Kobni utorak, 27. april 1999. godine, ostaće zapisan crnim slovima u istoriji Surdulice. U jednom od najjačih NATO napada poginulo 20 civila, među kojima i 12 dece.
Tačno u 12.10, dva od 15 NATO projektila namenjenih tog dana Surdulici i okolnim vojnim objektima, završili su usred naselja Čubrine livade, nedaleko od centra grada i naselja Piskavica. Tom prilikom je povređeno više od 100 građana, a srušeno je ili oštećeno preko 500 kuća, zbog čega je Surdulica dobila naziv srpska Hirošima.
Razrovarene ulice, srušene kuće, cigle koje su letele svuda okolo. To je prizor koji je usledio posle jednog sasvim običnog dana, a kom se niko od meštana nije nadao. Jer da se nadao - pojurili bi da spasu živu glavu, ako već domove ne mogu.
Poginulih je najviše bilo u kući porodice Milić, o kojima je za Kurir svedočila Ivana Mitić, žena koja je tog dana ostala bez braće, sestre, bake, ujaka i ujne...
- Bio je utorak, 27. april. 1999. godine. U 12:15 pala je bomba na kuću mog ujaka, Aleksandra Milića. U trenu su nam razorili i pobili skoro sve što smo imali. Šestoro članova porodice smo sahranili. Prošle su 22 godine, a bol ne prestaje.
Ivana Mitić (36), imala je samo 15 godina kada je NATO agresor ubio njenog rođenog brata Miomira (17), baku Stamenu, ujaka Aleksandra i ujnu Vesnu, njihovu decu, Miljanu (15) i Vladimira (12) Milića. Svi su ubijeni u trenu, u jednom naletu NATO bombardera.
Sa Ivanom smo razgovarali baš kad se spremala za groblje.
Govorila nam je u suzama, ali nije odbijala da priča, iako je već s prvom rečenicom počela da plače. Rekla je da o ovome želi da govori uvek, dok je živa. Da se više priča o tome šta su zločinci, kako ih naziva, uradili nevinim ljudima, poput njene porodice u kojoj je pobijeno troje dece.
- Tog dana majka i ja smo bile u kući u selu Alakince, a tata je bio u Vlasini. Čuli smo da je gađana ujkina kuća i da je došla hitna pomoć, ali nam ništa konkretno nije saopšteno. Oni su svi tog kobnog dana bili u kući, družili se. Moj rođeni brat je tek pristizao kod njih u goste, za kvaku se uhvatio kad je pala bomba i ostao tu mrtav. Tek sutradan su nam rekli šta se desilo, i tada smo saznali da su svi naši voljeni mrtvi.
Otac i majka identifikovali su brata po stvarima, kao i ostale članove porodice - po prstenju, nakitu, komadima odeće, tako smo ih prepoznavali. Kući nismo mogli ni da priđemo.
Kako je tih dana na snazi bila uzbuna i avioni su nadletali Surdulicu, Milići su jedva i pokopali svoje najvoljenije.
- Sahranili smo ih 29. aprila. Imali smo sat vremena za sahranu, opasnost je i dalje bila u vazduhu - priseća se kroz suze Ivana.
Tokom celog razgovora Ivana je zastajala, nema od bola, gušeći se u suzama, a željna da govori i da opet postavi, po milioniti put ono pitanje koje je tišti svakog dana - ZAŠTO?
- Imam troje dece, stari su 11,17, i 19 godina. Moj najstariji sin je isti moj pokojni brat. Deca meni i mojoj majci daju volju za životom, zato se i borimo. Otac mi se obesio pre pet godina jer više nije mogao da izdrži bol - priča naša sagovornica.
Objasnila nam je Ivana da je na mestu tragedije sazidana nova kuća u kojoj danas živi samo njena majka, a na kojoj se nalazi spomen ploča koja ih pri svakom ulasku u kuću podseti na ono što se tu desilo.
Jecajući, Ivana i dalje uporno ponavlja da o ovome mora da se priča. O ovom zločinu, o svim drugim zločinima koji su se dogodili te ratne 1999. godine.
- Moja deca su velika, i želim da znaju sve o tome šta su nam agresori radili. Da znaju da su nam osakatili porodicu, i da nismo jedini. Da je rat u crno zavio mnoge...
Pretužno je i danas, 22 godine kasnije, sećanje na šestoro Milića, na susede koji su sa njima stradali - Stana Rašić, Staniša Đorđević i Dragan Ivanov. Sazidale su se nove i popravile razrušene kuće u Surdulici. Ipak, izgubljene živote, pogotovu dečje, niko ne može da vrati. Surdulica se svakog proleća, pa i ovog posle 22 godine, sa pijetetom i tugom seća svojih žrtava, čiji životi nisu morali da se na tako surov način ugase.
Kurir.rs / Suzana Trajković
NE PROPUSTITE
