9 VLADARA MODERNE SRPSKE DRŽAVE: Od Karađorđa do Petra Drugog!

1 Karađorđe Petrović

Otac moderne Srbije poveo je Prvi srpski ustanak na Sretenje 1804. godineVođa Prvog srpskog ustanka Đorđe Petrović Karađorđe rođen je 14. novembra 1762. u Viševcu u Šumadiji, a umro 26. jula 1817. godine u Radovanjskom lugu kod Velike Plane.Veruje se da su se Karađorđevi preci u seobi pod patrijarhom Šakabentom 1737-1739. doselili iz Vasojevića u Šumadiju. Otac mu je bio toliko siromašan da je selo moralo da preuzme obavezu plaćanja danka Turcima za njega. Ratovao na strani AustrijeU jesen 1785. ili koji mesec kasnije, pošto se oženio, ubio je Turčina koji je nasrnuo na čast dovedene mlade. Porodica se, sa još nekoliko srpskih familija, odmah posle toga uputila iz Srbije u Srem, tada Austriju. Negde na Kosmaju Karađorđev otac Petar, star čovek, uplašen turskom poterom i neizvesnošću u novoj državi, predložio je da se vrate. A kad to nije prihvaćeno, on je rešio da se vrati sam i još pripretio da će ih sve odati Turcima. Da bi ga sprečio u tom naumu, Karađorđe ga je ubio, a zbeg je nastavio put. Ratovao je na strani Austrije protiv Turaka i odlikovan je za hrabrost, a po zaključenju mira između te dve zemlje, vratio se u Srbiju i živeo u Topoli.Povod za Prvi srpski ustanak bila je Seča knezova, kojom su Turci želeli da zaplaše narod i preduprede bunu. Na narodnom zboru u Orašcu na Sretenje 1804. godine Karađorđe je izabran za vođu ustanka. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja. Iza njega su ostale mnoge pobede često nad brojnijom i opremljenijom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin...Kad je Rusija, koju je napao Napoleon, potpisala mir s Turcima, među Srbima je došlo do nesloge, što se odrazilo i na spremnost naroda za dalju borbu. Karađorđe je uvideo da je dalja borba uzaludna i 1813. pobegao u Austriju. Izvesno vreme je živeo u Rusiji, a onda se pridružio ustanicima protiv Turaka u Grčkoj. U julu 1817. iz Banata je neopaženo preko Dunava prešao u Ram u Srbiji, a odatle u Veliko Orašje.UbistvoOdatle je preko Vujice Vulićevića, koji mu je bio kum, pozvao Miloša Obrenovića na dogovor o zajedničkoj borbi protiv Turaka. Međutim, Miloš u tom trenutku nije hteo da ratuje i Karađorđe je predstavljao pretnju njegovim pregovorima sa Turcima, ali i njegovom ličnom autoritetu. Naložio je Vulićeviću da Karađorđa ubije. Nikola Novaković, Vujičin sluga, Karađorđu je na konaku u Radovanjskom lugu kod Velike Plane odsekao glavu. Karađorđe je sahranjen na mestu ubistva, a telo mu je kasnije preneto u crkvu u Topoli.Karađorđe je osnivač srpske kraljevske loze Karađorđevića, njegovi sinovi su bili Aleksa i Aleksandar Karađorđević. Smatra se ocem moderne Srbije.

2 Miloš ObrenovićKnez Srbije uspeo je da 1830. od turskog sultana izdejstvuje samoupravu za zemljuKnez Srbije Miloš Obrenović rođen je 18. marta 1780. u Gornjoj Dobrinji kod Požege, a umro 26. septembra 1860. u BeograduU mladosti je bio sluga jednog bogatog trgovca stokom sa Zlatibora. Zbog pokazane hrabrosti u Prvom srpskom ustanku Karađorđe ga je nagradio upravljanjem Užičkom nahijom. Kada je ustanak propao, Miloš Obrenović je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Nastojeći da ga pridobiju za sebe, Turci su mu dali zvanje oborkneza Rudničke, a zatim i Požeške i Kragujevačke nahije.Na Cveti, 23. aprila 1815, Miloš je stao na čelo Drugog srpskog ustanka. Posle vojničkih uspeha, do izražaja su došle i njegove pregovaračke sposobnosti. Upornom i lukavom diplomatijom, neretko i uz podmićivanje turskih velikodostojnika, izdejstvovao je od sultana priznanje osnovnih elemenata državnosti za Srbiju, a docnije i nasledno kneževsko dostojanstvo. Potencijalne konkurente za vlast među Srbima je uklanjao. Zato je naredio i Karađorđevo ubistvo.Hatišerif i autonomijaMiloš je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi i slobodnoj školi, takozvani Hatišerif, a posebnim beratom njemu je priznato nasledno kneževsko dostojanstvo. Zahvaljujući Milošu kao vladaru, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju počeli da dolaze lekari, profesori i inženjeri. Privreda cele zemlje je unapređena.Kneza Miloša srpski istoričari smatraju najvećim vladarom obnovljene Srbije, ali je naličje njegove vladavine bilo tamno.Vuk Karadžić, koji je bio žestoki knežev kritičar, zabeležio je da je Miloš Obrenović odrastao čuvajući tuđe koze, pa 1815. nije imao ni 200 dukata da otkupi svoju slobodu od Turaka, već je morao da ih pozajmi. A kada je kao knez 1839. napuštao Srbiju, u gotovom novcu je imao pola miliona zlatnih dukata, od čega je 20 godina lagodno živeo u izgnanstvu u Evropi. Važio je za jednog od najbogatijih ljudi na Balkanu, a kod njega su se zaduživali “svi viđeniji Turci u Srbiji, paše susednih pašaluka i baron Sigental, komandir Varadinske generalne komande austrougarske vojske”. U pitanju su zapravo bili “politički zajmovi”, na koje je knez Miloš, “poput zelenaša, ubirao veliki interes u protivuslugama politički moćnih ljudi”. Bogatstvo je stekao zahvaljujući svom položaju, koji mu je omogućio da uzme u zakup carske poreze i carinu i uvede trgovačke monopole, ali i jednostavnom pljačkom naroda, kako je govorio Karadžić.Sukobi u zemljiKnez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegove vladavine bilo podizano nekoliko buna. Zbog otpora donošenju ustava, 1839. je bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Nakon devetnaest godina izgnanstva, započeo je drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860. Nasledio ga je sin Mihailo. Sahranjen je u Sabornoj crkvi u Beogradu.

3 Mihailo Obrenović

Tokom druge vladavine Srbiju je pretvorio u najjaču vojnu silu na Balkanu spremajući se za rat sa TurskomKnez Srbije Mihailo Obrenović rođen je 16. septembra 1823. u Kragujevcu, a umro 10. juna 1868. u Beogradu.Mihailo je završio školovanje u Požarevcu, a onda sa majkom živeo u Beču. Na presto je došao posle smrti starijeg brata Milana (1839), koji je umro posle samo mesec dana vladavine. Kao mladi vladar, nije se najbolje snalazio u složenim prilikama unutrašnjeg i spoljašnjeg položaja Srbije. Svrgnut je 1842. u buni koju je predvodio jedan od najistaknutijih ustavobraniteljskih prvaka Toma Vučić Perišić. Ustavobranitelji su na skupštini izabrali novog kneza, Aleksandra Karađordevića.Dinastija Obrenovića vratila se na vlast krajem 1858, kada je knez Mihailo po drugi put došao na presto posle smrti oca, kneza Miloša, 14. septembra 1860.Mihailo je, pre svega, želeo da oslobodi Srbiju od turske vlasti, ali i da je modernizuje povezivanjem sa Evropom. Na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda zvali su ga “Prince Michel”. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost.Modernizacija vojskeKnez Mihailo je vladao apsolutistički. Narodna skupština je u njegovo vreme postala samo savetodavni organ, a poslanici su mogli da budu kažnjeni za istupanje sa skupštinske govornice. Ministri su odgovarali samo knezu. Ukinuo je slobodu štampe, a ustanovio narodnu vojsku koju je snabdeo modernim naoružanjem i tako Srbiju učinio najjačom vojnom silom na Balkanu. Iskoristio je tursko bombardovanje Beograda 1862. posle događaja na Čukur česmi, pa ih je 1867. prisilio da uklone svoje garnizone iz Beograda i drugih srpskih gradova. Računajući na rat s Turcima, sklapao je saveze i sporazume s balkanskim državama - Crnom Gorom, Grčkom, Bugarskom i Rumunijom.Atentat na KošutnjakuKada je već okončao pripreme za rat, na njega je 1868. izvršen atentat na Košutnjaku.U svojoj knjizi “Vlada Aleksandra Obrenovića” Slobodan Jovanović, istoričar, političar i pravnik, godine 1931. beleži: “U našoj istoriji 19. veka pad naših vladalaca, kao po nekoj fatalnosti, dešava se u vreme njihovih rđavih odnosa s Rusijom... Mihailo nije oboren, nego ubijen, a nekoliko meseci pred svoju pogibiju on je bio pokvario s Rusijom, i to je bez sumnje moglo dati kuraži njegovim protivnicima.”Direktni počinioci atentata, Srbi sumnjivih biografija, streljani su, a na zahtev namesnika i vlade u Beogradu, u Pešti je pred sud izveden Aleksandar Karađorđević zbog podstrekivanja zavere. Međutim, oslobođen je krivice. Neki tvrde da je potkupio sudije.Knez Mihailo je imao vanbračnog sina Velimira (1848-1898), koji nije imao pravo nasleđa prestola.

4 Aleksandar Karađorđević

Postao je knez Srbije zahvaljujući Tomi Vučiću Perišiću, koji je Obrenoviće oterao s vlastiKnez Srbije Aleksandar Karađorđević rođen je 11. oktobra 1806. u Topoli, a umro 3. maja 1885. u Temišvaru.Najstariji Karađorđev sin Sima umro je odmah po rođenju, Aleksa, gardijski poručnik u ruskoj vojsci, umro je u 29. godini, istrošen burnim životom i porocima, dok je najmlađi Aleksandar postao knez Srbije.Mladost je, kao i ostali Karađorđevići, proveo u izgnanstvu u koje ga je poslao Miloš Obrenović. U Srbiju se vratio 1839, a već sledeće godine knez Mihailo mu je dao čin potporučnika i postavio ga za svog ađutanta. Posle bune 1842, u kojoj je Toma Vučić Perišić oterao Mihaila iz Srbije, Aleksandar je izabran za kneza Srbije.Vladarka iz senkeZa njegov dolazak na presto zaslužna je i njegova supruga Persida, kojom se oženio 1830. Njen deda po ocu je bio Jakov Nenadović, prvi srpski ministar policije i vojvoda, a deda po majci ustanički vojvoda Mladen Milovanović. Ona je bila svesna svog porekla i dovoljno snažna i da ne ostane u senci znamenitih predaka.Jedan poznavalac stanja na dvoru zabeležio je da je Persida “upravljala krizama” i da je “situacijama koje je bilo teško kontrolisati vladala bez straha i panike”. Kolika je i kakva bila njena uloga u političkom životu Srbije dok je knez Aleksandar bio na vlasti, govori i činjenica da joj je turski sultan dodelio Orden padišahovog portreta, što je bio jedinstven takav slučaj u turskoj istoriji.Kao vladar, knez Aleksandar se okrenuo reformama i uvođenju novih ustanova da bi se ubrzao razvoj srpske države. Donet je kodeks građanskog prava, uvedena stajaća vojska, osnovana topolivnica u Kragujevcu, unapređene su postojeće i osnovane nove škole, Narodna biblioteka i Narodni muzej, a u društvu su postavljeni temelji za razvoj građanske klase... Za vreme njegove vladavine javile su se i prve iskre budućeg ujedinjenja slovenskih naroda, a 1848. je Srbima u Mađarskoj poslao u pomoć odred dobrovoljaca pod komandom Stevana Knićanina.Izbegli ratoveAleksandar je bio prvi ustavni vladar novovekovne Srbije. Pod njegovom vlašću Srbija je izbegla učešće u ratovima koji su vođeni u okruženju i zabeležila je nagli demografski priraštaj.Smenjen je s vlasti - opet u režiji Tome Vučića - na Svetoandrejskoj skupštini 1858. i od tada je živeo na svom imanju u Temišvaru. Istoričari beleže da napuštanje prestola nije teško podneo. Sahranjen je u Beču, a njegovi posmrtni ostaci preneti su 1912. na Oplenac.

5 Milan Obrenović

Prvi srpski kralj posle Kosova” imao je problematičnu vladavinu, ali je Srbija tada stekla nezavisnost i proširila teritorijuKralj Srbije rođen je 22. avgusta 1854. u Marašeštiju u Rumuniji, a umro 11. februara 1901. u Beču.Milan je unuk Jevrema Obrenovića, rođenog brata kneza Miloša. O njemu se od šeste godine, pošto mu je umro otac, brinuo rođak, srpski knez Mihailo. Posle ubistva kneza Mihaila (1868), za njegovog naslednika je proglašen četrnaestogodišnji Milan, a vladalo je Namesništvo.Ušao je u rat sa Turskom (1876), koji je završen porazom Srbije. Uz pomoć Rusije, Srbija je u ponovnom ratu (1877-78) s Turcima pobedila, posle čega je na Berlinskom kongresu dobila nezavisnost i nove teritorije na jugu: Vranjski, Niški, Pirotski i Toplički okrug. Sklopio je tajni sporazum sa Austrougarskom 1881. i Srbiju tesno politički vezao za tu silu, a zauzvrat je Beč podržao Milanovo krunisanje za kralja. Bio je prvi novovekovni kralj Srba ili “prvi srpski kralj posle Kosova”, kako su ga tad zvali.Vođstvo i članovi Radikalne stranke su 1883. podigli Timočku bunu, koju je Milan brutalno ugušio.Razvod i abdikacijaDve godine kasnije kralj Milan Obrenović je bio pred razvodom, a njegovo oslanjanje na Beč nailazilo je na osudu u srpskoj javnosti. Da bi ojačao svoje pozicije na unutrašnjem planu, proglasio je da ujedinjenje Bugarske sa pokrajinom Istočnom Rumelijom, koja je bila pod Turcima, predstavlja pretnju za Srbiju. Zbog toga je zemlju, inače potpuno nepripremljenu, uveo u rat. Posle samo nekoliko dana, Bugari su bili duboko prodrli na teritoriju Srbije. Tek zahvaljujući Austrougarskoj postignuto je primirje bez promena granica.Osećajući i lični poraz, Milan je hteo da abdicira i s porodicom napusti zemlju. Tome se kraljica Natalija energično usprotivila u želji da sačuva presto sinu Aleksandru. U takvoj situaciji rođena je ideja da se Milan odrekne krune, a da Natalija vlada u ime sina dok je on maloletan. Milan je to odbio, ali su poslednje veze među kraljevskim parom tada popucale. Kršeći zakon i izazivajući potrese u državi Milan se razveo od Natalije (1888) i povukao sa prestola u korist sina Aleksandra (1889).Komandant armijeOd ruskog dvora Milan je dobio dva miliona dinara da zauvek ode iz Srbije, međutim, ipak se vratio 1897, kada mu je Aleksandar dao položaj vrhovnog komandanta aktivne vojske. Upravo zahvaljujući njegovim naporima srpska vojska je petnaest godina docnije, kad je on već odavno bio mrtav, ostvarila herojske pobede u balkanskim ratovima, kao i u Prvom svetskom ratu. Zbog sukoba sa Aleksandrom zbog njegove ženidbe s Dragom Mašin, zauvek je 1900. otišao iz Srbije.Umro je od upale pluća u Beču, a sahranjen u Krušedolu.

6 Aleksandar Obrenović

Naslednik kralja Milana došao je na prestosa samo 17 godina, a iako na početku cenjen, postao je omražen u narodu i zapamćen kao vladar zbog kog je Srbija završila u haosuKralj Srbije rođen je 14. avgusta 1876. u Beogradu i u tom gradu ubijen 29. maja 1903.Detinjstvo poslednjeg vladara iz loze Obrenovića nije bilo srećno - zbog svađe među njegovim roditeljima, kraljem Milanom i kraljicom Natalijom, vaspitavali su ga plaćeni učitelji, a neko vreme boravio je u internatu u Parizu. Imao je trinaest godina kad se nakon abdikacije kralja Milana 1889. našao na prestolu. Srbijom je vladalo Namesništvo i trebalo je da tako ostane dok mladi kralj ne postane punoletan, ali je on, na nagovor oca, u sedamnaestoj godini (1893) Namesništvo zbacio, proglasio se punoletnim i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Taj potez ga je učinio popularnim u narodu, koji je uvek cenio odlučnost svojih vladara.Međutim, ubrzo se ispostavilo da je mladi kralj hirovit i svojeglav i slika u narodu o njemu se promenila. On je najpre suspendovao slobodoumni ustav iz 1888. i vratio na snagu apsolutistički ustav iz ranijih godina. Za vreme desetogodišnje Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu - deset puta je menjao vladu, a tri puta ustav, dok je jednom nakratko uveo neustavno stanje - vladao je bez najvišeg pravnog akta zemlje.Veza sa DragomIako je kralju Milanu po odlasku sa vlasti Rusija isplatila znatnu sumu da napusti Srbiju da bi onemogućila njegov uticaj na sina, Aleksandar ga je 1897. vratio u zemlju i dao mu titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila nezadovoljna tim potezom pošto je Milan bio neskriveni zagovornik oslanjanja na Austrougarsku. Ipak, najveće nezadovoljstvo naroda i političara nije izazvalo samo Aleksandrovo udaljavanje od Rusije, već i brak sa dvanaest godina starijom Dragom Mašin, dvorskom damom njegove majke.Ta kobna ljubav začela se kad je kralj imao samo 19 godina. Dve godine kasnije, u proleće 1897, oni su postali ljubavnici. Kraljica Natalija bila je upućena u to, a onima koji su je upozoravali da bi iz veze mogao da se izrodi problem je odgovarala: “Srpska posla! Kralj se zabavlja, a vi Srbi ispredate! To je prolazno.” Ipak, kad je kralj u decembru 1899. saopštio nameru da se oženi, kraljica je promenila stav. Tada je, međutim, već bilo kasno.Masakr na dvoruAleksandrovoj ženidbi se usprotivio i kralj Milan, vređajući Dragu u pismu koje je postalo prava poslastica za ondašnju evropsku štampu. Kralj je uzvratio tako što je vojsci izdao naređenje da u Milana puca ako pokuša da pređe granicu Srbije.Par se venčao 1900, a tri godine kasnije grupa oficira zaverenika upala je u dvor i izmasakrirala kralja i kraljicu, a njihova tela kroz prozor izbacila u dvorski park. Prema prethodnom dogovoru, na vlast je dovedena dinastija Karađorđević.

7 Petar I Karađorđević

Poznat je po liberalnoj politici, a zbog vojnih uspeha srpske vojske u njegovo vreme u narodu je ostao upamćen kao kralj Petar Oslobodilac (takođe su ga zvali i “stari kralj”)Petar I Karađorđević rođen je 11. jula 1844, a umro 16. avgusta 1921. u Beogradu.Bio je Karađorđev unuk i treći sin kneza Aleksandra Karađorđevića. Majka mu je bila unuka čuvenog ustaničkog vojvode Jakova Nenadovića. U Francuskoj je završio Višu vojnu akademiju u Mecu. Tokom boravka u Parizu bavio se fotografijom i slikarstvom i usavršavao političko obrazovanje. Ono mu je otvorilo vidike za ideje političkog liberalizma, parlamentarizma i demokratije. Borio se u francuskoj vojsci u Francusko-pruskom ratu i bio zarobljen. Iz zarobljeništva je pobegao preplivavši gotovo zaleđenu reku Loaru, što je za posledicu imalo da je oboleo od težeg oblika reumatizma, koji ga je pratio celog života. Za zasluge u tom ratu odlikovan je ordenom Legije časti.Borba u HercegoviniKao dobrovoljac po imenu Petar Mrkonjić učestvovao je u Hercegovačkoj buni protiv Osmanskog carstva. Godinu dana kasnije, zbog protesta Milana Obrenovića, koji je u njemu video suparnika, morao je da se povuče. Posle nekoliko godina života u emigraciji, 1883. je prešao u Crnu Goru, gde se oženio Zorkom, ćerkom kneza Nikole Petrovića. S njom je imao petoro dece, uključujući i naslednika Aleksandra. Kad je Zorka 1890. umrla, sa decom se odselio u Ženevu, gde je živeo kao običan građanin.Posle Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903, izabran je za kralja Srbije. Izgleda da je bio upućen u sve faze zavere protiv kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin. Navodno je prvobitna ideja zaverenika bila da Aleksandra i Dragu proteraju, ali je Petar svoj povratak u zemlju uslovio njihovim smaknućem. Činjenica je da su se oficiri koji su izveli puč ponašali osiono i da ni samog kralja nisu uvažavali. Neki istoričari tvrde da su Petra ucenjivali dokumentima o njegovoj povezanosti sa ubistvom Obrenovića.Liberalna politikaMeđutim, kada se našao na prestolu, zalagao se za ustavno uređenje zemlje. Bio je poznat po svojoj liberalnoj politici. U balkanskim ratovima bio je vrhovni komandant srpske vojske. Zbog starosti je 24. juna 1914. preneo kraljevska ovlašćenja na prestolonaslednika Aleksandra. U Prvom svetskom ratu povlačio se sa vojskom preko Albanije. Pošto se nalazio na prestolu u vreme velikih srpskih vojnih uspeha, u narodu je ostao zapamćen kao kralj Petar Oslobodilac (takođe poznat i kao “stari kralj”).Preveo je knjigu engleskog političara i filozofa Džona Stjuarta Mila “O slobodi”.Sahranjen je na Oplencu.

8 Aleksandar I Karađorđević

Pokušavao je da ojača jugoslovenstvo, ali i međunarodni položaj nove državeKralj Kraljevine Jugoslavije rođen je 16. decembra 1888. na Cetinju, a umro 9. oktobra 1934. godine u Marselju.Bio je drugi sin kralja Petra I - njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I, a kum ruski car Nikolaj II. Školovao se u vojnoj školi u Sankt Peterburgu, a potom u Beogradu, kad je Petar I 1903. došao na presto. Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske (1909), pripremajući je za konačan obračun s Turskom.U Prvom balkanskom ratu (1912), kao zapovednik Prve armije, vodio je pobedonosne bitke kod Kumanova i Bitolja, a u Drugom (1913) bitku na Bregalnici. U Prvom svetskom ratu bio je 1914. vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austrougarske monarhije.Sa vojskom se povukao preko Albanije (1915). Pod njegovom komandom probijen je Solunski front.Ujedinjenje Srba, Hrvata i SlovenacaAleksandrovo zalaganje presudno je uticalo na ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevinu SHS (1919) da bi kasnije (1929) ta država bila proglašena za Kraljevinu Jugoslaviju. To je bila zemlja velikih suprotnosti - nacionalnih, verskih, ekonomskih i političkih. Koliko god da je Jugoslavija predstavljala ostvarenje vekovnog sna jednog dela stanovništva, od nacionalista svih vrsta, ali i nekih međunarodnih krugova, bila je dočekana na nož.U nastojanju da sačuva jedinstvenu državu, Aleksandar je državnim udarom od 6. januara 1929. zaveo diktaturu, a u oktobru 1931. proglasio novi ustav. Sprovodio je politiku tzv. integralnog jugoslovenstva, koja se pokazala kao neuspešna. U spoljnoj politici intenzivno je radio na sklapanju međudržavnih odbrambenih saveza usmerenih protiv sila poraženih u Prvom svetskom ratu.Atentat u MarseljuZaslugom kralja Aleksandra stvorena je 1921. Mala Antanta, savez sa Rumunijom i Čehoslovačkom, kao i Balkanski savez sa Rumunijom, Turskom i Grčkom. Da bi za svoju politiku dobio pomoć i zaštitu, Aleksandar je 1934. otišao u posetu Francuskoj.Ubijen je na tom putu u atentatu u Marselju, koji su izvršile hrvatske ustaše i probugarski makedonski nacionalisti. Zajedno sa njim tada je ubijen i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu.Nazivan je “viteški kralj Aleksandar Ujedinitelj”.

9 Petar II Karađorđević

Poslednji srpski i jugoslovenski kralj vladao je u zemlji svega 19 dana, a nakon napada nacističke Nemačke pobegao je u EngleskuPetar II Karađorđević rođen je 6. septembra 1923. u Beogradu, a umro 1970. u Denveru u SAD.Imao je 34 godine kada se 1922. oženio ćerkom rumunskog kralja Marijom. Ona mu je rodila tri sina - prestolonaslednika Petra, nazvanog prema dedi, dok su imena ostaloj dvojici data u skladu sa idejom jugoslovenstva: Tomislav (hrvatsko ime) i Andrej (slovenačko).Kao prvorođenom sinu kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, Petrov kum na krštenju bio je britanski kralj Džordž V. Prestolonaslednik se vratio u Srbiju posle atentata na svog oca 1934. Pošto je bio maloletan, određeno mu je Namesništvo sa knezom Pavlom Karađorđevićem na čelu. Oficiri koji su izveli puč 27. marta 1941. proglasili su ga punoletnim da bi preuzeo vlast od Namesništva.Ukidanje monarhijeU zemlji je vladao samo 19 dana, pošto je 14. aprila odveden u izbeglištvo nakon invazije Sila osovine. S obzirom na to da je bio veoma mlad, nije bio dorastao ozbiljnosti situacije i potpadao je pod uticaj drugih. U proleće 1944. oženio se grčkom princezom Aleksandrom, iako se tome protivila vlada, kao i njegova majka kraljica Marija i Draža Mihailović. Svadbu u vreme rata podržao je samo Čerčil. Vrlo brzo, međutim, on je kralju ispostavio račun za svoju podršku - naterao ga je da se odrekne Draže Mihailovića i četnika da bi Engleska mogla da ostvari svoje političke ciljeve sa Titom. Ubrzo su se građani Jugoslavije na referendumu izjasnili za ukidanje monarhije, a kralj Petar se odrekao vlasti.Život u SADGodinu dana posle svadbe Petru se rodio sin Aleksandar. Njegov brak je formalno trajao devet godina. Kad je supruzi saopštio nameru da se razvede, ona je pokušala samoubistvo. Petar se iz Londona preselio u SAD sredinom šezdesetih godina. Otvorio je trgovačku firmu koja je propala i uglavnom je živeo od nasledstva majke Marije i od pomoći emigranata. Posle neuspešnog presađivanja jetre umro je 1970.Sahranjen je u Crkvi Svetog Save u Libertivilu (SAD), a 2013. njegovi posmrtni ostaci preneti su na Oplenac.