. Oni su uzvratili vatru. Černozemski je umro kad su ga ranjenog prenosili u kancelariju službe bezbednosti ne izgovorivši nijednu reč.
Ranjeni kralj Aleksandar preminuo je u zgradi marseljske prefekture nešto pre 17 časova. Nepun sat kasnije umro je i ministar Bartu, dok je general Žorž preživeo.

Sprečena istraga

Pošto je bilo očigledno da su Italija i Mađarska, koje su davale utočište i podršku atentatorima, bile direktno odgovorne za ubistvo kralja Aleksandra, Jugoslavija je Društvu naroda u Ženevi, preteči OUN, odmah podnela zahtev za pokretanje istrage protiv ove dve zemlje.
Ovome su se, međutim, suprotstavila Francuska i Velika Britanija. Ove velike sile, naročito Francuska, nastojale su da privuku Italiju na svoju stranu u ratu protiv Hitlera koji je već bio izvestan.

Ni činjenica da je u atentatu poginuo njihov ministar, kao i da je suveren prijateljske zemlje ubijen na njihovom tlu, nisu bili dovoljni da nadjačaju spoljnopolitičke interese. 

Velika Britanija je preko svojih diplomata poručila Jugoslaviji da joj neće pomoći u slučaju da je Italija, zbog tužbe u Ženevi, napadne. Na kraju, u decembru 1934. Društvo naroda je iz svoje rasprave o atenatatu u Marselju potpuno izbacilo Italiju, a Mađarskoj je naloženo da kazni svoje odgovorne činovnike, na koje svaljena sva krivica.

Inače, trud Francuske i Britanije bio je uzaludan - Italija je prišla Hitleru.

Mijo Kralj, Zvonimir Pospišil i Ivan Rajić uhapšeni su i osuđeni na doživotnu robiju. Posle nemačke okupacije Francuske pušteni su iz zatvora i priključili su se ustašama. Rajić je 1941. godine otrovan u Zagrebu, a Kralja su ubili partizani u Bosni. Pospišil je umro u zatvoru u Francuskoj 1937. godine. 

Sud je kao glavne organizatore atentata označio hrvatske ustaše Antu Pavelića i Eugena Kvaternika. Oni su u odsustvu osuđeni na smrtnu kaznu i zaplenu imovine.

Pavelić je umro 1959. godine od posledica atentata koji je izvršio Blagoje Jovović.

Kvaternik je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Buenos Ajresu pod okolnostima koje nikada nisu razjašnjene. Vančo Mihajlov je tokom Drugog svetskog rata živeo kod Pavelića u Zagrebu, a 1944. Nemci su ga, sa suprugom, avionom prebacili u Austriju. Odatle je prešao u Italiju, gde je umro 1990. godine. 

Momčilo Petrović