Beograđanin Marjan Manić postavio je na Fejsbuk priču o svom prijatelju Borku Ranđeloviću, ratnom invalidu koji se borio za svoju zemlju i izgubio i zdravlje i porodicu. Užasna Borkova sudbina dotakla je i rasplakala mnoge Srbe koji su je pročitali na Fejsbuku. Na sreću, zahvaljujući humanim ljudima, Borko sada može da se nada da će u njegovom teškom životu bar nešto opet krenuti nabolje.
Status Marjana Manića prenosimo u celosti:
U 6:10 stigne mi SMS od mog prijatelja Borka sa nepoznatog broja jer nema kredita na svom:
- Brate moj, znam da si i ti u problemima ali molim te ako možeš kupi mi 1 hleb i jogurt i donesi mi, već drugi dan nemam ni za hleb niti jedem. Borko
Pozovem ga ja odmah. Poslao mi poruku od komšije.
Priča o Borku:
"Borko je 1973 godište rođen u Beogradu a roditelji su mu se iz pirotskog kraja doselili u Beograd 60-tih. Otac mu je radio u IMR-Rakovica kao majstor a majka u Studentskom domu na Karaburmi u menzi. Imaju jednosoban stan na Karaburmi koji je njegova majka otplaćivala 20 godina.
Borko je završio vojnu gimnaziju 1992. i bio raspoređen prvo u Nišu u vojnoj policiji a zatim u Leskovcu. Otac mu je umro kada je imao 11 godina od moždanog udara na radnom mestu. Podigla ga je majka. Retko pošten i dobar čovek. I dan danas.
Te 1993. i 1994. dobija nekoliko prekomandi, od Hrvatske do Trebinja. U Sarajevu je prvi put ranjen 1995. u desnu nogu iz snajpera. Provodi po ratištima ceo period. Njegova majka o njemu ništa nije znala skoro godinu dana.
Kada je sve to prošlo,kao "nagradu" dobije prekomandu u Beograd da bude bliže majci i VMA zbog kontrole noge. Raspoređen u kasarni na Topčideru.Tu se malo sredio i primirio i oženio.
1997. dobija blizance Marka i Milicu. Sreći nema kraja. Suprugu zapošljava u Generalštab na konkurs za civilno lice-kafe kuvarica. Sve ide ka boljem. Stara majka presrećna.
U januaru 1998 dobija prekomandu u Đakovicu na Kosovu i Metohiji a zatim u martu u Prizren. O tom periodu nikad ne govori. U Srbici prilikom čišćenja terena i akcije u julu 1998. bude ranjen sa dva metka. Jedan mu pogodi staru ranu u desnoj nozi a drugi desnu stranu grudnog koša.
I to on junački podnese u VMC u Nišu. Izađe sa klinike u decembru 1998. Samo 7 dana je bio na poštedi kući i proslavio Novu Godinu sa porodicom i baš na Božić 1999, po njega dolazi patrola i uručuje mu naređenje da odmah dođe u Generalštab da mu se odredi novi ratni raspored.
On pođe sa patrolom.Ne odu u generalštab već ga odvezu u kasarnu 7.juli na Voždovcu.Tamo po njegovoj priči, mlada vojska sa svih strana i rezervisti. Tu dobije naredbu da narednih nekoliko dana mora da radi sa vojskom. Radio je normalno od 7-15 i išao kući. Nikad se nije požalio na bolove ili da ne može ili neće. Osećao je konstantno bolove u desnoj nozi.
Početkom februara dobija naređenje da sa svojom četom ide na gađanje i vežbe u predelu Pasuljanskih livada. Punih sedam autobusa mlade vojske i on sa njima krenu pred zoru. I na putnom nalogu je pisalo da idu na važbu na Pasuljanskim livadama.
Na pola puta,stiže ih vojno vozilo,presreće i predaje im novu naredbu. Pravac Kosovo i Metohija.
Mlada vojska,jedni pevaju, drugi plaču, treći zanemeli od straha, četvrti i ne znaju gde idu.On se trudi da im podigne moral.
U Gnjilan stižu oko 10 ujutru,direktno bivaju raspoređeni na položaje, straža, prijavnice.Nije bilo nekih teških okršaja,bilo je tu i tamo puškaranja. I mlada vojska se malo oslobodila,shvatili su gde su.. Sredinom marta 1999 kreću sve češće borbe u okolini Gnjilana. Svakodnevne.
Počinje bombardovanje. General Lazarević izdaje naredbu da se prave makete tenkova i vozila od dasaka i da se improvizuje.Avioni gađaju upravo te makete. Šteta je samo bila što nismo imali PVO koji bi mogao da dejstvuje kad se avion otkrije,naše rakete su bile malog dometa. Puca se odozgo, puca se odozdo,sa svih strana. Naša vojska se hrabro bori i ne posustaje.
Tog 28.marta 1999 prilikom bombardovanja, Borka pogađa geler u glavu a pored njega ginu njegova 3 mlada vojnika. Prebace ga na VMC Niš a zatim na VMA u Beograd. Jedva preživi, 22 dana bio u komi.
Završi se rat,Borko nesposoban za službu,vodi borbu za invalidsku penziju. Jedva mu odobre. Penzija minimalna, 16.000din.
Nekako on počinje da se oporavlja od gelera, počinje da hoda, terapije, lečenja, počinje da sam da funkcioniše koliko može.
Te 2002. umire mu majka. Od te penzije i ženine plate nekako su živeli. Do 2007. Tada mu ustanove na desnoj nozi neki oblik karcinoma i veoma brzo mu odseku desnu nogu do kuka. Ostaje 100% invalid. I dalje prima 16.000din zbog "malog radnog staža".
U kući katastrofa,deca još mala,primanja mala,on nesposoban da pomogne, borba, tuga.
Onda 2010. njegova žena odluči da je bolje da ona i deca odu od njega i nastave da žive kod majora Krtolice (pobegao iz onih krajeva koje je Borko oslobađao 90-tih) i sa kojim je bila u vezi.
Ostavi ga i odvede i decu. Borko odmah hteo da se ubije ali smo ga odvratili. Nakon par meseci njegova žena sudskim putem zatraži od njega da plaća alimentaciju za decu. Sud odredi 30% od penzije da idu decu. Nije se bunio za to.
Nikad nije prosio po ulici. Nas nekoliko su mu svakodnevno donosili sve što smo mogli. Usred noći kad zatreba.
Sad su deca već velika, oboje studiraju. Obilaze ga ponekad. Nije im uskratio onih 30% ni sad kad su punoletni. Kaže: tata toliko može ovakav....
Borko sam živi, ranjavan 4 puta, bez noge u kolicima. Ponosan i hrabar i plemenit.
Ispričah vam ovu priču jutros, čisto da vam kažem da u Srbiji žive i oni čiji su problemi veći od naših.
Manić je svoj status objavio 3 juna, a već posle jednog dana priča o Borku Ranđeloviću je stigla je do svakog kraja Srbije, dok je jedna humnana žena preko svojih rođaka odmah poslala paket sa potrepštinama i malo novca. Borka su zatim kontaktirali iz jedne beogradske advokatske kancelarije, pregledali mu dokumenta i rekli da će mu besplatno uraditi reviziju invalidnine i izdejstvovati maksimalnu pomoć na koju ima pravo,negde oko 45000din mesečno. Takođe su mu rekli da ima pravo da podigne i novac sa osiguranja koje mu je uplaćivano.
Javili su se takođe i neki ljudi iz socijalne službe i pozvali ga na razgopvor oko pomoći putem tuđe nege i ostalog.
"Hvala svima koji su podelili moj status,pomogli ste svi Borku i on je zahvalan", naveo je na kraju Marko Manić.
(Kurir.rs/Facebook, Marjan Manić)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KOŠARE- srpski vojnici krvlju crtali mape !
