Najnovije vesti

SVETI KNEŽE, MOLI SE ZA NAS! Kurir nad moštima svetitelja u Ravanici!
Reporter Kurira pred moštima kneza Lazara u Ravanici, Foto: Nemanja Nikolić

kurir nad moštima svetitelja

SVETI KNEŽE, MOLI SE ZA NAS! Kurir nad moštima svetitelja u Ravanici!

Društvo

Reporter Kurira na mestima gde su sahranjeni knez Lazar, kneginja Milica i njihov sin i naslednik Stefan

Ima simbolike u tome što se mošti Svetog kneza Lazara, zemni ostaci vladara koji je u svesti srpskog naroda neraskidivo i najneposrednije povezan sa Kosovom - nalaze izvan Kosova. Jer nismo tamo ni mi ostali, manje sveti i nimalo zanimljivi istoriji, ali podjednako čvrsto sa Kosovom povezani u duši, srcu, ili kako god da se zove ono mesto odakle polazi grč što steže grlo svaki put kad se Kosovo pomene.

Znao je Lazar, gotovo sigurno, kad je 1375. naložio zidanje Ravanice, da će tu biti sahranjen. Vladari su oholi, važnije im je nego drugim smrtnicima šta će na njihovim grobovima stajati i kad im vreme odavno smrvi kosti u prah. Sudeći po izgledu Ravanice, i Lazar je, pre nego što se opredelio za carstvo nebesko, bio takav. Srpski patrijarh Danilo III, u svom „Slovu o knezu Lazaru“, ovako opisuje kneževu brigu za sopstveni spomenik: „Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. Ne samo ikone nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio ogradom, kakve do tada nije bilo“.

Potoci krvi

Nije slutio, niti mu je u snu neki Božji glasnik javio o potocima krvi koji će uskoro teći Kosovom? „Sedam dana zemlja se od krvi cedila i oticala u Lab“, beleži anonimni hroničar.

Ekipa Kurira u Ravanici
Ekipa Kurira u Ravanicifoto: Nemanja Nikolić

A Danilo III opisuje kako je izgledao svet živih posle bitke: „Svi sastaviše plač i ridanje neutešno. Od bolova i uzdaha srca kao lavovi da noktima utrobe razdirahu. Sinovi oca zvahu, i potčinjeni gospodara svoga. Svi skupa stradahu i trpljahu bolove, stradajući kao da su van sebe.“

Spomenik knezu Lazaru na izlazu iz Ćuprije ka Ravanici
Spomenik knezu Lazaru na izlazu iz Ćuprije ka Ravanicifoto: Nemanja Nikolić

Posle Kosovske bitke knez Lazar je sahranjen u Crkvi Svetog Spasa u Prištini, a 1391. kneginja Milica je tražila da se njegovo telo prenese u Ravanicu. Trista godina mirovalo je ovde, a onda je došla jedna od seoba na koju su Srbi - kao da su se svi odreda na Boga kamenjem bacali - osuđeni.

Mošti Svetog kneza Lazara u Ravanici
Mošti Svetog kneza Lazara u Ravanicifoto: Nemanja Nikolić

Priča je kratka, i u ovom ili onom obliku svima poznata toliko da je dosadna: emisari bečkog cara, koji je, umesto Turaka, hteo da zaposedne Balkan, nagovore Srbe na Kosovu da se dignu protiv Osmanlija i pomognu mu, a on će ih - kako nego carski?! - nagraditi, i živeće srećni... Srbi poslušaju, ali Beč se iz tog rata brzo i bez velikih gubitaka izvuče, a turska osveta sruči se na Srbe. Zato oni krenu u bežaniju na sever, pa preko Save - da se sklone pod careve skute. Godina je 1690, a ovaj srpski poraz naziva se Velikom seobom.

Manastir Vrdnik

Srbi koji su u Velikoj seobi zauvek napuštali Kosovo valjali su se kao mutna reka dolinom Morave, a negde kod Ćuprije pridružili su se im se ravanički monasi. Iz crkve su poneli nekoliko ikona i zlatnih sasuda, i najveće blago - kovčeg s telom kneza Lazara. Predanje kaže da su ga do Fruške gore, smenjujući se, na ramenima nosili 40 dana. Na Fruškoj gori obnovili su zapušteni manastir Vrdnik, nazvali ga Ravanicom, i u njemu, uz oltar, položili sanduk, da se i oni i knez odmore.

Mošti Stefana Lazarevića u Manasiji
Mošti Stefana Lazarevića u Manasijifoto: Nemanja Nikolić

Posebna je priča, uzbudljiva i duga, o tome kako je jedan pravoslavni sveštenik kovčeg sa moštima 1942. sklonio od ustaša i preneo u Beograd. Ali nije mrtvom knezu bilo suđeno da dugo miruje. Slobodan Milošević i oni koji su u njemu videli novog Lazara 1988. proneli su ga, zatrpanog cvećem u pogrebnim kolima, kroz Srbiju da probude sećanje na staru slavu i pozovu u novi Kosovski boj. Miris perunike, uvelih karanfila, tamjana i oznojene mase lebdeo je te godine nad Srbijom...

Na Vidovdan sledeće godine, tačno šest vekova od Kosovske bitke, mošti su se obrele u Gračanici, a na Gazimestanu je bio „novi Lazar“. Dodajem ovoj priči dva detalja iz lične istorije: bio sam u povorci policijskih automobila i limuzina koja je sanduk s Lazarevim ostacima ponela u ovu ophodnju - iz Saborne crkve u fruškogorsku, vrdničku Ravanicu.

Bio sam i na Gazimestanu, i u masi od milion ljudi - bilo ih je toliko! - sreo i rođenog oca, koji je verovao da će Kosovo i njegovo selo Radiševo u Drenici opet biti naše... Ni on, ni ja, Radiševo nikad više videli nismo. I mi smo naš, kao i Lazar njegov, kosovski boj izgubili, samo što mi nikavu kartu za carstvo nebesko tim porazom nismo kupili.

Pogrebni automobil

U septembru jubilarne i istorijskim događajima bremenite 1989. godine, telo kneza Lazara opet je, ali ovog puta bez pompe, utovareno u pogrebni automobil i preneto u Ravanicu.

Kroz visoke prozore od fino klesanog belog kamena, koje lepota čini bližim nebu nego zemlji, snopovi svetla padaju na debelo staklo ispod kojeg su zemni ostaci srpskog kneza Lazara umotani u tešku svilu protkanu zlatnim žicama. Vide mu se samo šake...

Manastir Ljubostinja, zadužbina kneginje Milice
Manastir Ljubostinja, zadužbina kneginje Milicefoto: Nemanja Nikolić

„Lepa ti je Ravanica, moj sveti kneže. Ali daleko smo, predaleko od Kosova...“ Učen čovek, čije ime ne znam, zapisao je: „Veliki, ako ne i najveći broj poznatih narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu.“

Sve su pesme o Kosovu lepe: od guslarskih preko starih ljubavnih iz Prizrena do kafanskih... Uz svaku pesmu o Kosovu može da se plače. Plače li Sveti knez danas zbog Kosova? Ili je blažen na nebu, među serafimima koji pevaju „Ninje sili nebesnija s nami ne vidimo služat; se bo vhodit car slavi, se žertva tajnaja, soveršena...“?

Šta god da na nebu radiš, Sveti kneže, pomoli se za nas! Izgleda da je to sve što možemo da očekujemo od tebe i što ti možeš da učiniš za nas.

A Milica?

Justin Popović u „Žitiju prepodobne Evgenije“ (takvo je ime Milica dobila pri monašenju) beleži:

„Njen najstariji sin Stefan beše još dete od dvanaest godina, te ne mogaše još upravljati zemljom. No bogoljubiva i narodoljubiva Milica se tada prenu iz tuge, te poče hrabro i mudro vladati svojim narodom. (...) Prva briga njena beše da od novog turskog sultana Bajazita dobije obećanje da hrišćanska vera i Crkva Božja u njenom narodu neće biti od Turaka gonjena. Time je ona htela da spase makar dušu narodnu. Kada je to obećanje od Bajazita dobila, ali pod bolnim za nju uslovom da mu svoju najmlađu kćer Oliveru da za ženu, Sveta Milica je tada mnoge hramove obnovila, i nove crkve i manastire podigla, da bi se na kraju i sama zamonašila.“

Živela je još šesnaest godina posle Kosovskog boja, a preminula je, kažu letopisi „pomirena sa Bogomi sa sobom“. Blago njoj!

Manastir Manasija, zadužbina Stefana Lazarevića
Manastir Manasija, zadužbina Stefana Lazarevićafoto: Nemanja Nikolić

Grob kneginje Milice u Ljubostinji vrlo brzo postao je mesto gde su tužni tražili utehu, a bolesni isceljenje.

Danas su njene mošti u lepo izrezbarenom drvenom sanduku, koji izgleda veoma skromno. Valjda tako i treba da bude...

Dok je ćivot, škrinja u kojoj se čuvaju zemni ostaci njenog i Lazarevog starijeg sina i naslednika na prestolu Stefana, sav u zlatu.

Stefana Lazarevića istoričari smatraju „jednim od najboljih vitezova i vojskovođa, a njegova književna dela ga čine jednim od najvećih srpskih književnika u srednjem veku“. Slavu vojskovođe stekao je boreći se kao vazal na strani onoga koji mu je ubio oca, a među najbolje književnike vinula ga je poslanica „Slovo ljubve“, pismo odanosti i bratske ljubavi mlađem bratu Vuku, protiv kojeg je ratovao. U njegovo vreme Beograd je prvi put postao srpska prestonica, a Srbija je krajem njegove vladavine bila bogata i snažna, najveći proizvođač srebra u Evropi.

Umro je, najverovatnije, od moždane kapi, u lovu u selu Markovac kod Mladenovca. Imao je pedeset godina i bio visok i lep.

DNK analiza

U jesen 2006. godine u grobnici uz južni zid Manasije otkrivene su kosti nekakvog velmože. Budući da se znalo da je ktitor crkve bio Stefan, arheolozi su pretpostavili da je to bio njegov grob. Prvi put u takvim slučajevima kod nas, naložena je analiza DNK u jednoj laboratoriji u Londonu, a rezultati su potvrdili podudarnost s delićem, „časticom“ moštiju Lazarevih.

Kamena ploča na grobnici dugačka je oko dva i po metra, Stefan Lazarević bio je, kažu, izrazito visok čovek. Pod pločom, međutim, ničega nema, jer su mošti premeštene u zlatni kovčeg, izdignut na postolju uz desnu stranu ikonostasa.

Kovčeg je mali.

Toliko ostane od čoveka - sebra, vojnika, velmože, despota... od svakog bez razlike, posle smrti.

Prah sina tvojeg, Sveti kneže, u zlatnoj je kutiji.

Ni od Kosova, tvog i našeg, sveti Lazare, na današnji Vidovdan, nije ostalo više no za jednu kutiju optočenu zlatom ljubavi i olovom sećanja.

Toliko si nam ostavio, i toliko smo sačuvali..

Volja patrijarha: Svetac na brzinu

U narodu je kult despota Stefana Lazarevića bio živ već u 16. veku, ali je predlog da bude proglašen za sveca iznet tek 1924. godine. Neki episkopi nisu ga voleli, zahtevali su da se to pitanje „ne rešava naprečac“, pa je patrijarh Dimitrije 1927. godine, ne čekajući odluku komisije, na dan 500-godišnjice despotove smrti na svoju ruku odslužio arhijerejsku liturgiju, održao moleban i otpevao kanon, ustanovivši ga kao svetitelja.

(Kurir.rs / Momčilo Petrović / Foto:Nemanja Nikolić)

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...