BEOGRAD - Otkad je sveta i veka, narod u Srbiji poštuje mnogobrojne običaje od kojih su neki izuzetno lepi, drugi, čini se, potpuno suludi, a treće poštujemo eto tek tako, jer su i naši stari tako radili iako nemamo pojma odakle su došli ili kako su nastali.
Jedan od njih je i ovaj, koji vam je verovatno vrlo dobro poznat: "Prvo što treba da uradiš kad dođeš sa groblja jeste da opereš ruke".
Odakle nam uopšte ovo što se obavezno "poštuje" čak i kada nismo bili na sahrani nego samo obišli grobove najbližih, čak i sami...
Pranje ruku posle groblja
Nekada davno naši stari su to radili tako što su se ukućani posle dolaska sa groblja sačekivali u dvorištu sa lavorom punim vode i ceđom - ugljenom od žara, od kog se napravi velika pena, bolja od svakog sapuna i šampona, i time se operu ruke. To je, kako se tumači, ostalo iz vremena kada su Srbijom harale razne boleštine pa su se ljudi na starinski način dezinfikovali posle i najmanjeg kontakta sa drugima a pre nego što uđu u kuće kod svoje nejači.
Danas, to radimo sapunom, verovatno iz sličnog razloga - posle brojnih rukovanja i kontakata sa velikim brojem ljudi na sahranama. Ali, običaj, kako se veruje, ima i svoj magijski deo. Stari su verovali i da pranje ruku posle groblja treba da "spere" razne nemirne i neupokojene duše koje lutaju grobljem i koje nikako ne treba "povesti" kući sa sobom. Štaviše, sa groblja se posle sahrane iz sličnog razloga treba vratiti drugim putem od onog kojim se otišli. Bacanje busena mnogima je logičnije jer većinu podseća na oblik oproštaja.
Bdenje
Do pre desetak godina, u seoskim domaćinstvima širom Srbije stari pogrebni običaji su se doslovce poštovali, posebno kad je reč o bdenju pored pokojnika uoči sahrane. Pokojnik je okupan, obučen, oko njega sveće, a strogo se pazilo da u prostoriji ne uđe ili da ga ne preskoči neka životinja - najčešće mačka ili pas, jer se verovalo da će se povampiriti i poprimiti oblik te životinje.
Crnina
U hrišćanstvu crna boja je znak žalosti, a u Srbiji nošenje crnine znak je i drugima da je ta osoba u žalosti za pokojnikom. Kada izgubimo nekog od najbližih, crninu većina nosi punih godinu dana. To najčešće poštuju naše žene, starije obavezno, od kojih mnoge, kada izgube nedajbože dete ili unuče, crninu nose do kraja života jer je njihova tuga doživotna i bol za takvim članom porodice neprolazan. Znate i sami za izreku da sve treba da ide po redu, a najveća tuga je kada roditelj mora da sahrani dete, jer priroda tako jednostavno ne nalaže.
Ako odluči da nosi crninu dalja rodbina to čini u narednih 40 dana ili šest meseci - prvo se odnosi na period stradanja Isusa Hrista a drugo na vreme potrebno da se humka, odnosno zemlja na grobu slegne. Zato i nije preporučljivo da se spomenik pokojniku diže pre no što se navrši šest meseci od smrti.
Srpski običaji nalažu i da u prva tri dana po sahrani na groblje, kako se to kaže, izlazi samo najbliža porodica, a na 40-dnevni pomen i svi oni koji su bili na sahrani, ali zbog brzog tempa života retko ko od komšija, poznanika i rodbine ovo i ispoštuje.
(Kurir.rs/Wikipedia/Foto: Kurir/Ilustracija)
