icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

TITO JE POTPUNO POBESNEO! Partizani Prve proleterske su ga doveli to ludila: Broz nije smeo da proglasi Koču Popovića za NARODNOG HEROJA! A onda su ga borci naterali!
Foto: Privatna Arhiva

maršal se plašio da mu ne preotme vlast

TITO JE POTPUNO POBESNEO! Partizani Prve proleterske su ga doveli to ludila: Broz nije smeo da proglasi Koču Popovića za NARODNOG HEROJA! A onda su ga borci naterali!

Društvo

Zbog ličnih razloga, Tito nije hteo da proglasi Koču Popovića, komandanta Prve proleterske, za narodnog heroja. Međutim, pod naletom Kočinih partizana Broz nije imao kud. Samo je odigrao još jedan veliki gambit, i prolongirao odluku za dve godine. Ovo je priča o susretu na Topčideru i pritisku na Tita

Sećanje Radomira Ljake Vujoševića (1922 - 2012), boprca Prve proleterske brigade od osnivanja

 

“Bio je mjesec decembar 1951, objeležavala se desetogodišnjica formiranja Prve proleterske brigade. Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ dodijeljeni su ordeni herojima NOR-a i Junacima socijalističkog rada. Među 282 nova nosioca ordena Narodnog heroja nije bilo Koče Popovića. Odlikovan je Ordenom slobode.

 

Dvadeset trećeg decembra, 1951, ostatak brigadnog stroja iz Rudog čekao je Vrhovnog komandanta ispred Doma Garde u Topčideru. Šumoviti Topčider pokrila je plavičasta omaglica i srebrnasta injska odora, a iz smrznute zemlje uvirala je u naša stopala studen čije smo nadiranje nastojali zaustaviti cupkanjem. Na maršala Tita čeka i omanji podijum, tridesetak santimetara podignut od zemlje, presvučen zategnutom mrkom tkaninom. Na sredini ruba podijuma, okrenutog k nama, ukrutio se dubeći mikrofon spreman da svakom glasu pozajmi snagu. Prošlo je podne. Koča se nervozno ušetao između nas i mikrofona koji mu glavom doseže negdje do brkova.

foto: Profimedia

 

– Lekiću, postroj drugove. Nemoj da nas iznenadi! – odsječnim glasom opominje Koča svog ratnog zamjenika, Danila Lekića Španca.

 

– Drugovi, u stroj, ne komanduje, već apeluje Španac.

Stroj nikako da se formira.

 

– Danilo, ne šali se, postroj brigadu! – energičnije dovikuje Koča dok osmatra posrebrenu šumu iz koje može svaki čas da izleti kao đule blještava crna limuzina.

 

– Daj, Danilo, postroj te vojnike, šta čekaš.

– Da su ovo vojnici lako bi ih postrojio. Ovo su oficiri, oni se ne znaju postrojiti, odgovara Španac.

 

Bili smo postrojeni kad se dugačka crna limuzina zaustavila tridesetak metara desno od čela našeg stroja. Koča se hitrim korakom ustremio ka automobilu iz kojeg, kao izbačen iz topa, izlete vučjak. Koča Popović, načelnik Generalštaba JNA, čvrsto skupljen u jednu cjelinu zlatastom ešarpom brzo je savlađivao daljinu dok je Tito sviknuto, bez tuđe pomoći, lagano izlazio iz limuzine. Sreli su se nekako na sredini puta. Koča je stajao ukrućen u stavu mirno i izgovorio raport: „Prva proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada postrojena je!“

foto: Profimedia

 

Tito je stajao mirno, ne tako napet kao Koča, ali lice njegovo bilo je angažovano kao da mu je Koča saopštavao poruku sudbinskog značenja. Lekić se prodra: „Mirno!“ (Do tog dana, 23. decembra 1951, iz usta njegovih komandu „mirno!“ čuli smo samo jedanput – 7. novembra 1942. u Bosanskom Petrovcu, kad je Tito predao brigadi zastavu). Stroj se ukruti. Vučjak se motao oko mikrofona, njuškao podnožje i, najzad, podigao zadnju nogu, poškropio blještavu šipku dokazujući pred toliko svjedoka da ga status ne-psećeg života nije odrodio – ostao je nepodmitljiv, odan vrsti kojoj pripada. Oprostivši se od mikrofona vučjak je krenuo u obilazak našeg stroja. Zastao je uz visokog Voja Abramovića i stao ga pedantno, bez žurbe, njušiti od stopala ka kolenima.

 

– Mrdni se, Vojo, – čulo se iz stroja, misliće da si direk.

– Krucifiks! – zašišta Španac da bi presjekao smijeh stroja.

 

Tito je, praćen Kočom, prošao mimo nas s rukom podignutom na pozdrav. Završio je smotru pozdravom ispred mikrofona: „Smrt fašizmu!“ Otpozdravismo: „Sloboda narodu!“

 

Uđosmo u veliku dvoranu Doma Garde, u kojoj je krajem jula 1948. održan peti kongres KPJ, a danas će se u njoj dogoditi svečani ručak. Tri paralelna niza stolova izvirala su iz čelnog stola za kojim su sjedeli Tito, Moša Pijade, Koča Popović, Ivan Gošnjak i Mijalko Todorović. Postrani, desno od niza stolova, s bojažljivim osmjehom usmjerenim ka čelnom stolu očekivali su svoj trenutak izvođači umjetničkog programa.

Kad ispismo čaše žestokog pića koje nas je čekalo na stolovima neko gromko viknu: „Hoćemo Koču za heroja!“ Poruka je bila upućena Titu. Niko u velikoj dvorani ne dobi vremena da pogledom potraži glavu iz koje se oteo glas za Koču, jer ostatak stroja iz Rudog istog trena spontano, složno i gromko zatalasa vazduh skandiranjem: „ Koču za heroja! Koču za heroja ! Koču za heroja!“

 

Tito se stao nervozno meškoljiti na stolici. Nešto je odsječno govorio Gošnjaku koji mu je sve bliže prinosio uvo, jer je u sali pojačano treštalo: „Koču za heroja! Koču za heroja!“ zaglušujući svaki drugi zvuk. Ostatak stroja iz Rudog je napustio stolice i zgrnuo se uz čelni sto nadnesen nad njim grmeći: „Koču za heroja!“ Onaj prvi iznenadni povik: „Hoćemo Koču za heroja!“ samo je opomenuo svakog od nas da dan prije među 282 imena ratnih komandanta i komesara odlikovanih ordenom Narodnog heroja nije bilo komandanta Prve proleterske brigade, Koče Popovića.

 

Tito je nešto govorio rastjerujući kratkim oštrim pokretima prstiju lijeve šake nevidljivo trunje sa bijelog stolnjaka. Koča se podigao na noge, vidjelo se da otvara usta, ali glas njegov nije do nas dopirao, niti zvon koji je, sigurno, proizvodio udarajući tupom stranom noža po rubu staklenog bokala. Čelna žila Kočina bubrila je kao u Srđe Zlopogleđe. Na časak se utišasmo da ga čujemo.

 

– Molim vas, drugovi, vi ste u zabludi, niste u pravu. Ja sam odlikovan visokim ordenom…

Ne dadosmo mu da govori već ga zaglušismo salvama: „Koču za heroja! Koču za heroja!“ Koča moli, te opet dobi tišinu i obrati nam se iskreno i duboko molbeno:

 

– Pustite me da govorim…

– Nisi nam nikad držao govor, pa nećeš ni sada“ – doviknu neko.

 

– A ja sam vam držao govore – hitro i energično uskoči Mijalko Todorović Plavi i odmah nastavi – Nismo se ovde okupili da demonstriramo, nego da slavimo. Zato je i muzika tu. Molim vas – okrenu se prema orkestru – svirajte!

Samo što je Plavi izgovorio zadnji slog riječi „svirajte“ grunusmo: „Koču za heroja! Koču za heroja!“

 

Moša se podiže, rukom nam daje znak da se stišamo, traži riječ i dobi tišinu da se njome posluži:

 

– Kao što vam je i u ratu opraštao mangupluke, tako će vam vaš dobri vrhovni komandant i ovoga puta oprostiti što ste se načas zaboravili i vratili u šumu…

Moša ne uspje da završi ciničku pridiku, već sjede zapljusnut najsnažnijom erupcijom: „Koču za heroja! Koču za heroja!“

Uspravi se Tito. Dok se pribirao nekoliko trenutaka, kroteći bijes koji je u njemu ključao, ostatak stroja iz Rudog vrati se svojim stolicama.

 

– Ovo što vi radite, počeo je Tito povišenim tonom, primam kao vaše nepovjerenje prema Politbirou, prema meni lično! Zašto ja ovo kažem? Kažem jer vi vrlo dobro znate da svi predlozi za narodne heroje dolaze u Politbiro i tu se odlučuje ko će dobiti taj orden. I sad smo mi odlučili, ja i moji saradnici. Kako vi ovdje protestirate izlazi da smo mi nešto pogriješili, da vi nemate povjerenja u taj naš rad. Ja ne odobravam vaš postupak, ali ja ću to srediti s vama. Vidim, nastavi Tito, križajući nas oštro kažiprstom ljevice – najviše vas je u uniformama, s vama ću lako. I s vama civilima neće mi biti teško. Ako drug Koča nije proglašen za narodnog heroja, to ne znači da neće…“

 

Šta je Tito htio da kaže u nastavku rečenice, ne saznadosmo, jer ga prekide gromovito: „Koču za heroja! Koču za heroja!“ Tito nas je slušao ne dajući znak da prekinemo, a kad se utišasmo on reče da je zadovoljan što prisustvuje proslavi desetogodišnjice brigade, da su za njega ovakvi susreti korisni: „Jer ovakav susret dobro dođe i nama gore da napunimo revolucionarne akumulatore koji se s vremenom prazne.“

 

Sutradan, 24. decembra 1951. Politika je proslavu desetogodišnjice prve proleterske brigade u Beogradu opisala ovako:

 

„Posle održane smotre maršal Tito, gosti, borci i rukovodioci Prve proleterske brigade uzeli su učešće na zajedničkom ručku koji je priređen u Domu Garde. U toku ručka – koji je protekao u vrlo srdačnom raspoloženju i za vreme kojega je na svečanost došao i drug Moša Pijade održano je nekoliko toplih zdravica, a zatim je izveden prigodni umetnički program. Oko 18 časova maršal Tito se oprostio sa proleterima.“ Koča Popović je 1953, za Dan Republike, proglašen za narodnog heroja.”

 

(Kurir.rs)

 

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

 

Ko je zapravo bio Tito?

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.