Najnovije vesti

EKSKLUZIVNI INTERVJU! Đakon Nenad Ilić: Vlast nam je katastrofalna, Vučić je Srbiju pretvorio u rijaliti u kom je on najveća zvezda!
Đakon Nenad Ilić, foto Privatna arhiva, Foto: Privatna Arhiva

bez dlake na jeziku

EKSKLUZIVNI INTERVJU! Đakon Nenad Ilić: Vlast nam je katastrofalna, Vučić je Srbiju pretvorio u rijaliti u kom je on najveća zvezda!

Društvo

U vreme kada se u novinama među glavnim vestima ponovo našla Srpska pravoslavna crkva, što oko borbe darvinista i kreacionista, što oko navodnih lobiranja oko toga ko bi trebalo a ko ne bi trebalo da bude novi premijer, rešili smo da sa đakonom Nenadom Ilićem porazgovaramo o aktuelnim temama.

Jednom ste rekli da vlasti ne odgovara jaka Crkva. Da li to proističe iz toga jer smo sekularna država ili je to posledica postojanja vlasti kakvu imamo već 20 godina u nazad?

 

Jaka Crkva ovde ne odgovara ni jednoj državi posle oslobođenja od Turaka. Istorija to pokazuje. Kralj Milan je hteo da kontroliše Crkvu baš kao i komunisti, baš kao i sadašnja vlast. Jaka Crkva je uvek opasnost za državu. Vlast na ovaj ili onaj način teži što potpunijoj kontroli naroda, a glas Crkve koji u nekim ozbiljnim trenucima može da se usprotivi vladajućoj politici nikako nije potreban vladajućim grupa i ličnostima. Trenutno je zahvaljujući i slabostima u unutrašnjoj organizaciji naše crkve vlast povodom toga prilično mirna.

 

Nekada se stiče utisak da je i pored pomenute sekularnosti uticaj SPC u zemlji jači i veći nego što bi trebalo da bude. Da li zaista SPC po Vama želi da se pita više nego što je to sada, i s druge strane da li treba da se pita više?

 

To je samo privid koji određena poltika povremeno proizvodi sa namerom. da proglasi aktivnost crkve prekoračenim maksimumom dopustivog a zapravo crkva u mnogome još nije dobacila ni ono što se od nje očekuje.

 

Nije redak slučaj da kada se u Srbiji pomene reč pop i popovi - prva asocijacija budu skupa kola, život na visokoj nozi... Ko je kriv za taj prvi utisak? Ko je doveo do toga da baš to bude prvi utisak?

 

Dobar deo toga je posledica preteranog prihvatanja svetovnih vrednosti od strane dela jerarhije, što je stvarno zabrinjavajuće, ali sve u svemu - svi zajedno prave tu sliku. I sveštenstvo i verujući ljudi, a pogotovo oni sa slabom verom ili bez vere. Crkva upućuje poziv svima. Pogotovo svim krštenim ljudima. Ako ja nemam snage da se odazovem pozivu Crkve da ograničavam sopstveni egoizam i svojim delima rastem u ljubavi prema drugima, naravno da ću hteti da vidim tamo odakle poziv stiže samo ono što će me opravdati. Niko ne gleda stotine sveštenika koji žive skromno i koji iskreno ispunjavaju vrše svoj poziv, nego desetine onih koji žive standardom višim od proseka. Oni više odgovaraju našoj slaboj veri, ne izazivaju nam grižu savesti i dokaz su naše sopstvene pravednosti. A još kad se mediji dohvate svega toga kao atrakcije...

foto: Printskrin/Facebook

 

I kad smo na temi kola - moraju li zaista svi ti liksuzni automobili, mora li vozni park vladika da izgleda tako kako izgleda? Malo upada u oči...

 

Ne znam. Ako bih ja bio u situaciji da godinama unazad glavna tema pred svaki Sabor bude vozni park, možda bih iz strateških razloga došao sa nekim skromnijim automobilom. A opet – to bi verovatno bilo licemerno. U načelu vladike puno putuju, a u godinama su. Logično je da imaju brze i relativno udobne automobile... A možda može i drugačije. Ne znam. Pošto trenutno nemam automobil, nemam slično iskušenje. Zaista ne znam šta bi tu bilo pametno. U svakom slučaju vladike bi morale da budu svesne dramatičnog stanja u kome narod počinje da doživljava crkvu kao nekakvu finansijsku korporaciju. A to jeste njihova odgovornost pre svega.

 

Anegdote su dobre za opis nečega pa čak i kad možda nisu sasvim istinite. Ne znam da li je takva ona sa patrijarhom Pavlom kada je komentarisao automobile svojih vladika i pričao o skromnosti, ali je dobar primer da se kod nas za sveštenstvo ne vezuje često reč - skromnost. Zašto je to tako?

 

Poznajem mnogo skromnih i dobrih sveštenika. Trudim se da ih ne zaboravim pred prvim negativnim primerom , a ima i negativnih primera dovoljno. Takvi sveštenici me obavezuju i hrabre. Oni drugi me samo kvare i teraju me da ih ogovaram. Svako bira šta mu je potrebnije.

 

Kad smo već kod patrijarha Pavla... Rekli ste da su “i sveštenstvo i vladike ljudi iz naroda, ne samo patrijarh Pavle. Jedino što je on imao dar da se u nekim stvarima izdigne iznad klišea institucije.” To je priznaćete velika stavr koju je učinio...

 

Patrijarh Pavle je bio odličan i inspirativan primer nekog ko je radio kao što je i govorio. Međutim, nesporazum je što je on na poziciji patrijarha bio korisniji kao svetao primer usamljenog pravednika nego kao neko ko se praktično stara o poverenoj mu crkvi. Svoje kvalitete nije uspeo da prenese u dovoljnoj meri na instituciju koja mu je poverena na upravljanje, a to mu je kao patrijarhu bio osnovni zadatak. Crkva je zajednica u kojoj svi možemo i treba da učestvujemo, zajednica koja svedoči Hrista u istoriji. Danas je vreme u kome ni genijalni pojedinac ne može mnogo da promeni, a kvalitetna grupa je nasušna potreba. Jedini potencijalno subverzivni činilac, ali i jedini nosilac realne promene na bolje je danas, u vreme vladavine individualizma, grupa u kojoj možemo da učestvujemo, a ne pojedinac.

foto: Printskrin/Facebook

 

Sasvim direktno pitanje na ono što je u javnosti tema od njegove smrti - treba li on da bude proglašen za sveca?

 

Svetac se ne proglašava. On se prepoznaje. Mnogi ga već prepoznaju kao svetog. Iako spadam u one koji nisu bili u idiličnom odnosu sa starcem koji je i te kako umeo da bude i žučljiv, sa ljubavlju se sećam njegove iskrene i potpune odanosti pozivu kome se posvetio. Naravno da je i on u ponekim stvarima grešio, svi ljudi greše, ali on jeste živeo za Boga. Na način na koji je umeo. Svetitelji nisu savršeni i bezgrešni ljudi nego oni koji mogu najviše da se predaju Bogu, da Bog posebno deluje kroz njih.

 

Govorite često o potrebi za jačanjem sabornosti. Jesmo li na tom putu?

 

Nažalost, izgleda da nismo. Još uvek ne pronalazimo dragoceni recept kako se odupreti s jedne strane trivijalnom demokratizmu, a s duge strane birokratskoj autoritarnosti. Crkva je model zdrave zajednice ljudi, ali trenutno nismo po tom pitanju dovoljno inspirativni. Autoritarnost umesto autoriteta je veliko iskušenje u našoj trenutnoj crkvenoj organizaciji. Umesto da pronalaze u Crkvi način odnosa sa svetom i drugim ljudima, mnogi misle da u njoj treba samo da dobiju religiozne usluge.

 

Šta je po Vama najveći greh, SPC a šta njena najveća vrlina?

 

Ovo pitanje mi se nikako ne sviđa. Crkva kao Telo Hristovo ne može biti u grehu. Crkva kao institucija koja se odnosi prema silama ovog sveta može u nekom trenutku da pravi pogrešne poteze. Pojedinci iz Crkve mogu da prave ljudske greške i očigledno ih i prave. Ali Crkva je u direktnoj vezi sa večnošću koja sažiže sve ono što nije u Bogu. Bilo je u istoriji Crkve pa i naše pomesne crkve perioda u kojima su se greške množile, ali uvek je u njoj bilo i dovoljno svetih koji su čvrsto držali otvorena vrata Carstva Božijeg.
Postoje naše trenutno ozbiljne greške – zatvorenost sabora za učesnike ili makar posmatrače koji nisu vladike, držanje sveštenstva u nesigurnom stanju (nema u SPC sveštenika stalno raspoređenih na svoje parohije, svi su privremeni) n što stvara moralnu slabost, ulizištvo u odnosu na crkvene vlasti i, kao neka vrsta psihološke kompenzacije - prihvatanje svetovnih vrednosti u velikoj meri.

 

Apelujete na vernike da se aktivnije uključe u Crkvu a ne samo da su tu kad se treba požaliti na nju. Kako bi po Vama obični vernici trebalo da doprinesu boljitku same Crkve? Kako da se to više uključe?

 

Da se okupljaju u crkvama na svetoj Liturgiji. Ona je „besplatna“ pa nema ko du da se žali da mu je skupo. Kad se zajednički pomole i usmere svoju volju na dobro - da privole svoje sveštenike da se svi zajedno bave važnim stvarima. Ako se funkcionisanje ukoči u nezadovoljavajućem stanju i ako je previše onih u jerarhiji koji se mire sa tim stanjem, moraju da se aktiviraju verujući ljudi. Iznutra, pritiskom, a ne spolja – jalovom kritikom.

Postoji li onda po Vama licemeran odnos dela vernika prema SPC?

Licemerje nije rezervisano samo za sveštenstvo kako se obično to predstavlja. Naravno, licemerno propovedanje jednog a činjenje drugog od strane sveštenstva uvek je bila sablazan a danas to već previše odjekuje kao nekakav ideološki, politički govor, takoreći – laž. Licemerje verujućih je da se žale zbog toga što se od njih očekuje da daju pare za mnogo šta u crkvi a da ne dolaze na ono najvažnije za šta im niko ne traži pare. Licemerje je da mnogi samo daju svešteniku pare za osvećenje vodice što doživljavaju kao neku malu trgovinu s Bogom, a posle to koriste još da ogovaraju sveštenika koji te pare uzme. Licemerje je i to što prećutkuju dobre postupke sveštenika a prikupljaju samo loše kao svoj alibi za nečinjenje i loše činjenje. O čemu smo već govorili...

 

Može li se verovati u Boga a ne verovati u Crkvu? Treba li zaista čoveku posrednik između njega i Boga?

 

U duhu ovog vremena lažne slobode neko može da pokuša tako „individualno“ da veruje u Boga ali kako može biti siguran da zapravo egoistično i narcisoidno ne veruje samo u sopstvenu sliku o Bogu? Bog je za početak tamo gde su „dva ili“ tri okupljena u Njegovo ime.

 

Kakva je to religija supermarketa koju ste spomenuli jednom?

 

Religija supermarketa je religija Novog Doba. Sa zamišljenih polica religijskih iskustava pojedinac bira ono što mu odgovara. I tako ne nadilazi svoja ograničenja nego se samo zatvara dublje u njih.

 

Ne mogu da Vas ne pitam o simbolima i simbolici koji mi paraju oči. Šta je to kad neko u kola okači drveni krst od pola metra, ili ga okači o grudi, ili istetovira... Šta je to? Čega je to simbol?

 

Lošeg ukusa, paganskog usmerenja... Pre svega neutemeljenosti u veri što se pokušava nadoiknaditi spoljnim znakovima.

 

Vi ste neko ko je oduvek jasno i glasno govorio o svemu onome što su mnogi ćutali kada je u pitanju SPC. Jeste li zbog toga trpeli ili trpite određene posledice zbog toga?

 

Na ovaj ili onaj način - naravno trpim. Pre svega finansijski. Tako to ide u ovom svetu. Svaka sloboda košta. A svaka kritika trebalo bi da sadrži i odgovornost. Sigurno da i ja povremeno pogrešim u svojim procenama, ali bez rizika greške teško je probiti klišee i inerciju. Neko mora i taj rizik da preuzme. A ako je greška ozbiljna - čovek mora da ima snage za iskreno pokajanje i ispravljanje.

foto: Printskrin/Facebook

 

Kada vidite da političar (bili opozicioni bilo iz vlasti) odlazi u Patrijaršiju po savet, mišljenje, podršku... Šta Vam prvo prođe kao misao - Šta će tamo? Dobro je da je tamo. Ili nešto treće...

 

Dobro je da je tamo, a o motivima teško je suditi. Zaista. Kad vidim političare koji na sva usta pričaju protiv Carstva Božijeg, reklamiraju nepravoslavne autoritete, koji relativizuju veru ili uopšte ne pokazuju ni trunku interesovanja za nju – naravno da posumnjam da se ne radi o čistim namerama, već samo o sticanju političkih poena ili želji da se crkva drži pod kontrolom.

 

Kakva nam je vlast?

 

Katastrofalna.

 

A opozicija?

 

Katastrofalna.

 

Kako doživljavate to što nam iz godine u godinu govore da nam je, kako kažu, objektivno bolje ali mi to izgleda ne osećamo?

 

Kad sam bio dete jedan od popularnih stripova je bio „Mandrak“. Hipnotizer. Moćan. Ko da odoli mogućnosti da može da hipnotizuje hiljade i milione ljudi koju danas tako velikodušno potpomažu mediji? Samo zreli i odgovorni ljudi.

 

Sada već bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić je podigao crkvu. Šta mislite o tome? I, s obzirom da živimo u zemlji u kojoj živimo, da li je bilo ako hoćete i bogougodnije da je podigao bolnicu... Ili barem investirao u obnovu neke?

 

A šta bi bilo da nije podigao ništa? O čemu bismo onda govorili? S Bogom nema trgovine, tako da se s te strane ne treba mnogo uzbuđivati. A to da li je time vođena i neka trgovina s narodom – moguće. Očigledno nije najbolje uspela. A bolnica – naravno da bismo svi bili oduševljeni. Samo mislim da je bolnica mnogo skuplja. Ko ima pare za tako nešto? Samo veliki bogataši kojima danas ne pada na pamet da slede primer velikih srpskih dobrotvora. A ni ti nekadašnji dobrotvori nisu baš uvek sticali novac na najpošteniji način.

 

Ako ostavimo po strani da li je Nikolić uopšte trebalo ili ne da podigne crkvu, da li možemo a da ne postavimo kao javnost pitanje - odakle novac za tako nešto? Ili se to nesme? Ili nije pristojno?

 

Što da nije? S obzirom da se radi o predsedniku države koji ima određenu platu – može da se sedne i izračuna. Ja zaista ne znam da li on vodi i neke privatne poslove i koliko od toga zarađuje. Valjda bi trebalo da to neko zna.

 

U kakvim vremenima mi danas živimo?

 

Živimo u takvim vremenima da ćemo se stideti - neki onoga što su radili, neki onoga što nisu radili. Možemo ih nazvati vremenima „Tamnog vilajeta“. Vremena bez dominantne vere vremena nisu dobra. Vera u novac, Mamona, je ponižavajuća za ljudski rod.

 

Vi ste i čovek pozorišta i ne mogu da Vas ne pitam o stanju kulture i nekulture u Srbiji. Jesmo li tu doterali cara do duvara?

 

I stanje kulture govori o tome da smo ušli u samoubilačku fazu jedne očajne kolonije koja ima ozbiljnu prošlost i bednu sadašnjost. Reklo bi se da ne želimo da opstanemo kao narod i kao kultura. Onih čuvenih 0,6 posto iz budžeta za kulturu o tome rečito govore. Ali i jadan poslušnički mentalitet „kulturne elite“. Čast malobrojnim izuzecima. Dostojevski na jednom mestu kaže da je stvaralac kad je autentičan – samim tim duboko nacionalan. Jadni su pokušaji odricanja od celokupne tradicije i nekritičke imitacije zapadnih uzora, a ne valja ni jalov lažni tradicionalizam koji se bavi obožavanjem pepela istorije umesto održavanja vatre.

 

Sarađivali ste sa značajnim imenima našeg glumišta Mirjanom Karanović, Mimom Karadžićem... Ipak ostaje žal za neostvarenu saradnju sa Zoranom Radmilovićem.

 

Sa Mirjanom i Mimom sam najviše radio na akademiji, za vreme studija. Radio sam i sa pokojnim Batom Stojkovićem, Danilom Lazovićem, radio sam puno toga sa Petrom Božovićem i Goranom Sultanovićem i sa mnogim drugim odličnim glumcima. Nažalost Zoran Radmilović koji je bio u podeli jedne predstave koju sam radio u Ateljeu 212 razboleo se i uoči početka rada na predstavi upokojio se. Da, žao mi je što nisam sa njim radio. Bio sam mlad i imao sam i te kako šta od njega da naučim.

 

Rijaliti je zagospodario medijskim nebom. Po Vama, svakome ko dobrovoljno više od 3 sata gleda rijaliti treba zabraniti da može da glasa na izborima. Jeste li i dalje pri tom stavu?

 

Naravno. Sprega nemoralne politike i zaglupljivanja naroda drži nas ovde gde smo. Kod nas su mehanizmi onoga što se naziva savremenom „demokratijom“ tako bolno vidljivi mada ovako ili onako oni deluju i drugde u svetu. Možda nije loše za razbijanje iluzija. Ako uspemo da odvojimo pogled od tih sirotih ljudi čije lažne živote pratimo kao utehu za naše bedno življenje i nizak stepen lične ostvarenosti. Mnogi nemaju snage za to a novine koje razrađuju kaljugu rijalitija zbog tiraža u mnogome pomažu produbljivanju bolesti.

 

Mnogi politiku kod nas porede sa rijalitijem. Ima li u tome istine?

 

Ne samo kod nas. Šta reći kad dođemo u situaciju da navijamo za jednu zvezdu rijalitija protiv zle žene u izboru za vladara najmoćnijeg carstva današnjice koje i te kako utiče na naše živote? Naš vladar je, šta god imali da mu zamerimo, a imamo mnogo toga, u prvom ešalonu vazalskih vladara koji su shvatili da je rijaliti danas dobitna kombinacija. Tokom izborne kampanje učinio je sve da ubedi narod da je i on zvezda rijalitija.

foto: Printskrin/Facebook

 

Utihnula je, zasad, broba između darvinista i kreacionista kod nas ali me zanima, po Vama, otkud odjednom ta tema na dnevvnom redu u Srbiji? Otkud toliko prostora za sukob koji nije od juče? Da li je i ta tema bila odvraćanje pažnje javnosti od nekih drugih stvari?

 

Zaista ne znam kako se ta tema probila u prvi plan. I zašto baš sada. Sukob u vezi sa naukom u široj javnosti je besmislen, ali sukob vere i ideologije koje se zaklanja iza nauke nikako nije besmislen. Neprepoznavanje suštine problema, a to je da se nešto iz nauke, koja je inače danas bespogovorna kao vera nekada, koristi u stvaranju slike besmislenog sveta, sveta bez Boga, dovelo je do niza pogrešnih postupaka na raznim stranama. Pokazali smo kao crkva u svemu tome i neke slabosti, nedovoljno spremnosti da razumemo jedni druge. A da li se radi o skretanju pažnje javnosti sa drugih problema – moguće je. Ne znam. Očigledno nas iz dana u dan mediji zasipaju najrazličitijim problemima na koje trošimo energiju umesto da se koncentrišemo na prepoznavanje kaljuge i načina izlaska iz nje.

 

Da li vera u Boga čuva čoveka od straha od smrti?

 

Ne čuva vera čoveka straha od smrti, nego je vera neophodna da bi čovek mogao da se suoči sa smrću kao ključnim problemom života. Smrt je kroz celokupnu istoriju civilizacije bila centralna tačka prema kojoj se određuju vrednosti, strašna prepreka koju treba prevazići. Strah ove kulture od smrti je postao za čoveka ponižavajuće jak, toliko da niko ni ne sme o njoj da misli i njome se bavi. Podmetnuli smo sebi ispred smrti razne manje strahove da ne bi o njoj mislili. Pre svega strah od bolesti, gde nauka ima svoje veliko „sveto“ mesto. A opet – smrt nas čeka pa čeka. I samo vaskrsli Gospod nas može prevesti preko te prepreke na koju bismo da zaboravimo sve dok neumitno ne stane pred nas. I onda pred nju stupamo bespomoćni u parališućem strahu.

 

I za kraj... Kažu ako želiš da nasmeješ Boga ti mu samo reci svoje planove. Ima li po Vama Bog zaista poslednju reč?

 

Ne, nego nas dvojica.

 

Kurir.rs/Petar Latinović

 

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

 

KURIR TV VESTI UŽIVO : Ekskluzivna ispovest žene čije je majka stradala u poplavi u Uljmi

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...