Najnovije vesti

SRBIJA PAMTI! 20 godina od stravičnog zločina, a sećanja ne blede! OVE PRIČE SVEDOČE STRAŠNU ISTINU (KURIR TV)
Foto: Kurir

SPECIJAL EMISIJA

SRBIJA PAMTI! 20 godina od stravičnog zločina, a sećanja ne blede! OVE PRIČE SVEDOČE STRAŠNU ISTINU (KURIR TV)

Društvo

U nedelju 24. marta navršava se 20 godina od NATO agresije nad Saveznom Republikom Jugoslavijom. Tokom 78 dana poginulo je oko 3.500 civila, pripadnika vojske i policije, ali i dece, dok je oko 10.000 ljudi ranjeno i povređeno.

 

SRBIJA PAMTI je specijal emisija o dvadesetogodišnjici NATO zločina koja vam donosi šest različitih priča, ispričanih kao lični doživljaj naših sagovornika. To su obični ljudi koji su se skrivali po podrumima, generali, dobrovoljci, pevači... Ono što ih sve vezuje su jezivi trenuci koje su gledali svojim očima i nemogućnost da to ikada zaborave i oproste agresoru.

U mnogim od tih priča prepoznaćete i svoja sećanja tri meseca borbe za goli život tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

 

foto: Kurir

SRBIJA PAMTI!

 

 

 

Marina Milošević bila je dobrovoljac 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije.

 

"Kada je počelo bombardovanje, tada sam odlučila da krenem dobrovoljno da bi se našla našoj državi i ljudima. Oni su me primili u jedinici u Nišu, ali ja nisam htela da ostanem, jer ako sam se već prijavila, onda sam htela da odem tamo gde je potrebno. Tako da sam otišla u Prizren kao bolničar", ispričala je Marina.

Marina Milošević
Marina Miloševićfoto: Kurir TV

Ona je doživela i NATO napad na kasarnu a bomba je pala neposredno u blizini njene komande.

"U toj gužvi, potpukovnik nam kaže da krenemo u susednu kuću i mi svi odlazimo tamo. Bilo nas je tridesetak. Pala je još jedna, pa još jedna i ta treća je bila kobna i sve nas je zatrpala. Nažalost izgubili smo sedmoro-osmoro u toj prostoriji. Vrisak, panika... u tom trenutku ja sam rekla, sačekajte ljudi, videćemo gde bude malo zraka tu ćemo kopati. Tako je i bilo", ispričala je ova hrabra žena koja je bila ranjena. Tako ranjena, ona je do pola puta peške išla ka Prizrenu a njena ratna priča ovde je bila gotova.

 

Vladimir Stojanović je, takođe, bio dobrovoljac 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije.

 

"Otišao sam, naravno, kao i svaki Srbina da branim svoju zemlju. Podstaklo me to što sam sedeo sa drugom i gledali smo kalendar sa motivima kosovske teritorije, krenem da brojim te crkve i manastire i shvatim da je to preveliki broj da bi se ostavilo nekome i da više ne bude srpsko", kaže Stojanović, koji je bio smešten na karauli Gorožup kod Paštrika.

Vladimir Stojanović
Vladimir Stojanovićfoto: Kurir TV

"Bili smo u selu, ustali, spremili se, otišli gore... zatekli smo razbacane stvari terorista, našli telo našeg poginulog Bosketa... Šiptari su stali sa pucanjem neko vreme. Da ne bi ostalo telo našeg saborca, stavio sam ga na magarca i krenuo ka selu. Na nekih 150 do 200 metara od te linije, upadamo u zasedu... vidim Šiptara na 15 metara od mene koji kreće da puca. Uspeo sam da zalegnem, Bosketovo telo sa magarcem je palo dole... ubili su magarca, vojnik koji je bio samnom uspeo je da se okrene na drugu stranu i vrati se nazad. Ostao sam sam tu. Posle određenom vremena i pucanja, osetio sam da me pogodio metak u desnu nogu. Osetio sam čizmu punu krvi", priča ovaj hrabri čovek.

 

"Tu gde sam pao, srećom, bilo je neko nisko rastinje. Podigao sam tu jednu granu, pokrio se lišćem i ćutao tako. Ujutru je krenulo da sviće i krenuo sam da se izvlačim, ali sam upao u još jednu grupu terorista. Počeo sam da pucam po njima, bio sam sam... u jednom momentu sam čuo moje iza leđa kako pričaju i kreće mi pucnjava iznad glave. Bila je pucnjava preko mene, nije se znalo odakle padaju metkovi. U jednom momentu je sve prestalo. Tu su bili i dobrovoljci iz Rusije, prišli su mi, stavili mi neku tabletu u usta, dali vode i stavili na šatorsko krilo. Spustili su me do sela, a minobacači su nas tukli čitav put. Posle sam prebačen u prizrensku bolnicu, gde sam operisan. Metak i danas čuvam, pozlatio sam ga i izgravirao. To je neka uspomena sa Kosova", ispričao je on.

 

General-major Božidar Delić bio je komandant 549. motorizovane brigade i ispričao je da je njihova kasarna u Prizrenu bila bombardovana samo u toku jedne noći 47 puta.

 

"Posle rata smo saznali da je lokacija naše kasarne bila određena da avioni koji ne pronađu svoje ciljeve prilikom povratka na nosače, da iznad naše kasarne istovare svoj teret", ispričao je on.

Božidar Delić
Božidar Delićfoto: Kurir TV

"Na Paštriku smo u početku imali oko 400 do 450 boraca, ali smo već do mraka imali oko 1.000 boraca. Najžešća dejsta počela su 26. maja kada je u ranim jutarnji časovima počeo kopneni napad, takozvana operacija "Strela"", priča Delić.

 

U ovoj operaciji su sem terorista OVK učestvovali i vojnici Albanije, ali i NATO.

Delić je objasnio da je NATO vršio tepih-bombardovanje a sve što je bilo na toj površini bilo bi uništeno.

 

"Na Paštriku kada je počeo napad, streljački vodovi Šiptar su prvenstveno napadali na samu karaulu Gorožup ali i na istočne padine planine Paštrik, sve do vrha. Podrška iz Albanije je bila od strane njihove artiljerije", ispričao je on.

 

Novosađanka Nada Rankov ispričala je da joj je najupečatljiviji momenat bila prva bomba koja je pala na ovaj grad.

 

"Jeste da nismo bili blizu, ali je bilo strašno. Ja sa troje malo dece, počela je panika da nas hvata. Mi smo se svi tešili da neće biti ništa. Tih prvi nedelju dana i nije bilo tako strašno, taman smo se smirili kada je pao naš Petrovaradinski most", priča ova žena koja inače živi na Petrovaradinu.

Nada Rankov
Nada Rankovfoto: Kurir TV

"Kada je pala bomba na most bilo je strašno. Bez obzira što znaš da je bombardovanje u toku, opet si uplašen, iznenađen... i onda je počelo da pada na sve strane. Nama su ulazna vrata izbijena, prozori se sami od sebe otvorili jer nisu bili zatvoreni da ne bi pucala stakla... mada se na ulici čulo stakla, lomljave jer mnogo nisu otvarali prozore... to je bila panika, kao da ti pada bomba u kuću", priča ova Novosađanka.

 

Međutim, kada je srušen most onda je nastao drugi problem jer se grad bukvalno našao sa druge strane reke, a svi su se pitali da li će imati sa čim da se prehrane. 

 

"Prvih par dana je bilo problema sa nabavkom. Naravno, nestalo je i vode u Petrovaradinu. Pa i tehnička kada je krenula to je bilo žuto. Nismo znali šta nas čeka i da će svi mostovi biti porušeni. Sve je bilo haotično", kaže Nada Rankov.

 

"Ne shvatam niti će mi ikada biti jasno, ne mogu da verujem da se sve to desilo. Ne shvatam zašto je Novi Sad morao da ostane bez sva tri mosta", priča ona.

 

Pevač Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba, ispričao je da kada je bombardovanje počelo većina Srba je bila ujedinjena. Prvi antiratni koncert održan je 28. marta a na njemu su učestvovali svi domaći muzičari.

 

"Inatili smo se sa targetom dok nije pogođena televizija. Onda je taj protest počeo da gubi smisao. 

 

Frontmen Električnog orgazma Srđan Gojković Gile ispričao je da je prvi koncert bila prva reakcija na "to ludilo".

 

Slobodan Gandić, zdravsteni radnik, ispričao je da prvih par dana nismo mogli da dođemo sebi, ali da smo se brzo privikli. Prvi znak "normalnog života" bilo je otvaranje bivšeg kluba "Akademija".

 

"Mi klinci, omladinci, počeli smo tu da izlazimo čak i tokom bombardovanja. Klub je radio na jedan čudan način. Normalno radno vreme je bilo od 22 uveče do 4 ujutru. A za vreme bombardovanja je radio od 15 popodne pa do prvih večernjih časova. Što je bio jedan paradoks", ispričao je on.

Slobodan Gandić
Slobodan Gandićfoto: Kurir TV

"Za nas koji smo dolazili dole to je bila jedna vrsta urbanog pank-rok skloništa", ispričao je on.

 

Novinar Ivan Jovanović kaže da je njegov glavni utisak u martu 1999. godine, kada se vratio iz Beograd u rodno Valjevo, da su svi bili uplašeni.

Ivan Jovanović
Ivan Jovanovićfoto: Kurir TV

"Taj strah je bio glavni utisak. Ja sam se osećao uplašeno i mislim da su se ljudi koji su bili oko mene bili dosta uplašeni za sve što će se dešavati narednih dana. Kada su se oglašavale sirene svi su uzimali neke najbitnije stvari i silazili u podrum. Ja sam uzimao jednu do dve knjige, nosio sam neku vrlo sitnu ušteđevinu... i sve sam to nosio u jednom rancu od kog se nisam odvajao. Svi su ćutali, slušali radio... šta se dešava u Valjevu, u "Krušiku" koji je bio najbombardovanije mesto u Valjevu u tom trenutku...", priča ovaj novinar.

 

"A "Krušik" je opet emotivna veza za celo ovo naselje jer su tu živeli njegovi radnici, njihova deca i njihovi unuci. I onda je to bila ta emotivna spojka koja je povezivala sa tim mestom", ispričao je on i dodao da su svi znali da će fabrika biti najviše bombardovana lokacija.

 

On je ispričao da je tokom bombardovanja počeo da se povezuje sa ljudima od kojih ga je "život radvojio" i pokazao mesto gde su se skrivali tokom bombardovanja.

 

Jovanović je svedočio padu našeg aviona u selu Petnica, za koji su u početku mislili da je NATO avion. Međutim, kada su u medijima saznali da se radi o našem avionu kojim je još pilotirao i potpukovnik Milenko Pavlović, iz okoline Valjeva. 

 

"Iako u tom trenutku nismo znali mnogo o njemu, on je postao neka vrsta našeg heroja. Neko iz našeg kraja, odavde...Strašno nas je pogodilo to što se desilo u tom trenutku. Kao da je naš najrođeniji stradao, nije to moglo rečima da se opiše. On je izvukao jednog mlađeg pilota rečenicom koja se ovde prepričava: Nećete vi deca da ginete, ja ću!" ispričao je Jovanović kroz suze.

 

(Kurir.rs/Foto: Kurir)

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...