Kaže se da su Srbi, suprotstavljajući se Turcima, branili i odbranili Evropu od islama. Da li je baš tako?Da bi zaustavila nadiranje turske vojske, Evropa je 1396. godine, dakle sedam godina posle Kosovskog boja, pokrenula veliki krstaški pohod. U njemu su učestvovale snage iz Engleske, Francuske, Nemačke i drugih evropskih zemalja, a priključile su im se trupe ugarskog kralja i vlaškog vojvode, kao i mletačka flota, koja je, preko Crnog mora trebalo da uplovi u Dunav i pruži podršku vojsci na kopnu. Krstaške snage su se okupile u Ugarskoj, posle čega su prešle Dunav i zauzele Vidin.Srpski oklopniciSultan Bajazit je zbog ovog prodora krstaša prekinuo blokadu Carigrada i uputio se ka Dunavu, a njegovim snagama su se kod Plovdiva priključili i srpski oklopnici sa Stefanom Lazarevićem na čelu. Velika bitka odigrala se 25. septembra 1396. nedaleko od Nikopolja, a u njoj su pobedili Turci. Odlučujuću ulogu u tome imao je Srbin Stefan Lazarević. Poznat i kao Stevan Visoki, bio je sin kneza Lazara. Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju, kao maloletan došao je presto i vladao uz pomoć majke Milice.Bio je turski, pa ugarski vazal. Pošto je slomio otpor vlastele, period mira iskoristio je za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. Krajem njegove vladavine Srbija je bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi. Njegova glavna zadužbina je manastir Manasija, a Beograd je od porušenog pograničnog gradića pretvorio u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture i pružao je podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Turci. I sam je bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve“, pesnička poslanica upućena, najverovatnije, bratu Vuku. Preminuo je iznenada 19. jula 1427. godine od posledica srčanog udara u lovu kod Kragujevca.Odsudna borbaA što se njegove uloge u bici na Nikopolju tiče, pogledajmo šta je pisao čuveni Vil Djurant u monumentalnom delu „Istorija civilizacije“:„Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60.000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kada su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit sa vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar Svetog Petra u Rimu (...) Francuski vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40.000 kopljanika (...) Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja. Od tog dana Bugarska je do 1878. (kad i Srbija) bila provincija Osmanskog carstva.“
BITKA KOJE SE STIDIMOBitka kod Nikopolja u srpskoj istoriji je prećutkivana ili je njen značaj umanjivan. Tako i naš najveći pisac nacionalne istorije Vladimir Ćorović o njoj daje tek nekoliko redova, navodeći samo da je Bajazit pošao u boj „praćen od svojih vazala, među kojima se nalazio i Stefan Lazarević“.
