icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

ĆERKA DRAŽE MIHAILOVIĆA Gordana: Čitavog života bila sam markirana! Oca sam se odrekla kad je bilo najteže
Foto: Wikipedia

ĆERKA DRAŽE MIHAILOVIĆA Gordana: Čitavog života bila sam markirana! Oca sam se odrekla kad je bilo najteže

Društvo

Ćerka Draže Mihailovića, Gordana, devedesetih godina prošlog veka, otvorila je dušu i sećanja na svoga oca u intervjuu koji je ponovo objavljen povodom godišnjice streljanja četničkog vođe. 

 

Ponovno objavljen intervju, predstavlja sećanje novinarke Duške Jovanić na prvi i poslednji intervju njegove ćerke Gordane, koji je zabeležila devedesetih u malom stanu ispod Tašmajdana.

 

"Čitavog života bila sam markirana. Udala sam se za jednog pravnika, kratko smo ostali u braku, ali nisam želela da imam decu, da moj beleg na njih ne pređe. Još uvek se uplašim kad mi neko kaže da je svojoj kćerki dao ime po meni. Gordana. Strah me je da nedužnoj devojčici ne izbaksuziram budućnost", ispratila me je bez gorčine Gordana Mihailović, tada krhka gospođa, kratke kose, s toplim, ali pronicljivim pogledom ispod naočara, držeći vrata garsonjere tek odškrinuta, zarobljena u nekomfornom getu uspomena, piše Nedeljnik.

 

foto: Wikipedia
 

Da li jedno prezime može biti dovoljno da rekonstruiše njen životni hendikep, mislila sam odlazeći iz istorije svoje nesrećne zemlje u kojoj sam već počela da stanujem. Gospode, pa ta, samo na prvi, površan pogled obična žena nije izvukla korist čak ni od ličnog sentimentalnog neuspeha.

 

Napolju je bio jedan od onih odavno zaboravljenih socijalističkih praznika. Više ništa nije mirisalo na dvadeset deveti novembar, kao da je postojalo efikasno sredstvo za ukidanje vremena.

 

Godina hiljadu devetsto devedeseta je neuravnoteženo, gotovo grozničavo nametala brutalni tempo savremene stvarnosti.

 

Kako ono što se zove istina, postane laž, pokušavala sam da ostanem subjektivna, bauljajući levo-desno po klizavom terenu prošlosti, na kome smo sve češće padali.

 

Vraćala sam se od kćerke Draže Mihailovića. Gušila sam se od njene nikad ispričane priče, ali se nisam osećala kao detektiv istorije. Možda zato i nije pokazivala opreznost dok smo sedele u toj sobi neizgovorenih reči koje ipak nisu značile prećutkivanje.

 

Iako krv nije voda (sve do susreta sa njom, bila sam ubeđena da nikada neću priznati takav patos), Gordana Mihailović je godinama uporno izbegavala da javno kaže nešto o svom ocu. Jednom davno je govorila i bilo je pogrešno. Verovala je da bi joj se to opet dogodilo i svesno se odrekla prava na ispravku.

foto: Wikipedia

"Ja nemam moralno pravo da pričam o svom ocu kad sam ga se odrekla onda kada je bilo najteže. Jednostavno, stavljena sam u situaciju da održim govor protiv njega. Nisu me na to čak mnogo ni terali. Dovoljno je što sam tada mislila kao i oni. Nedavno su me na radiju prozivali kao na hipodromu. Javio se neki čovek koji je tvrdio da je video moju fotografiju u novinama onda kada sam držala taj govor. Ne zna tačno kako je sve to izgledalo, ali je siguran da sam zgranula Beograd i da sam bila u tipičnoj "musolinijevskoj" pozi. Izgleda da je svima dozvoljeno da promene mišljenje. Samo je meni to pravo oduzeto", izgovorila je to kao nekakvu završnu reč u najbolnijem procesu generacijskih zabluda, jer je (o) svom ocu sudila sa nepunih osamnaest godina.

 

Više i ne pamtim kako je pristala da me primi u svoj tihi, na izvestan način obeleženi, pa možda i upropašćeni život, čije su najbolje godine pojeli ruski klasici. Biće da im je mnogo verovala. Samo jedan je pokušao da je otrezni.

 

U opštem metežu posle oslobođenja, neki dobri Rus, pisac-amater je uhvatio za ruku i naučio: "Ovo je mala zemlja, neće vas shvatiti."

 

Odlazila sam kod nje danima ili vekovima, ulazeći u teskobni lift beogradskog solitera zaglavljenog ispod Tašmajdana i zaustavljala se na osmom spratu. Stanovala je u skromnoj garsonjeri koja kao da je bila sjedinjena s njom. Sedele smo na klasičnom kauču u maloj dnevnoj sobi, ali je moj pogled bio prikovan za veliki drveni orman u ćošku. Da li je tu sakrila svoja sećanja? Učinila im je još veću uslugu. Retke porodične fotografije držala je tako visoko, da je samo uz velike napore mogla da ih dohvati.

 

Ona Dražu Mihailovića kao četničkog komandanta nije ni upamtila. On za nju nije bio ni gerilac, ni Robin Hud, ni izdajnik, ni heroj, ni Čiča.

 

Posle završetka studija medicine zaposlila se kao medicinska sestra. Stažirala je i specijalizirala radiologiju i postala lekar na dečjem odeljenju bolnice na Zvezdari.

 

foto: Profimedia

Bilo mi je potrebno samo nekoliko trenutaka njene nepažnje i bezrezervnog poverenja da prvi put u svom paklenom novinarskom zanatu tajno uključim kasetofon. Nervozno preturajući po tašni, pritisnula sam pogrešno dugme. Na prokletoj dragocenoj traci začuo se oštar glas nekog ranije zabeleženog tuđeg razgovora. Sledila sam se.

 

- Šta je to? - upitala me je.

- Diktafon - odgovorila sam bez plana da se izvučem.

- O, Bože dragi, pa ti to mene snimaš!?

 

Nisam ponovila odgovor.

 

- Hoćeš da mi pokažeš kako to čudo radi? - uzdahnula je.

 

Ostalo je kratak sadržaj tragičnog srpskog romana.

 

- Tata je rođen 27. aprila 1892. godine u Ivanjici. Mislim da Mihailovići vode poreklo iz Sandžaka. Njegov otac je kao službenik često premeštan iz mesta u mesto. Rano je ostao siroče. Bez oca u drugoj, a bez majke u sedmoj godini. Njega i sestru su u Beogradu podizale tetke i stričevi. Moja tetka Jelica Mihailović Blečko bila je jedna od prvih srpskih žena arhitekata. Iako u ratu nije bila angažovana ni na jednoj strani, čula sam da su je u Valjevu ubili partizani, a nama su rekli da je pobegla u nepoznatom pravcu. Otac je posle osnovne škole i šest razreda gimnazije upisao Vojnu akademiju jer je bila internatskog tipa. S obzirom da je bio bez roditelja, hteo je da ima plaćeno školovanje.

 

Deda po majci, Jevrem Branković bio je komandant puka u Topčideru. U njegovoj jedinici služio je i princ Đorđe Karađorđević. Majka Jelica odrasla je u Topčideru, u kući pored Miloševog konaka. Pričala mi je da je princ Đorđe bio eksplozivan i pomalo paranoičan, mada su ga zavoleli.

 

foto: Jutjub Printskrin

Starija sestra moje majke je studirala arhitekturu u Berlinu, pa je moj deda, za ono doba emancipovan i napredan čovek, tamo poslao i mlađu kćerku da nauči nemački. Majka je u Prvom svetskom ratu ostala udovica, pa je moja sestra rođena kao posmrče. Sa svojim prvim mužem zatekla se u Prizrenu, gde je on naprasno umro, od srčane kapi. Onda je ona, bežeći od Bugara, peške došla u Kragujevac. Ne znam tačno kako su se ona i otac sreli, ali venčali su se 1920.

 

Bilo nas je četvoro dece: Branko, Ljubivoje koji je umro kao beba, Vojislav i ja. Živeli smo u skromnoj kućici u Bregalničkoj ulici na Crvenom krstu. Bila je to prava periferijska kuća sa zastakljenom verandom, šporetom na drva i sobama u koje se ulazilo kao u "vagon li". Imali smo mnogo ljubimaca, mačaka i kučića, a otac je u štali držao i svog konja.

 

Provodila sam obično i jednostavno detinjstvo. Kada je tata dobijao prekomandu, mi ga, u najvećem broju slučajeva, nismo pratili. Uvek je vodio računa da li neko od nas ima dvojku. Mene nije imao razloga da grdi, jer sam bila dobar đak.

 

Ne sećam se da se ikada sa nama šalio. S majkom smo bili veoma prisni. Najviše sam se igrala sa svojom braćom, a najbliskija sam bila sa Vojom.

Rat je prekinuo te bezbrižne dane.

 

Izletela sam na ulicu 27. marta, gotovo radosna, jer smo svi vikali da nećemo Nemce, ne shvatajući da sledi jeziva odmazda. Oficiri su s jednog balkona kuće u Sredačkoj ulici držali govor okupljenom narodu, pominjući puč. Odjednom smo moja drugarica i ja primetile grupu starijih studenata koji su se priključili demonstrantima, nastojeći da iskoriste gužvu i ubace svoju parolu: "Savez sa Rusijom".

 

foto: Jutjub Printskrin

Smetala nam je njihova galama, jer smo htele da slušamo oficire Jugoslovenske vojske, a oni su ih stalno prekidali. Kada je posle nekoliko dana počelo bombardovanje, nismo mogli da verujemo. Bili smo ubeđeni da je u pitanju vojna vežba.

 

Uskoro je neki folksdojčer doveo Nemce po naš crni "ševrolet". Otac nas je tim kolima vozio po Sloveniji, a jednom smo svi zajedno išli u Ivanjicu da obiđemo grobove njegovih roditelja. Kad smo čuli da dolaze Nemci, mi klinci smo brže-bolje sakrili ključeve od auta, a neko nam je savetovao da u rezervoar sipamo šećer da kola ne bi mogla da krenu. Nemci su ga ipak konjima izvukli.

 

Oni su već od 1941. počeli da upadaju u našu kuću. Večerali smo kad se pojavila njihova vojna policija. Odmah smo ustali od stola. Jedan oficir koji nije skidao pogled s mene, naredio je da se izvrši pretres. Usput me je pitao kako se zovem i gotovo šapatom rekao: "I ja imam toliku kćerku u Nemačkoj." Dozvolio mi je da nastavim večeru, ali sam se jogunasto usprotivila: "Izgubila sam apetit!"

 

Ispreturali su čitavu očevu biblioteku, uglavnom stručnih knjiga i u jednoj od njih pronašli njegovu fotografiju u uniformi. Nemac je bio zgranut: "Pa, on je oficir, a mi smo mislili da je hajduk!"

 

Gestapo je bio nešto sasvim drugo. Bez pitanja su odveli mamu i Branka.

Kada se to dogodilo, odlučila sam da sa svojom tetkom, majčinom najmlađom sestrom, odem kod Milana Nedića i molim ga da se za njih zauzme. Kad smo stigle, prišla sam šalteru i, pošto sam bila malog rasta, uhvatila sam se za ivicu staklenog prozorčića. Rekla sam ko sam i koga tražim. Portir je stavio svoje ruke na moje, što me je veoma uplašilo. Pomislila sam da se otrgnem i pobegnem. Umirio me je rečima da je dobio nalog da me odmah pusti kod generala Nedića.

 

foto: Jutjub Printskrin

Tetka i ja smo sa strahopoštovanjem ušle u njegov veliki kabinet. Prilično smotano i mucajući zamolila sam ga da nam pomogne. Valjda zato što sam bila sitna i žgoljava, Nedić mi se učinio ogroman i snažan. Prema meni se ponašao neobično ljubazno. Čak toplo i prijateljski. Tetki je sa divljenjem rekao kako mu je njen otac bio profesor u školi. Setio se i da se bavio inovacijama u vojsci, jer je patentirao "poljsku pokretnu kabinu za pešadiju".

 

A onda se okrenuo ka meni i svečano saopštio: "Ja sam bio učenik tvog dede, a tvoj otac je bio moj đak!"

 

Ipak smo 1942. po nalogu Gestapoa prebačeni u logor na Banjici.

 

Gospode Bože, što je onaj Vujković bio zlikovac! Omanji, dežmekast, zao i užasno grub. Ne zna se ko je bio gori: on ili plavi i krivonogi Nemac Kening. Po čitav dan smo osluškivali pucnje iz dvorišta. Uvek je neko od naših odlazio. Pošto sam bila klinka, mene nisu mnogo zarezivali. Eventualno sam mogla greškom da budem odbrojana, jer je i Nemcima valjda bilo jasno da nemam šta da priznam. Majka i ja smo bile u istoj sobi sa Slobodom Trajković, verenicom Ive Lole Ribara, koja je pripadala ilegalnom pokretu. Nikada neću zaboraviti njenu krhku figuru, prozračni ten i divnu plavu kosu koja se zavijorila na vetru kada su je odveli na streljanje.

 

Hronika najavljenih smrti je mogla da se nastavi. Po izlasku iz logora, Gordana i Branko su preko skojevskih veza tražili da im se organizuje bekstvo iz Beograda i prebacivanje u partizane. Pošto nikakav odgovor nije stigao, povezali su se sa četnicima i preko njih stigli u Kosjerić. Tada su poslednji put videli oca. Septembra 1944. zarobili su ih partizani. Pričalo se da je general Peko Dapčević, kad ih je video, pitao šta će s tom decom. "Nisu oni krivi što im je otac Draža Mihailović" - kažu da je tada rekao.

 

Gordana je poslata na Sremski front, gde je ranjena u nogu i u bolnici je ostala do kraja rata. Po ratnoj legendi, Branko je u partizanskoj koloni ušao u Kumrovec. Njihov brat Vojislav poginuo je negde na Zelengori maja 1945. Kuću na Crvenom krstu Nemci su demolirali i opljačkali. Odneli su čak i stvari sa tavana. Komšije su pričale da su nemački vojnici na kamion zadenuli čak i metlu.

 

Jelica Mihailović je samo jednom posetila muža u zatvoru. Razgovarali su o Vojinoj pogibiji. Draža je na parčetu papira nacrtao teren i mesto sa svim oznakama groba.

 

Gordana je život nastavila sa majkom. Kao student bila je član KPJ. Jednog dana, famozne 1948. pozvao ju je gensek i obavestio da je određena da na prvom sledećem sastanku drugarski kritikuje kolegu jer je prodavao Grolovu "Demokratiju" i zbog toga već odležao godinu dana u zatvoru. Trebalo je i da traži da se on kao neprijatelj izbaci sa fakulteta. Ljutito je ustala: "Nisam se prijavila da govorim, ali kada ste me već prozvali, reći ću ono što mislim. Ko je nas ovlastio da pravimo hajke na svoje kolege? To nije posao ni zadatak ove partije."

 

foto: Jutjub Printskrin

Posle kratkog vremena uhapšena je kao informbirovka. Upućena je prvo u logor u Ramskom ritu, kod čuvenog upravnika Veselina Popovića. Nije ga upamtila kao zgodnog i lepog čoveka, možda zato, kako mi je opisala, "što ram oko njega nije bio baš za gledanje". Doživela ga je kao islednika koji se neobično i neobjašnjivo ponašao.

 

Kad je on pobegao u Rumuniju, komandu je preuzela zloglasna Marija Zelić.

 

- Tek tada mi je postalo jasno zašto me je Veselin po najvećem mrazu slao u samicu ili bi, kao slučajno, u mojoj ćeliji zaboravio cigarete.

 

Posle Golog otoka i Svetog Grgura zarekla se da više nikada neće otići na more. Kada su je konačno 1952. godine pustili, svi su se od nje sklanjali.

 

- Na hodniku fakulteta se usudio da mi priđe samo Maksim Šternić. Iskreno se obradovao: "Vratila si se, konačno!"

 

Jedino što je posle svega želela bilo je da je niko ne prepoznaje kao Dražinu kćerku. Čak ni mnogo godina kasnije, kada se o njemu počelo drugačije misliti i govoriti, nije bila sigurna da li bi se s mrtvim ocem lakše sporazumela.

 

Tog februara 2014. kada je otišla, uspela sam da zamislim kako ona i njena najbolja prijateljica u "folksvagen bubi" tutnje Evropom, kao Telma i Luiz iz sedamdesetih. Ko zna, možda se tako vraćala na mesto kome je pripadala.

"Bila je dečji lekar u mojoj osnovnoj školi 'Đuro Strugar' na Paliluli. Pamtim je kao divnu i blagu osobu. Ipak, svi su stalno šapatom mrmljali: ovo je kćerka Draže Mihailovića" - napisao je Mile Beograđanin u jednom od mnogih onlajn komentara.

 

Takav je život koji je živela Gordana M.

 

(Kurir.rs/Nedeljnik, Duška Jovanić, Foto: Wikipedia, Jutjub Printskrin)

 

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

KURIR TV VESTI UŽIVO: Sramota! Direktorka Poreske uprave prima tri plate, 500.000 mesečno!

 

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.