Derviški redovi podsećaju na monaške redove u hrišćanstvu, ali se od njih i bitno razlikuju. Na prvom mestu, kod njih ne postoji hijerarhijska povezanost. Zatim, mnogo manje u današnje vreme polažu na asketizam, ne žive u celibatu i, za razliku od monaha koji stanuju u manastirima, derviši se u tekijama okupljaju samo određenim danima, obično u vreme zikra, a vode porodičan život i bave se redovnim zanimanjima. Među njima danas ima i visokoobrazovanih stručnjaka, državnih činovnika, nastavnika, zanatlija, studenata, poljoprivrednika...
Klupe duž sobe u kojoj šejh prima goste - pune su. A on se gostima obraća na srpskom!
Kolovoz neravan i blatnjav, a pod tvrđavom Kaljajom na brdu bele se srpske kuće. Norveška ambasada platila je njihovo podizanje iz pepela. Podižem glavu i njušim, kao gladan pas, ali nema vetra sa Drima. U nozdrvama mi miris gareži. Na kapiji nazovem mladom dervišu pod belom kapom, ogrnutom crnom pelerinom, na srpskom dobar dan, a kadmi se učinilo da me je pogledao začuđeno, setim se da ga pitam da li uopšte govori jezik na kom sam mu se obratio.
„Kakav bih ja Prizrenac bio kad ne bih znao srpski?“, nasmeje se i uvede me u tekiju. Pre više od sto godina pradeda sadašnjeg šejha, derviš u nedalekom Orahovcu, dobio je nalog da dođe u Prizren i podigne tekiju. Kad se, u dubokoj starosti, preselio na ahiret, nasledio ga je sin, pa je i taj šejh prepustio svoje zvanje sinu -onom Džemailu Šehuu, koji je zaslužan za obnovu rada derviških radova u Jugoslaviji, ocu šejha Adrija Huseina.
Poslednjih godina proslava Sultan Nevruza u prizrenskoj tekiji privlači veliku pažnju znatiželjnika -članova međunarodnih misija na Kosovu, novinara, turista... Klupe duž velike sobe u kojoj šejh prima goste -pune su. A on se, sedeći na uzdignutom podijumu zastrtom ovčjom kožom, gostima obraća na srpskom!
„Mi, kao vernici, svake godine na ovaj dan usredsređujemo se na ljubav i nastavljamo svoj put ka Alahu, živeći zajedno, poštujući sve što je on stvorio i voleći jedni druge“, kaže.I još kaže šejh: „Šta je džihad?“ Prevodioci šapuću u uvo novinarima koji su ih doveli, olovke se zaustavile nad papirom...
„Džihad je“, nastavlja kao iskusan govornik i propovednik, „borba na božjem putu protiv božjeg neprijatelja. A Bog ima samo jednog neprijatelja -Sotonu, a taj je u nama. Pravi džihad je borba protiv sopstvenog Sotone, ne protiv tuđeg!“
Jedna kap krvi
Pored prozora promiču glave derviša koji ispunjavaju tekiju. Za goste, unaokolo su poređane uske klupe; žene i devojke sa koketno prebačenim svilenim šalovima preko glava, koji ističu a ne skrivaju njihovu lepotu, na drvenom su doksatu; derviši su na zastrtom podu. Na zidovima uramljene rečenice iz Kurana i sablje i sekire, simboli tradicije. Nekoliko rufaija ustaje i hvata se u kolo, vrti se sve brže, hukćući, i kad se razdvoje, lica su im oznojena i radosna. Ta radost, ozarenost, neće ih napuštati sve do kraja obreda...
Propuštam kroz sećanje verske ceremonije kojima sam prisustvovao -većinom su ozbiljne, čak turobne, ni nalik ovom derviškom veselju. Kad docnije, u jednom trenutku, budu pevali o Muhamedu, ponavljajući beskonačno njegovo ime, veseliće se i gestikularati kao da su na teferiču, a devojke sa doksata široko će se smešiti belim zubima i krupnim očima.
Razigrani će, ostajući sve vreme u tome dostojanstveni, biti i visoki gosti, šejhovi iz Istanbula i Hjustona, kad kao u nekom menuetu, laganim i odmerenim koracima, budu obigravali oko derviša raspoređenih ukrug, podjednako se odnoseći i prema starim brkatim dervišima i prema golobradoj deci.
Probadanje ili idžra samo je završni deo zikra, kojim u podne počinje proslava Sultan Nevruza. Prethodi mu dvosatno, i duže, ritmičko njihanje i pevanje verskih pesama. Iako su rufaije u Prizrenu ogromnom većinom Albanci, a ima i Bošnjaka, Turaka i Roma, peva se na arapskom.
Ostatak teksta pročitajte na sajtu Newsweeka-a.
