ZENICA - Nije dugo zvonio telefon u kući žalosti Fatime i Ramiza Mehića, u Zenici. Na poziv je odgovorio prigušen ženski glas: - Sestra Omerova je - bilo je prvo što smo čuli. - Lejla Pervan.
Zatim su se nizale isprekidane reči.- Ne znam šta bih dala da sam mogla i ja da ispratim brata. Ostala sam sa roditeljima. Tako sam se dogovorila sa suprugom. On je, sa rođacima, otišao u Novi Sad. Ne znam šta bih dala da sam tamo. Ovde dočekujemo rodbinu, prijatelje... primamo telegrame. Više od 150 ljudi došlo je da s nama podeli tugu. A tuga nas je oborila. Ne znam kada ćemo se pridići. Da li ćemo se ikada pridići. Red reči, red tišine, pišu Novosti.
Lejla priča da je Omer sa suprugom Slavicom i sinom Denisom bio u poseti roditeljima pre petnaestak dana. Tada im je instalirao "skajp", naučio ih kako da se uključe, da se vide i čuju. - Prošle sedmice, a to je gotovo uoči poslednjeg leta, razgovarali smo dugo. On sa roditeljima. On i ja o deci. Njegovoj i mojoj porodici. I, tada nije ništa slutilo na nesreću.
Lejla kaže da je njena starija ćerka nasledila Omerovu upornost i snalažljivost. Da su i ona i on svoju decu podizali onako kao što su njih podizali Fatima i Ramiz. Da, pre svega, budu dobri i čestiti ljudi. Da se izdignu iznad svakog zla. Da budu, na ruku ljudima u nevolji. Zato je, kaže, nije iznenadilo što je njen brat život žrtvovao da pomogne, kao što je to hiljadu puta do sada učinio.
- Svi ga takvog pamte - kaže Lejla. - Pamte ga po skromnosti, inteligenciji, velikom srcu i još većoj požrtvovanosti da drugima pomogne u nevolji, ma kakva ona bila. Bio je natprosečni učenik u svakoj školi. Jednako su ga zanimale i matematika, i geografija, i sport. Zadatke iz velikih zbirki rešavao je napamet. Majka je uvek znala da će on biti neko. Omer je bio, u stvari, mamin sin. A ja babina mezimica.
Lejla priča da je bio izvanredan sportista. Tokom školovanja, podseća ona, Mirza Delibašić mu je ponudio da se pridruži košarkaškoj reprezentaciji, ali njegovu ljubav prema letenju ništa nije moglo da zameni.
Posle građanskog rata u BiH, Omer Mehić se prvi put sa sestrom i majkom sreo u januaru 1997. godine. - Bilo je tada njegovo venčanje sa najdivnijom ženom na svetu Novosađankom Slavicom Zečević - govori Lejla Pervan. Oboje su živeli i radili u Novom Sadu. Slavica je bila posvećena porodici. Imala je razumevanja za posao kojim se bavio. Povrh svega imala je veliko poštovanje za naše roditelje i za mene. Bila mu je uvek najveća podrška koju je jedan pilot mogao da ima. - Eto, to je bio moj brat. Biće koje sam najviše volela na svetu. Onako, kao što samo sestra može da voli brata.
Omerovi sinovi, dostojni naslednici
Lejla priča o Omerovim sinovima kao o rođenoj deci... Deni je, kaže, nasledio majčinu dobrotu, humor i staloženost koja je svojstvena Vojvođanima, dok je Daki nasledio očevu ratobornost, hrabrost i ljubav prema sportu. Često se šaljivo isticalo da je Daki Bosanac, a Deni Lala. David je danas vrhunski sportista, odbojkaš i najbolji server kadetske i juniorske reprezentacije Srbije, a aktivno prisustvuje treninzima senorske ekipe, jer je prepoznat kao vrhunski talenat iako mu je samo 17 godina.
(Večernje novosti)
