BEOGRAD - Srpski istoričar dr Ljubodrag Dimić u svom segmentu knjige “Srbija 1804-2004: tri viđenja ili poziv na dijalog”, koji je napisao zajedno sa kolegama Dubravkom Stojanović i Miroslavom Jovanovićem, na samom njegovom početku pravi jednu kratku rekapitulaciju koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
Svi smo mi nekako svesni onoga što je napisao, ali tek kada se svede taksativno na dvanaest malih stavki, misleći čovek može da doživi prosvetljenje, i da kaže sebi: ovo je moralo biti izbegnuto, ali pošto nije, sada se mora učiniti sve da narednih 200 godina bude u potpunosti drugačije od prethodnih.
1. Srbija je vodila “dvanaest ratova” od 1804. godine. “Oni proizvode demografski umor, provociraju egzistencijalni minimum, podstiču biološku i duhovnu ravnodušnost, i ukidaju budućnost“, piše autor, a mi nemamo šta da dodamo. Sve je istina. Buduće ratove izbegavati po svaku cenu.
2. Preživeli smo “više genocida, nagoveštenih već sultanovim fermanima i fetvama reis-ulema 1804. godine, što se ponavljalo i u svim narednim ratovima, posebno onim koji su obeležili 20. vek”. Ovo ne zavisi samo od nas, ali postoji mnogo toga što možemo da uradimo da se to više nikada ne ponovi, ni nama, a da ni mi drugima to nikada više ne priredimo. Za početak, mogli bismo da prestanemo da ignorišemo sopstvene grehove.
3. Srbiju je potresalo “mnoštvo buna i ustanaka protiv nepravde, stranih zavojevača i okupatora, i fašističke opasnosti”.Ovo je povezano sa ratovima. Što se tiče ustanaka protiv nepravdi, trebalo bi učiniti sve da se stvori istinski demokratska država u kojoj vlada pravo i socijalna pravda. Što se tiče drugih stvari, trebalo bi da prestanemo da mislimo samo na sebe i da prestanemo da udaramo glavom u zid.
4. Vodili smo “više građanskih ratova”. Ustav je vrhovni pravni akt, i postoji samo jedan način da se on promeni, a to nije silom oružja uperenog protiv sopstvenog brata. Građanski brat, a ne rat!
5. Preživeli smo “nekoliko okupacija”. Opet, moramo da dodamo: ne više glavom u zid.
6. Vodili smo “više oslobodilačkih epopeja”. Jedino što je bitno jeste da pojedinci koji pripadaju srpskom narodu imaju svoja politička, ekonomska, jezička i kulturna prava. U tom slučaju su slobodni, u kojoj god zemlji da žive.
7. Preživeli smo “četiri ekonomske blokade, 1906-8, 1948-55, 1992-5 i 1998-2000, koje su srpskom narodu, samo u 20. veku, uskratile ubrzani razvoj, sputale modernizaciju i pojele dvadeset godina, petinu veka“. Jasno je: nikada više glavom u zid, i nikada više protiv geografskog, političkog ekonomskog okruženja u kome se Srbija nalazi.
8. Istorija obnovljene srpske države od zbora u Orašcu do danas obeležena je i sa “petnaest velikih diplomatskih kriza koje su provocirale sve vidove spoljnih pritisaka i unutrašnjih napetosti“. Dakle: ne glavom u zid – prejak je za našu lobanju. Nismo centar univerzuma i čim to shvatimo već će biti bolje, jer ćemo prestati da srljamo u stvari koje nas se ne tiču.
9. Postojao je “utrošak velikih generacijskih energija na podizanju i očuvanju države (srpski narod pet puta stvara i isto toliko puta gubi državu), obnovi ratom razorene države, modernizaciji društva, formiranju institucija, hvatanju civilizacijskog priključka sa Evropom“. Ubuduće bi trebalo voditi računa da se izbegne sve što je navedeno u prethodnim i narednim tačkama, kako bi energija mogla da se troši samo na konačno formiranje institucija, a potom na nadgradnju, permanentnu modernizaciju i ono što život čini životom.
10. Srbija je prošla kroz nekoliko “revolucija i diktatura i u 20. veku u njima provela dve trećine njegovog trajanja”. Ovo je ostavilo trajne posledice, a najgora je ta što građani Srbije zbog trenutnog političkog ustrojstva zemlje Republiku Srbiju uopšte ne posmatraju kao svoju državu već je gledaju kao na neki strani entitet u kome je njihov glas bezvredan.Drugim rečima, potrebno je uspostavljanje korenske demokratije, da građani od nivoa mesne zajednice pa sve do republičkog, imaju mogućnost da direktno biraju vlast pa čak i donose odluke koje ih se tiču, bilo na lokalu, bilo u globalu. Tek kada stanovnici jednog sela budu imali mogućnost da sami demokratskim putem odluče na šta će potroše novac koji im je opština dodelila, počeće na republiku da gledaju kao svoju državu.Dakle: direktan personalizovani izbor predsednika mesne zajednice kojoj bi se povećala ovlašćenja, načelnika opštine, predsednika pokrajine nakon pune regionalizacije zemlje, članova opštinskih i pokrajinskih skupština i konačno, najbitnije, direktni personalizovani izbor narodnih poslanika republičke skuštine koja bi potom birala vladu. Tek kada građani budu znali ime i prezime čoveka koji ih predstavlja i koga mogu lično da kazne zbog laži i neispunjenih obećanja,moći ćemo da krenemo napred. Potpuno je nebitno da li ćemo imati na vrhu predsednika ili kralja. Bitno je kako se bira izvršna vlast ispod njih.
11. Prošli smo i kroz “mnoštvo seoba i tanjenja nacionalnog tkiva, brojne egzoduse i sabijanje u maticu”. Dakle: mir, mir i samo mir.
Sve kada se sabere, bila su ovo dva paklena veka. Juče je bilo crno, ali sutra to ne mora da bude, ako se opametimo, shvatimo da smo pravili bezbroj grešaka i postaramo se da za 200 godina srpski narod napravi sledeću rekapitulaciju: brojratova – 0, broj genocida – 0, broj egzodusa – 0, broj diktatura – 0, broj diplomatskih kriza – 0, broj buna – 0, broj sankcija – 0, broj građanskih ratova – 0, broj stranih okupacija – 0.Nije nemoguće, ako počnemo da koristimo glavu umesto onoga na čemu sedimo.
( Telegraf)
