Beograđanin Bojan Mijatović (44), radnik pred čijim su očima NATO bombe 23. aprila 1999. godine srušile zgradu Radio-televizije Srbije zajedno sa njegovim kolegama i dalje se živo seća kobnog dana.
On je dan ranije otišao do spomenika njegovim stradalim kolegama i upalio im sveću.
- To je moja tradicija. Često odem i zapalim im sveću. Često odem i zapitam se baš ono što na spomeniku piše - zašto? - kaže Bojan za Kurir i dodaje da svaki put još jednom ponovo pročita imena stradalih drugova i drugarica koja svakako ne može da zaboravi.
Tu su imena onih njegovih kolega koje su, baš kao i on, bili na svom radnom mestu.
Svakog trenutka tog 23. aprila seća se kao da je juče bilo.
- Zvučni zid probijen je u samo nekoliko trenutaka. Nebo se zacrvenelo, a eksplozija me je odbacila ni sam ne znam koliko metara. Moje kolege su poginule. Oko mene je sve bilo uništeno - seća se sa bolom naš sagovornik.
Bojan je tada imao samo 24 godine, a radio je kao obezbeđenje u RTS-u.
Tog dana, za koji je mislio da će biti kao i svaki drugi, "trojkom" je na posao došao iz Rakovice gde je živeo. Na posao je stigao oko 18.30 časova. Sati su prolazili. Pio je kafu sa svojim kolegom Milanom Joksimovićem kada se odjednom, u 2.05 sati, nebo iznad Crkve Svetog Marka zacrvenelo.
Kaže da više nisu bile u pitanju čak ni sekunde, već stotinke.
- Nije bilo vremena ni za šta. Ni da se čovek makne. Samo da nemo stoji. Život mi je prošao pred očima. Eksplozija me je odbacila zajedno sa vratima 30-tak metara na beton ka crkvi. Mislim da su me ta vrata spasila od gelera jer je sve oko mene bilo porušeno, kapija iskrivljena, vozila uništena... Očevici su pričali da sam ustao, krenuo ka zgradi i srušio se - priča Bojan i dodaje da je nekoliko sati bio u komi u Urgentnom centru.
Pukom srećom, ozbiljnije povrede nije imao. Osim onih na duši.
- Mesecima kasnije, trzao sam se na svaki šum, imao nesnosne glavobolje, sećao sam se te stravične noći. Slike su me proganjale...
Jedno veče je prelomio.
- Seo sam i "razgovarao" sa sobom. Imao sam dve opcije: da živim ili da umrem. Odabrao sam ovo prvo - kaže naš sagovornik i dodaje da je tek tada, kada je sam sa sobom presekao u glavi, uspeo da se vrati u normalne tokove života.
Kasnije je počeo da radi kao asistent ton majstora na Radio Beogradu, a budući da je ceo život voleo, svojevremeno i trenirao fudbal, postao je fudbalski sudija i trener.
Danas mu, priznaje, bude teško na godišnjicu tragedije u Aberdarevoj, ali nastavlja dalje.
Najviše voli da ode sam, baš kao i juče, da se osami, da se posveti samo njima. Još jednom je to, 22 godine kasnije uradio juče i to ne namerava da prestane da radi dok je živ.
Podsećanja radi, u napadu NATO-a, u noći između 22. i 23. aprila, poginuli su: Jelica Munitlak (27), šminker, Ksenija Banković (27), video-mikser, Darko Stoimenovski (25), tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović (26), tehničar u masteru, Dragorad Dragojević (27), radnik obezbeđenja, Dragan Tasić (29), električar, Aleksandar Deletić (30), kamerman, Slaviša Stevanović (32), tehničar, Siniša Medić (32), dizajner programa, Ivan Stukalo (33), tehničar, Dejan Marković (39), radnik obezbeđenja, Milan Joksimović (47), radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović (50), tehničar u masteru, Milovan Janković (59), precizni mehaničar, Tomislav Mitrović (61), režiser programa i Slobodan Jontić (54), monter.
U znak sećanja na poginule, u beogradskom Tašmajdanskom parku, kod zgrade RTS-a, podignut je spomenik "Zašto?", kojim porodice i prijatelji stradalih postavljaju pitanje zašto su oni poginuli.
RTS je na današnji dan, 1999. godine, bio bombardovan. Agresor je gađao iako je znao da unutra ima ljudi. Njihove bombe pobile su 16 ljudi.
Kurir.rs / Suzana Trajković
NE PROPUSTITE
