"Kakav je to raj iz kog je izašla batina?" Dečiji psihijatar razbija najveći srpski mit o vaspitanju: Polovina roditelja i dalje bije decu, a evo kakve trajne
- Skoro polovina roditelja u Srbiji i dalje koristi fizičko kažnjavanje, iako stručnjaci upozoravaju da ono ne uči disciplini već strahu i nepoverenju.
- Dečiji psihijatar Robert Grujičić poručuje da nasilje narušava poverenje između deteta i roditelja i ostavlja trajne psihičke posledice.
- Kao rešenje navodi prevenciju, edukaciju i smireno postavljanje jasnih granica bez upotrebe sile.
Skoro polovina roditelja u Srbiji i dalje pribegava fizičkom kažnjavanju dece, uprkos dokazima o njegovoj štetnosti. Specijalista dečije psihijatrije upozorava da nasilne metode ne uče decu disciplini, već trajnom nepoverenju i prikrivanju grešaka.
Prema podacima Unicefa, zabrinjavajući broj porodica u Srbiji i danas koristi telesne kazne kao vaspitnu meru. Iako se svest o pravima deteta menja, zastarela izreka da je batina izašla iz raja i dalje opstaje u našem društvu.
Doktor Robert Grujičić, specijalista dečije i adolescentne psihijatrije, smatra da je vreme da se takvi narativi zauvek odbace. On postavlja pitanje kako ljudi uopšte zamišljaju raj, s obzirom na to da fizičko kažnjavanje kod najmlađih izaziva isključivo strah, povlačenje i osećaj krivice. Nasilnim metodama, kako ističe stručnjak, nikako nije mesto u savremenom pristupu odrastanju.
Upotreba sile najčešće predstavlja transgeneracijski obrazac, gde se nesvesno ponavljaju prakse koje su odrasli i sami iskusili u mladosti. Ako je fizičko kažnjavanje bilo normalizovano u njihovom detinjstvu, velika je verovatnoća da će posegnuti za istim metodama u trenucima krize. Stručnjaci naglašavaju da roditelji retko primenjuju nasilje iz čiste namere da povrede dete. To se uglavnom dešava kada su potpuno iscrpljeni, uplašeni za bezbednost ili kada ostanu bez drugih vaspitnih alternativa.
Kako bi se sprečile ovakve situacije, ključna je prevencija i edukacija o nenasilnim pristupima. Prvi korak je uvek samoregulacija odraslih, jer je nerealno očekivati od deteta da kontroliše svoje ponašanje ukoliko roditelj to ne može.
Grujičić savetuje da se u izazovnim trenucima ostane smiren i staložen, uz postavljanje jasnih granica bez popuštanja. Kao pomoć, preporučuje se Unicefov priručnik Budi ruka koja voli, reč koja sokoli, koji nudi konkretne alate za prevazilaženje konflikata bez upotrebe sile.
Gubitak poverenja i skriveni ožiljci
Najveća šteta fizičkog kažnjavanja leži u narušavanju bazičnog poverenja između deteta i roditelja, koji bi uvek trebalo da predstavlja sigurnu bazu i utehu.
Kada osoba koja pruža zaštitu ujedno nanosi bol, u dečijoj psihi stvara se ogromna zbunjenost i duboka nesigurnost.
Ove rane često ostaju nevidljive, ali se u zrelom dobu mogu manifestovati kroz internalizovane ili eksternalizovane probleme u funkcionisanju. To uključuje sklonost ka samopovređivanju, izraženu impulsivnost, pad uspeha u školi, kao i agresivnost usmerenu prema okolini.
Još jedna opasna zabluda je uverenje da batine uče decu ispravnom ponašanju i neophodnoj disciplini. Umesto toga, nasilje samo skameni dete u trenutku i nauči ga kako da ubuduće uspešnije prikriva greške iz straha od kazne.
Kako bi pomogao odraslima da bolje protumače potrebe najmlađih, doktor Grujičić je napisao knjigu Detinjstvo iznutra, koja deluje kao svojevrsni prevodilac dečijih emocija.
Umesto pukog insistiranja na akademskom uspehu, društvu bi prioritet morala da bude emocionalna zrelost i stvaranje stabilnog porodičnog okruženja iz kojeg deca mogu bezbedno da istražuju svet.
Kurir.rs/RTS
