Boris Pingović, glumac jedinstvenog senzibiliteta.
Oni koji prate njegov rad znaju ga kao višestruko talentovanog čoveka koji se publici osim u pozorištu i pred kamerama daje i sa gitarom u ruci u društvu prijatelja.
Priča o muzici vodi nas u priču o devedesetim godinama u Srbiji i vremenu kada je ona bila sastavni deo borbe za bolju egzistenciju.
"Bila su to teška vremena. Inflacija... Tek smo zagazili u glumačku profesiju. Bili smo još mladi i neafirmisani glumci. A Dugalić i ja smo svirali od ranije pa smo se dogovorili da spojimo lepo i korisno. Dobili smo ponudu da sviramo na platou ispred Doma omladine i rekli smo - Što da ne."
Iako obijica stipendisti Narodnog pozorišta, nisu se mogli mnogo osloniti na nju jer je ona u to vreme iznosila tri marke.
I to ako ih promenite po povoljnom kursu. Jer posle sat-dva to je lako postajala jedna marka i manje...
Prvi profesionalni muzički angažman je bio na platou ispred Doma omladine. "Bila je neka nedelja sećam se, porodični ručak, Nebojša me je pozvao telefonom i rekao mi da nam nude "ozbiljnu tezgu".
- Ej, Vladica Milosavljević mi je sredila kontakt i pozvali su nas da napravimo repertoar i počnemo sa svirkama ispred Doma omladine jednom nedeljno. Mogu ti reći da je lova fenomenalna.
- Ok, super... A koja je cifra?
- Moraš da sedneš pre nego što čuješ...
- Ma daj reci... Evo naslonjen sam na komodu.
- Čoveče, 15 maraka za veče.
S moje strane slušalice je bio muk...
- Al to nije sve, reče mi Dugalić, dobijamo 15 maraka po čoveku!.
I tako je počelo.
Pingović ističe da je Dugalića i njega, kada je o muzici reč, pre svega spojio vrlo sličan ukus.
"Doduše ima par stvari oko kojih se nikada nećemo složiti kada je muzika u pitanju ali se oko većine ipak slažemo. Iz tog nukleusa, ali i iz velikog prijateljstva se izrodio i kabare."
A kabare "Da, to su bili dani" imaće svoje tristoto izvođenje 30.11. u Kombank dvorani.
Prava slika tadašnjeg vremena bila je i pomalo, kako sam kaže "bizarna rasprava" između njih dvojice, kada su se na pijaci Zeleni venac sporili oko toga da li je za pare od stipendije bolje kupiti kilogram više luka ili krompira. Seća se Pingović i da su u vreme kada je došao u Narodno pozorište plate kasnile po nekoliko meseci.
"Tada je Aleksandar Berček koji je u to vreme bio upravnik sredio da nam se to kompenzuje tako što ćemo dobiti francuske polutke. Samo staneš na kratko ispred pozorišta kolima da ubaciš polutke i ideš dalje. To je bila zamena za plate koje su kasnile. A to što neki pričaju da Berček kao upravnik nije valjao... Znate šta, ja sam u ovoj kući 26 godina, promenio sam ne znam koliko upravnika a o direktorima drame da i ne pričam. Nijedan nije bio perfektan ali mi je Berček ostao u jako lepom sećanju."
Moj sagvornik je bio veliki prijatelj sa nekadašnjim bardovima među kojima se posebno ističe prijateljstvo sa Cigom Jerinićem.
"I sećam se tih devedesetih, nekih velikih kolega, gospode,velikih ljudi, kako ne mogu da shvate šta se to desilo da ne mogu sebi da priušte piće... Kako ne mogu da pozovu turu u bifeu prijateljima.
Pričao sam sa Cigom Jerenićem o tome. Pitao sam ga kako nije razmišljao unapred onda kada se živelo dobro...
A on mi reče - E, zar ti misliš da sam ikad pomislio da će biti ovako... I pokojni ćale mi je tada nešto slično rekao na tu temu. Tako su razmišljali tada...
Poučen time sada gledam da koliko mogu i umem obezbedim svoju porodicu i sebe za neku mirnu starost."
Pingović je počeo da igra već na drugoj godini fakulteta što je bio kuriozitet, jer je bilo pravilo da profesori nisu puštali studente da pre treće godine zakorače u profesionalne vode.
"Naš profesor Vlada Jevtović je bio zaista sjajan pedagog. On nas je gurnuo u vatru i pustio mene i još neke kolege da već na drugoj godini studija radimo. Vodio je naravno računa da to ne remeti naše školovanje."
Moj sagovornik je svoju karijeru uspeo da poštedi uloga koje su u sebi imale prevashodno komercijalni predznak, gradeći svoj put igrajući žanrovski i više nego raznovrsne role.
"Pamtim reči Berčeka kada je u nekom intervjuu rekao da su ga možda ponajviše određivale upravo one uloge koje je odbijao. Bogu hvala imao sam tu privilegiju da nisam ni morao da radim makar šta. Ali što reče Dugalić, jer i on je jedan od glumaca bez ,,tezgaroškog putera na glavi", da i kad bi želeo tako nešto ne bi umeo i znao da radi."
Kaže kako u glumačkom esnafu mnogo toga nažalost nije sređeno.
"Nema dogovora oko minimalne cene rada i onda se sve svodi na pregovaranje i cenkanje. Ti si tu nezaštićen, govoriš u svoje ime, iza tebe niko ne stoji... I ako nećeš ti, uzeće nekog drugog. Ali tako je kako je. Pokušavam to da promenim time što držim do svog stomaka i konsultujem se s njim. Kada se pobuni i obrne na glavačke ja kažem - ne. Bitno mi je da su mi glava i stomak mirni, da se međusobno ne svadjaju."
Kada se kaže nacionalni teatar to zvuči glamurozno, ali nacionalni tetar u Srbiji...
"Meni je Narodno pozorište oduvek bilo glamurozno. Čak i kada su me činjenice demantovale držao sam se tog stava. Ja sam dete ove kuće, i želim joj beskrajno dobro. Prolazio sam kroz mnoga iskušenja baš zbog činjenice da sam glumac Narodnog pozorišta ali nema šanse da bih prešao negde drugde. Privrženost ovoj kući je nešto što će ostati do kraja mog života. Navijam za Zvezdu od malih nogu i to se ne da promeniti, isto kao što sam glumac
Narodnog pozorišta... I to je to. To su neki moji lični, možda iracionalni zaveti, ali držim do njih." Glumačka profesija je jedna od onih koje su uvek u krupnom planu, konstatuje Pingović i kaže da mu je uvek bilo indikativno kako neko ko je voljen u ovoj profesiji može preko noći postati omrznut.
"Kad je svojevremeno bio štrajk kolega iz Ateljea 212 tada sam video kako određenim spinovima po medijima i društvenim mrežama, ljudi koji su do juče bili obožavani postajali predmet najgorih mogućih kritika, gotovo medijskog linča"
O pričama kako se na FDU ulazi preko veze, o tome ko je darovit a ko nije Pingović kaže:
"U moje vreme se na glumu na FDU prijavljivalo po 500-600 ljudi. A profesori su tamo toliko iskusni da znaju posle - Dobar dan – ko eventualno može biti budući glumac a ko ne.
Gledao sam jednom davno, i samo tada, prijemni... pojavili se između ostalih Rastko Lupulović i Nenad Jezdić. I to je bilo to... Primljeni, naravno. To se odmah videlo. Nije bilo dileme.
U žižu javnosti ovaj glumac ulazi kroz novinske naslove koji ga nepravedno obeležavaju kao "čoveka koji menja Glogovca" u seriji "Ubice mog oca."
- To je bilo ružno i prema Vama i prema Glogovcu, kažem mu.
- Znao sam da će biti dosta priče oko toga. Pa Glogovca ne može da zameni niko, a posebno ne da ga "menja". To je glupost čak i u gramatičkom smislu. Kako da "menjam" kolegu i prijatelja koji više nije među nama... Ali to je vest koja je prestala da bude interesantna onda kada su videli da sam uspeo da odigram tu ulogu dosledan i sebi i pre svega onome što je do tada Nebojša uradio i načinu na koji ju je postavio.
Pričamo o tome kako je danas sve više serija koje pomeraju granice u srpskoj kinematografiji.
"Dosta se snima i radi. I drago mi je što se iz kvantiteta rađa kvalitet. Odnos prema glumcu je bitno drugačiji nego nekad i ipak se polako se približavamo inostranim produkcijama. Naravno, još uvek smo daleko od toga, ali ovo što bi možda neko nazvao i hiperprodukcijom dovelo je do pomeranja standarda." Što se pozorišta tiče za Pingovića je poseban izazov bio da igra vladiku Nikolaja Velimirovića.
"Trudio sam se da ga ne igram kao svetog čoveka, što on jeste, već kao običnog čoveka koji ima svoje dileme. Nikolaj Velimirović je živeo u jednom turbulentnom vremenu i morao je da donosi važne odluke jer je bio svetionik, od njega se to očekivalo. On je morao da se odredi prema događajima koji su se nizali tako brzo. Sad, možda nama sa ovog stanovišta i naknadne pameti neke njegove odluke nisu prihvatljive... Možda su bile i pogrešne. Ali i on je to priznao. Pokajao se i ogradio od nekih svojih mišljenja i stavova. Bio je duboko svestan gde je pogrešio i mislim da to sebi nikada nije oprostio."
- Kad smo kod uloga u pozorištu, koliko Vam nedostaju "Zagonetne varijacije" koje ste sa Markom Nikolićem igrali 18 godina?
- Nedostaju mi mnogo. Ali više od toga mi nedostaje Marko. Danas živim u ulici u kojoj je on živeo. Pošto idem peške do pozorišta prolazim pored njegove zgrade... Gledam u njegov prozor... Nema dana da ne pomislim na njega, i bude mi teško. Meni je samo drago što kada smo igrali tu poslednju predstavu nismo znali da je poslednja. Da smo znali da je nećemo više nikad odigrati sigurno bi pukli po šavovivma...
Dolazimo i na temu naše sredine koja suviše često ne dozvoljava drugačije mišljenje, drugačiji pogled na događaje i ličnosti. Pa čak i kada je umetnost u pitanju.
- Jedan od najradikalnijih primera koji mi pada na pamet je kada su prekinuli devedesetih predstavu "Sveti Sava" u JDP, kažem mu.
- Da... Mnoge ljudske sudbine su postale tragične baš zbog tog, i posle tog "famoznog" prekidanja predstave. Što bi te bilo ko stigmatizovao zato što misliš drugačije, a posebno ako to i umetnički artikulišeš. Ali nažalost i zgleda da i danas živimo u vremenu kada se ne samo verbalni nego i mentalni delikt kažnjava. Da smo samo bili pametniji, da smo uspeli da izvučemo pouku iz svega što se tada desilo... Bio sam vojnik i sticajem okolnosti gledao te večeri jednu drugu predstavu baš u JDP, ali sećam se neke neprimerene nepozorišne vreve ispred pozorišta. Sve je to bilo inscenirano i loše izrežirano. Bio je to jedan od uvoda u ono što nam se nažalost posle desilo, ne ponovilo se.
Pingović napominje da se nikada nije javno politički angažovao još od 2000-te, jer jednostavno nije osetio potrebu ali, kako kaže, ne zamera kolegama koje to jesu.
"Meni je blisko ono što je Vladeta Jerotić pisao, da postoje neki mali, unutrašnji, mravlji koraci kojima manjamo sebe na bolje i jedino tako menjamo na bolje i svet oko sebe. A to što ćeš nešto postovati na Fejsbuku ili tvitnuti na Tviteru neku svoju veliku misao - od kakvog je to značaja? Učini nešto dobro, konkretno, opipljivo.To oglašavanje na društvenim mrežama često je samo pranje i smirivanje sopstvene savesti, jurnjava za lajkovima... ", kaže on i dodaje da je od skoro na Instagramu ali samo iz profesionalnih razloga.
O velikom uplivu društvenih mreža u naše živote i mobilnih telefona koji taj upliv olakšavaju, Pingović kaže:
"Uveli smo pravilo kod nas u kući, a posebno kada dolaze deca, da svako ko ulazi odloži mobilni telefon. I ne biste verovali kako krenu divni neki dijalozi. Počnnemo da primećujemo jedni druge. U suprotnom, sedimo na metar jedni od drugih i mučimo telefone."
Ne mogu a da ga ne pitam za Glogovca.
Kako je to kad ode prijatelj u punoj snazi? Zapita li se čovek onda nad sobom
da li možda treba da uspori...?
"Pitanje je da li ukočiti ili možda baš ubrzati. Glogi je otišao sa toliko godina koliko je imao ali je uradio toliko toga što neko ne bi uspeo za pet života. Ne znam šta da vam kažem... Zapita se čovek nad sobom u tim trenucima, ali to uglavnom traje dok traje šok. Tada uveravamo sebe da smo sposobni za velike, herojske promene,ali... onda se vraćamo svojim rutinama ,pogrešnim ili ne, i prepuštamo vremenu da ispegla sve. Zamka je u tome što mnoge stvari podrazumevamo pa nas nekako ti fatalni dogadjaji prizovu istini i tek tada shvatimo da bi trebalo da budemo zahvalni za svaki novi dan."
A jedno od mesta gde se čovek prizove istini je i Sveta gora na kojoj je Pingović zajedno sa Nebojšom Dugalićem boravio davne 1996.
Tamo su se u razgovoru sa ocem Pavlom, jednim starim monahom, dotakli
poziva - glumac.
- Čime se deco bavite?
- Mi smo oče glumci.
I onda duga pauza, gleda nas otac Pavle, pa reče:
- Pa dobro, nije to tako odvratno.
Pitam ga kako izgleda Sveta gora, da li je van ovog sveta, van ovog vremena kao što pričaju.
"Sveta gora nije neka tamo obala, ili neko tamo parče kopna sa veličanstvenim manastirima... Pravi doživljaj je onaj u tebi kada kročiš na njeno sveto tlo i bivstvuješ tamo. Meni je poseta Svetoj gori značila mnogo. Bilo je to kada mi se otac upokojio i zaista mi je bilo potrebno to iskustvo. Prošao sam celu Svetu goru peške. To je jedno unutrašnje putovanje... Spolja su samo kulise.
Bio je običaj da se, kada iznose svete mošti i relikvije posle službe, zamole oni koji su inoverni da napuste prostoriju. I onda dođu i kod nas i pitaju smo odakle smo, a kada bi čuli da smo Srbi zamolili bi da obavezno ostanemo. Tih godina je Sveta gora bila jedno od retkih mesta gde su nas Srbe dočekivali raširenih ruku.
Vera je prirodna potreba čoveka.
Ima onih koji kažu - Ja ne verujem. Da, ali opet veruješ u to. Život, kao i vera, ima pozitivan a ne negativan predznak."
Kurir.rs/Petar Latinović
