Porodica koja je socijalni slučaj, već 30 godina pokušava da uvede struju, ali na njihov problem, nadležne institucije ćute.
Uprkos tome što živimo u 21. veku, jedna porodica i ovu Novu godinu dočekaće u mraku. Četvoročlana porodica Mihajlović sa dvoje dece zaostale u razvoju već godinama nema osnovne uslove za život.
- Ja sam glava ove kuće, a ne mogu svojoj porodici da pružim normalan život. Nemoćan sam - pun tuge, ali i besa, počinje svoju priču Branislav Mihajlović.
Nevolje porodice Mihajlović traju već dugo. Trošna kuća u kojoj žive nalazi se u makiškoj ravnici i jedina je stambena jedinica u tom delu kada se izuzme kontejnersko naselje, koje ima i vodu i struju i kanalizaciju.
Davne 1934. godine, Branimirov predak na tom zemljištu podigao je kuću. Iako je srpska prestonica još tada u većini mesta imala električnu energiju, ovde nije mogla da bude uvedena zbog močvara. Posle rata, počela je gradnja svuda oko kuće Mihajlovića, struju su dobili svi u njihovoj okolini, sem njih. Nakon smrti oca, Branimir preuzima brigu o porodici i daleke 1980-e godine počinje njegova borba. Borba koja se ni nakon 37 godina nije završila.
Branimir je od tad više puta od nadležnih tražio pomoć, ali na kraju su ga svuda dočekala zatvorena vrata. Ostavljeni na milost i nemilost, kada padne mrak, Mihajlovićima je jedino svetlo - sveća.
Sačekali su novinare u svom skromnom domu, i ugostili kao najrođenije!
- Živimo od moje invalidske penzije koja iznosi 14.000 dinara. Nakon kredita koji sam morao da podignem posle bombardovanja, jer je kuća ostala skroz uništena, sada kada mi legne penzija, podižem 1.400 dinara. Primam i oko 10.000 dinara tuđu negu i pomoć za moju teško bolesnu ćerku Svetlanu. Živimo jako teško. Povremeno odem na groblje da prodam zelenilo da bih zaradio bar neki dinar - priča Branislav.
- Ne tražimo milostinju, samo pomoć, podršku. Da se osetimo kao ravnopravni građani ove države. Iako sam bolestan, ja sam spreman da radim. Nikada ne sedim skrštenih ruku. Nedavno su nam zapalili šupu, ali moj sin Miša i ja smo golim rukama krenuli da gradimo novu - objašnjava Branislav.
Sa Brankom i njegovom suprugom Biljanom živi i jedan đak. Miša ima 21 godinu i uprkos tome što kada se vrati iz škole uči uz sveću, on je odličan učenik. Pohađa srednju školu Sveti Sava za decu sa specijalnim potrebama, smer botanika, te je Miša odličan poznavalac biljki i cveća. U stvari, čitava porodica obožava cveće!
Čak su i novinarima poklonili prelepu biljku po imenu Adam! Ljudi koji nemaju ništa i žive kao u kamenom dobu, bili su presrećni što i oni mogu nekome nešto da učine! Lice čika Branka bilo je ozareno kada je prepun ushićenja iščupao poveći deo biljke.
Miša se pohvalio radiom na baterije koji je dobio od razredne, a bogme i požalio da je polomio telefon. Skupljao je lim mesecima i uspeo da zaradi i kupi sebi mobilni telefon. Ipak, postoji problem. Kada se baterija isprazni, struje nema...
Svetlana je Mišina rođena sestra. Ova devojka ima 26 godina i teško je mentalno bolesna. Koliko god ukućani o njoj vode brigu i obasipaju je ljubavlju, surova je borba s bolešću... Svetlano često zna da bude agresivna, pa cepa odeću sa sebe.
Novac koji primaju za njenu negu nije dovoljan da bi Svetlana imala adekvatnu terapiju i uslove za lečenje. Na ispitu humanosti što se tiče ove porodice, pali su svi. Nadležne institucije, sugrađani, javnost...
Briga o Svetlani je neophodna konstantno, te Biljana, Mišina i njena majka, skoro sve vreme provodi u kući sa ćerkom. Bez struje, u hladnoj sobi, vlažnih i popucalih zidova. Sa zadnje strane kuće, zidovi su se potpuno razdvojili i velika je vlaga. Prokišnjava svuda, a gospodin Branko nema novca da to sredi.
- Svetlana ne može ništa sama. Često i mokri, cepa odeću sa sebe. Stalno nam je potrebna nova garderoba za nju. Nema odgovarajuću negu. Mi se trudimo, ali nema uslova. Soba u kojoj spavamo je puna vlage. Mnogo puta sam išla u centar i u opštinu, i suprug, ali ništa - kroz suze priča ova majka.
Svetlana i Biljana čak nemaju ni lične karte. Miša je njegovu dobio preko centra za socijalni rad, Branko je prijavljen na adresi kod prijatelja.
Čika Branko je borac koji pokušava da učine sve za svoju porodicu.
- Trideset godina se ja borim. Svašta sam pokušao. Pisao sam svim gradonačelnicima. Jedino mi se Čović jednom odazvao i pokušao je da mi uvede struju, bili su ovde, distribucija je merila, gledali su gde treba da bude strujomer... Ali, nije uplaćeno tada i tako je i ostalo. Veselin Bošković nam je uveo vodu, inače ni to ne bi imali - priča nam Branko.
Uprkos tome što su Miša i Svetlana štićenici centra za socijalni rad, centar ih nije obišao godinama.
Od Centra za socijalni rad porodica Mihajlović ne dobija ništa. Poslednju pomoć Mihajlovići su dobili 2005. godine.
Centru za socijlani rad Čukarica upućeno je nekoliko pitanja, ali jedno je navažnije - zašto su zaboravili Mihajloviće?
Direktorka Sanja Ćosić, obećala je da će učiniti sve da Mihajlovićima pomogne. Kako je rekla, službenici Centra obišli su porodicu nakon novinarskih pitanja i omogućili im jednokratnu novčanu pomoć.
- Vaša pitanja i molbu da se pomogne porodici Mihajolvić shvatili smo kao poziv da se ova porodica bar malo iščupa iz mnogobrojnih problema u kojima se nalazi. Omogućena im je jednokratna novčana pomoć, ali sada treba da vremena da se prođu sve procedure - rekla je Ćosić.
Iz opštine Čukarica rekli su da su mogućnosti da se porodici Mihajlović pomogne - "jako male".
- Svesni smo situacije, ali opština ne može mnogo da pomogne, to radi centar za socijalni rad. Pre su mogućnosti bile veće, nažalost danas nije tako. Ne možemo da odlučimo da se porodici uvede struja, da se kuća renovira ili da se dodeli novčana pomoć. Možemo da pokušamo sa jednokratnom pomoći koja bi im bila dovoljna za priključak struje ili preporuke Elektrodistribuciji, pokušaćemo sve - rekli su iz opštine.
Do objavljivanja teksta, ekipa Espresa nije uspela da stupi u kontak ni sa kim iz EDB, kako bismo apelovali da se olakša uvođenje struje ovoj porodici.
Mihajlovići su skromna porodica. Mali ljudi koje je sistem progutao. Zašto da naši sugrađani žive u ovako nehumanim uslovima? Hajde da im pružimo podršku i zajedno, udruženi, vratimo im osmeh na lice. Vaše malo njima će značiti puno!
Svi ljudi dobre volje mogu da pomognu i obrate se na mejl adresu koja se nalazi na ovom linku.
(Kurir.rs/Espreso.co.rs)
Foto Filip Plavčić
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
PRUŽI RUKU: HTELI SMO DA IM PRUŽIMO RUKU I BUDEMO FINI, ali su nam oni očitali lekciju!
