"Srpsko i hrvatsko viđenje "Oluje" jedva da se mogu pomiriti i teško da će se to desiti u skoroj budućnosti. Sve dok političari diktiraju tempo i kreiraju istinu, a to je oduvek tako bilo i biće, postojaće dve strane medalje i viđenja ovog događaja, dok će istina tavoriti negde u zapećku", rekao je vladika humsko-hercegovački i primorski Grigorije.
Pričajući o tome kako se treba sećati, ali ne i zlopamtiti, Grigorije ističe da, kao što pamćenje može biti velika vrlina, zlopamćenje je jedan od najstrašnijih grehova, poput ubistva, koje vodi samo u zlo.
- Dva eksplicitna i dijametralno suprotna primera u slučaju kulture sećanja jesu jevrejski i srpski narod. Jevreji već decenijama, od završetka Drugog svetskog rata, grade i neguju kulturu sećanja, podsećajući sebe, ali i čitav svet, na sve strahote i stradanja koje je pretrpeo jevrejski narod u holokaustu. Jad Vašem je poznat u celom svetu kao simbol nastojanja i istrajnosti jednog naroda da se konstantno seća svoje prošlosti kako mu se ona, ne daj bože, još jedanput ne bi ponovila. S druge strane, Srbima se dogodio Jasenovac, dogodili su se Prebilovci i mnoge jame bezdanice na čijem dnu leži bezbroj kostiju srpskih stradalnika iz Drugog svetskog rata, ali ko je o tome i kako govorio u poslednjih 75 godina? Ako spomen na jasenovačke i prebilovačke mučenike nije išao u prilog komunističkoj idealogiji i isforsiranom bratstvu i jedinstvu naroda bivše SFRJ, u čemu je problem poslednjih 25 godina, kada se opet bledo i jedva sećamo, recimo, jasenovačkih žrtava? Da li smo iz svega toga naučili lekciju, da li smo bili na oprezu kada je započeo novi rat? Mislim da su odgovori jasni kao i to šta ovim, zapravo, želim da kažem. Upravo zahvaljujući kulturi sećanja i pamćenja, jevrejskom narodu stradanje poput onog u Drugom svetskom ratu više ne bi moglo da se ponovi, bar ne u istom intenzitetu. Dakle, to je jedan od bitnih razloga zašto je zapravo nužno negovati kulturu sećanja.
A šta je sa sećanjem na sopstvene zločine?
- Isto tako, tamo gde smo mi činili zločine treba da pogledamo tom zločinu u oči. Više puta sam o tome govorio. Ja ne mogu da gledam stvari iz ugla mi i oni, ili mi i vi, već iz ugla dobrote, to jest da li je nešto dobro i lepo ili nije.
Nažalost, često se dešava da se, kada ne dođe do međusobnog slaganja, razgovora i priznanja s obe strane, pamćenje koristi kao izgovor za osvetu. Žrtve postaju dželati. Gde iznaći izlaz?
- U slučaju Srba bilo bi dobro da je tako i u slučaju svih drugih naroda, važno je pamtiti, ali ne zlopamtiti. Sećati se, priklanjajući glavu pred žrtvama i njihovim stradanju, ali ne sa željom za osvetom, to nipošto. Jer kao što pamćenje može da bude velika vrlina, zlopamćenje je jedan od najstrašnijih grehova, poput ubistva. Zlopamćenje vodi samo u zlo, u začarani krug koji je nemoguće prekinuti i koji nema nikakvog, ama baš nikakvog smisla, niti pruža istinsku utehu. A kod nas su ljudi na svim stranama gajili češće zlopamćenje nego pamćenje. Dakle neizmerno je važno svedočiti istinu, ali se osloboditi tereta ozlojađenosti i potrebe za osvetom, usmeravajući se ka praštanju.
(Vreme)
