Najnovije vesti

RUSKA LJUBAV: Priča o dva iskrena prijatelja koja je Srbija imala
Foto: Stefan Kojić

dvojica diplomata koji su nas zadužili

RUSKA LJUBAV: Priča o dva iskrena prijatelja koja je Srbija imala

Društvo

Dvojica diplomata iz Rusije - Grigorije Ščerbina i Nikolaj Hartvig - umrli su zbog emocija koje su osećali prema našem narodu i našoj zemlji

Jedna od lekcija iz istorije koju Srbi najteže shvataju, i kad dođe vreme da odgovaraju, na njoj najčešće padaju, jeste ona da države među drugim državama nemaju prijatelje!

Engleska je tokom borbe Srbije za oslobađanje od Turske bila na strani naših neprijatelja, jer joj je bilo važno da saplete Ruse. Rusija je posle svog rata sa Turskom 1878. Bugarskoj dala između ostalog Prizren, Prištinu, Ohrid i niški okrug. Francuska je 1999. bila u grupi zemalja koje su nas bombardovale, 2008. priznala je Kosovo, a mesto određeno za predsednika Srbije na godišnjici Velikog rata je zaista bila uvreda za ceo srpski narod... O ulozi SAD na Kosovu da ne govorimo!

foto: Stefan Kojić

Samo interesi

„Države nemaju prijatelje, imaju samo interese“, rečenica je koja se kod nas teže pamti nego izuzeci među imenicama treće deklinacije u latinskom.

Ali zato je u ovim državama uvek bilo pojedinaca koji su nas uvek najodanije voleli! Engleskinje koje su u Prvom svetskom ratu radile u našim bolnicama i poumirale od tifusa, pa Pjer Anri Binel, francuski obaveštajac koji je pomagao SR Jugoslaviji u vreme napada NATO samo su neka imena na dugačkom spisku, možda i dužem nego što smo zaslužili.

U samom srcu Kosovske Mitrovice, na početku pešačke zone koja se proteže sve do mosta na Ibru i južnog dela grada, uz spomenik caru Lazaru stoji bronzana figura muškarca. Zbog nesrećnog sticaja okolnosti koji je na mesta odgovornih za urbanizam doveo neuke ljude, i zbog nedarovitosti autora, taj je kip čoveka urađen u veličini manjoj od prirodne. Da nevolja bude veća, na svega nekoliko metara nalazi se visoki postament za ogromni kip cara Lazara, pa spomenik o kome pričamo izgleda nesrećno i izgubljeno, kao zalutalo dete s bradom! A nikako ne bi smelo tako da bude. Jer reč je o istorijskoj ličnosti koja je zaslužila uvažavanje i ljubav svih Srba s Kosova, o ruskom konzulu Grigoriju Ščerbini!

foto: Nemanja Nikolić

Konzulska vremena

Grigorije Stepanovič Ščerbina rođen je 1868. Kao odličan znalac orijentalnih jezika - govorio je turski, arapski, albanski, jermenski, bugarski i srpski - u 23. godini života zapošljava se u ministarstvu spoljnih poslova i odlazi na službu u Carigrad. Službuje zatim kao sekretar konzulata u Skoplju, pa kao poslanik na Cetinju, kod kralja Nikole Petrovića, da bi 1896. postao vicekonzul u Skadru.

Kako bi imala uvid u prave podatke o stradanju Srba pod Albancima, Moskva je 1902. odlučila da pored konzulata u Skoplju i Prizrenu otvori konzulat i u Kosovskoj Mitrovici, i imenovala Ščerbinu za konzula. Albanci predvođeni Isom Boljetincem pobunili su se zbog toga, pa je Ščerbina došao tek uoči Savindana 1903. godine.

Odmah po prispeću počeo je da šalje u Moskvu izveštaje o ubistvima, silovanjima, pljačkama Srba i paljevini srpske imovine, pa su Srbi počeli da ga doživljavaju kao zaštitnika.

S druge strane, Albanci se nisu smirivali. U pohodu na „ruskog konzula“ prvo su 29. marta napali Srbe u Vučitrnu. Naoružana masa pljačka i uništava Crkvu Svetog Ilije, pa čak rasteruju i srpsku pogrebnu povorku, prevrćući kovčeg s pokojnikom. Dan kasnije pobunjenici napadaju i Mitrovicu. Sutradan po napadu Ščerbina obilazi položaje branilaca na obodu grada, a pri povratku u konzulat u njega jedan Albanac ispaljuje dva metka. Jedan konzul pogađa u leđa, a drugi ranjava njegovog pratioca.

Ispitivanje atentatora

Rana nije bila ozbiljna, pa je Ščerbina lično ispitivao atentatora „obećavši mu“, zabeležio je jedan očevidac, „da će mu dati olakšice na sudu ako bude kazao od koga je dobio nalog za atentat i ko su mu bili saučesnici“. Uveče tog dana, međutim, Ščerbina dobija temperaturu i groznicu, pa po naredbi kralja Aleksandra Obrenovića u Mitrovicu dolazi najpoznatiji beogradski hirurg dr Vojislav Subotić. On operiše konzula, ali ovaj 10. aprila umire.

Novine su javile da je „sin moćne Rusije položio glavu na Kosovu, štiteći i braneći neoslobođenu braću našu u ime silne otadžbine svoje“.

Telo preminulog Ščerbine vozom je prebačeno iz Mitrovice u Skoplje, a Srbi su stajali duž pruge i odavali počast svom zaštitniku. U Skoplju su njegovo telo dočekala i opojala 24 srpska sveštenika. Na mestu gde je ranjen, u južnom delu Kosovske Mitrovice, Srbi su mu 1928. godine podigli spomenik, koji su, posle Drugog svetskog rata, komunisti premestili u dvorište muzeja. Nakon 1999. Albanci su ga uništili.

Srbi su 2007, ponovo u Kosovskoj Mitrovici, Grigoriju Stepanoviču Ščerbini postavili spomenik.

foto: Stefan Kojić

Savetovanje brada

Samo jedanaest godina kasnije, još je jedan ruski diplomata umro zbog ljubavi prema Srbiji.

Nikolaj Henrihovič Hartvig rođen je 1857. na Kavkazu, u osiromašenoj aristokratskoj porodici vojnog lekara, Rusa nemačkog porekla. Sa osamnaest godina započeo je diplomatsku službu.

Služio je kao ataše u tadašnjoj crnogorskoj prestonici Cetinju, bio je ruski konzul u bugarskom Burgasu, a 1909. došao je je na čelo ruske diplomatske misije u Srbiji. Za vrlo kratko vreme postao vrlo popularan kod Srba, koji su u njemu prepoznali iskrenog prijatelja.

Ostalo je zapisano da je Nikola Pašić bio stalni gost Hartvigov i da su Srbi govorili Rusima: „Naša brada se savetuje sa vašom bradom“.

Kad je posle Principovog atentata na prestolonaslednika Ferdinanda Austrougarska Srbiji zapretila napadom, Hartvig se angažovao da situaciju smiri. Ali austrougarska propaganda pripremala je teren za rat: bečke novine su, između ostalog, pisale da Hartvig nije hteo da na zgradi ruskog poslanstva spusti zastavu na pola koplja i da je uveče na dan atentata priredio slavlje.

Ambasadoru je prepuklo srce

Kako bi ovo demantovao, 10. jula po podne Hartvig se telefonom najavio austrougarskom poslaniku, baronu Gizlu i u devet sati uveče otišao u austrougarsko poslanstvo, zgradu na uglu današnjih ulica Svetozara Markovića i Krunske.

Gizl je kasnije ispričao da ga je Hartvig uveravao da je zastava bila spuštena na pola koplja i da nikakvog slavlja uveče na dan atentata nije bilo, nego da je u ambasadi odigrana ranije zakazana partija bridža s trojicom gostiju, među kojima je bio i austrougarski konzul, grof Ponkrac...

„Pošto se Hartvig sve više uzbuđivao, ja sam pokušao da ga umirim, izjavivši da će njegova uveravanja biti prihvaćena u Beču s velikim zadovoljstvom. Na tome se naš zvanični razgovor završio, i mi smo seli na kožnu sofu. Hartvig se u međuvremenu umirio; ja sam se zainteresovao da li da mu dam čaj, još nešto drugo ili, možda, on želi cigaretu. Odbivši sve, on je zapalio svoju cigaretu, usput se izvinivši što ne podnosi nikakve druge. U poslednje vreme on se ne oseća potpuno zdravo, rekao je Hartvig... Tog momenta Hartvig se uhvatio desnom rukom za srce, kratko je kriknuo: ‘Ah! ‘ i spustio glavu.“

Gizl je pozvao dvorskog lekara dr Slobodana Ribnikara, pa još dvojicu, ali Hartvigu nije bilo spasa. Umro je od srčanog udara. Kroz Beograd se odmah proneo glas da je Gizl otrovao Hartviga... i ta će se legenda u nekim nacionalističkim krugovima održati do dana današnjeg.

Sahrana u Beogradu

foto: Nemanja Nikolić

Na molbu srpske vlade, ruski car Nikolaj II, kao znak posebne naklonosti prema Srbiji, dozvolio je da Hartviga sahrane na Novom groblju u Beogradu. Obavljena je 14. jula jer se čekao povratak Hartvigove supruge iz Grčke, a prisustvovali su joj kralj Petar, njegovi sinovi Đorđe i Aleksandar, knez Pavle, Nikola Pašić... U povorci je bio i Gizl, ali su svi članovi njegovog poslanstva, sa svojim porodicama, za svaki slučaj prešli u Zemun, u Austrougarsku, jer su u Beogradu izbile demonstracije protiv politike Beča.

Odmah posle sahrane odlučeno je da Beogradska ulica ulica ponese Hartvigovo ime. Ali izbio je rat i Hartviga su zaboravili, a setili su ga se tek 1930. U februaru je, naime, u Beogradu od prskanja slepog creva neočekivano umro nemački ambasador Adolf Kester. Samo pet dana kasnije beogradska opština odlučila je da Beogradskoj ulici da njegovo ime. Jedan stariji član gradske uprave setio se Hartviga, pa su ulicu „podelili“ - dopola je bila Kesterova, otpola Hartvigova. Saznavši za to, kralj Aleksandar je naredio da se cela ulica nazove po Hartvigu.

Posle 1941. Nemci su joj vratili naziv Beogradska, a komunisti nazvali po Borisu Kidriču. Danas je opet Beogradska, celom dužinom.

(Kurir.rs / Momčilo Petrović / Foto:Nemanja Nikolić)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...