Gde god je Tito putovao, s njim je išao i njegov lični kuvar Ivan Molnar, svedok tog vremena, koji je to postao vrlo mlad, u ranim dvadesetim godinama.
– Kuvao sam za Starog, kako smo ga zvali, od 1973. do 1980. Od doručka do večere. Za njega, Jovanku, i njihove goste. Svaki dan. Nisam radio sam, ne bih to mogao. U kabinetu smo bili Slovenac Lilijan Gabrijel, Marija Petrović i ja. Bio sam, tada, i više nego dvostruko mlađi od njih. Ali, učio sam od najboljih. Taj Slovenac bio je genijalac. Čovek je radio na brodu kraljice Elizabete pre Drugog svetskog rata. I danas sam mu zahvalan zbog svega što me naučio – kaže Molnar.
Kako se postaje Titov kuvar?
– E, to je i mene začudilo, taj put koji sam prošao. Bio sam kao klinac najbolji učenik Ugostiteljske škole i poslali su me, za nagradu, na ferijalnu praksu na Brione. I ja sam te 1971. učio zanat u hotelima Neptun i Karmen. Dva meseca sam tamo kuvao, a sećam se da sam na terasi hotelskog restorana sretao i Miroslava Krležu. U to vreme je dolazio i Koča Popović, jedan od najdugovečnijih ministara. Praksa je brzo prošla, a dogodine sam maturirao i dobio sledećeg leta posao na Brionima. Više nisam bio šegrt, nego majstor, pravi kuvar. Tri meseca kasnije stigao je poziv za posao u Beogradu. Počeo sam kuvati za Skupštinu, pa za ministarstva i brzo završio u – Titovom
Dobio je garsonijeru u Beogradu i odlazio da radi u kabinet.
– Tito je živeo u Užičkoj 15, to je bilo privatno. A prijemi su bili u Palati federacije, Starom dvoru, Novom dvoru, Plavom vozu, na Galebu, u avionu, gde god je trebalo... Gde je god on išao, išlo je i nas troje kuvara. Dvoje nas bi radilo jednu nedelju, a treći bi bio slobodan. I tako godinama. Bili smo dobra ekipa. I čuj, nije problem biti kuvar kad imaš dobru robu. Što god sam zaželeo, ja bih dobio – od tartufa, kavijara do palente. Na Galebu je kuhinja bila malo veća ode one u avionu, ali kad bismo putovali, a bilo je talasa, dogodilo bi se da luk završi na podu. Da celi lonac ode pa se opečeš. Bili su, istina, na brodu šporeti s magnetima, pa i poklopci na magnet na brodu, ali opet...
Je l’ bilo probača hrane u kabinetu predsednika?
– Ne. Bili su laboranti koji bi pregledavali hranu na dolasku. A dalje sam ja bio kuhar i probač.
Da li su ikad stvari u kuhinji krenule po zlu?
– Vidi, jednom se dogodilo da nismo poslužili ručak. Jednom! Ali, tad sam se malo i uplašio. Vozili smo se Plavim vozom, ako me dobro pamćenje služi, išli smo u Kranj. I problem je bio sa strujom, a mi smo pekli neko meso, patku, ćurku... Stari je ručak imao u 13 sati, takvo je bilo pravilo, ali do tog vremena mi nismo uspeli da dovršimo ručak. Jednostavno je pećnica prekasno proradila. I šta sad? Ne možemo čoveku dati čvarke i reći: “Pričekajte malo...”
Kako ste rešili situaciju?
– Nikako! On je seo u 13 sati za sto, pričekao pet minuta i onda se digao i otišao. Mi iz kuhinje propali smo u zemlju od srama, ali tako se dogodilo. Nismo znali šta će biti. Stari nikad nije rekao nijednu reč, ali bilo bi bolje da nam je šamar opalio! Ali, on je čutao. U tom trenutku Tihomir Vilović, ađutant vrhovnog komandanta je uskočio i – spasio stvar. Objasnio je da je rerna u kvaru.
Što ste sve spremali?
– Za doručak se jela palenta sa slaninom. Češće pileća jetra umotana u slaninu, švarglu, jaja... Voleo je da pojede grašak i zelje, domaću hranu. I štrukle, zapečene ili u supi. To, dok je smeo, dok se nije razboleo.
Kako se odnosio prema vama?
– Fantastično! Evo, na primer, čekali smo njegovu poslednju Novu godinu, doček 1980. bio je u Karađorđevu. I nešto posle ponoći, on bi ušao u kuhinju i svima nam čestitao. Poklonio bi nam svaki puta nešto, kravatu, medaljon, sat...
Jesu li to bili skupoceni satovi?
– Ne... Pokloni su bili simbolični. Recimo, medaljon s njegovim likom. Ali, sećam se kako je Ivo Gerica, kuvar koji je s Titom bio od 1943. godine, za nagradu dobio skupocen sat.
Koji?
– Patek Philippe. Ali, on je s njim bio još od dana kad se kuvalo u – šumi!
Kad ste se poslednji put videli?
– Taj doček Nove 1980. godine bio je i kraj. Četiri dana kasnije on je otišao u Sloveniju. U to doba već smo mi dve godine kuvali prema uputstvima lekara.
A vaš prvi susret?
– Na lovištu Tikveš. Pripremali smo fazane i srne koje su ulovili. Bila je to prva klopa koju sam pripremao za njega. Bilo me, tada, na početku malo i strah. Bio sam mlad. I prišao on i pita: “Kak ste, dečki? Je l’ sve u redu?” Govorio je zagorski. I kažem vam, taj je čovek prema nama radnicima bio je zaista neverovatno korektan. Pozdravio bi, kimnuo, javio nam se...
Ima li kakvih anegdota?
– Ušao nama u kuhinju Stane Dolanc, jedan od njegovih najbližih saradnika. I kako je sa mnom bio Slovenac Gabrijel u kuhinji, počeli smo se šaliti. Popilo se malo. I kaže Gabrijel u jednom trenutku Dolancu: “Čuj, mi kuhari, kad zaseremo, to se odmah vidi. A vi političari, kad napravite nešto krivo, to se vidi tek nakon deset godina”. I svi šute. Što će biti? Trebalo se paziti u to doba što se govori. A kaže onda Stane Dolanc mom kuvaru: “Čuj, pa imaš ti i pravo...”
Što se pilo?
– Tito je volio da pije Vangu, vino koje je radio na Brionima. Ali, to je bio lagani rose, meni se nije sviđao. Ja sam kao Slavonac za graševinu. Ali pio je i pivo. I tu ima anegdota. On je pio samo Pilsner Urquell, pivo iz Plzeňa, a to su bile velike boce, ne 0,5, nego 0,75. i nije on mogao da popije puno, tek bocu ili dvije. A ostalo, to bismo riešili nas dvojica kuvara. Gabrijel i ja. A kad bi nestalo piva, samo je trebalo nazvati u ambasadu i reći: “Pošaljite deset paketa piva”. Niko ništa nije pitao, začas bi limuzina dovezla pivo. Eto, to su bile sitne radosti nas kuvara. Mogli smo piti pivo kad god smo hteli...
A plata?
– Bila je vrlo dobra! Direktorska plata u nekom preduzeću bila je tada pet puta veća od prosečne, a naša tri puta veća. Dakle, ako je prosek bio dve hiljade dinara, direktor je imao deset hiljada, a mi u kabinetu šest. Bila je to dobra lova, pola direktorske plate... Ali, bio sam tada mlad, trošio sam novac na gluposti...
Kako se dogovarao meni?
– Mi kuvari ujutro smo predlagali tri jela. I onda bi Jovanka ili on rekli što bi toga dana hteli. On nikad nije pravio probleme, ali Jovanka je znala da menja jelovnik. Recimo, dolazi 12 ljudi na ručak, mi počnemo od ranog jutra da pripremamo, sve smo dogovorili, a onda ona u 11 sati sve promeni. Pa ne možeš napraviti hranu kako Bog zapoveda za dva sata.
Kad su bili obroci?
– Ručak u 13 sati, večera u 19 sati, a doručak u 7 ili 8 ujutro. Znalo se dogoditi, i to više puta, da Tito uđe ujutro u kuhinju i kaže: “Dečki, dajte da si sam spečem jaja”. I šta bismo mi?! Rekli bismo: “Samo izvolite” i prepustili mu mesto. Šalio se s nama. I njemu je trebao malo opuštanja. A kuvanje bi ga opuštalo.
Ko je sve dolazio da ručkove?
– Ah, kuvao sam ja za razne ljude. Bila je na Brionima na ručku Elizabet Tejlor, bio je i Ričard Barton. Pa i kraljica Elizabeta.
Kako danas gledate na sve to što ste prošli? Na ljude koje ste upoznali, koje ste sretali? U to su doba bili glavni igrači na svetskoj karti.
– Zadovoljan sam kako je ispalo. Ja, dečko iz Bjelovara, zbog kuvanja sam vidio svet. Naputovao se. Bilo je i novca.
(Kurir.rs/Večernji.hr)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
