Aleksandar Gudelj (42) i Slobodan Dujić Duja (56) krenuli su 27. aprila krenuli su u najhumaniju moguću misiju, dugu čak 450 kilometara!
Iz Beograda su čak do Trebinja, inače Gudeljinog rodnog mesta zapucali da bi pomogli bolesnoj deci. Kako i sam Aleksandar, koji je večiti avanturista kaže, ovo je jedini način na koji nikad nije došao u svoje voljeno Trebinje.
- Beograd je moj grad, tu živim, imam kafić, ali je deo mog srca tamo gde su mi roditelji, u Trebinju. Svesno sam i Uskrs sa svojim drugom Slobodanom proveo u šatoru, samo da bih svojoj kući stigao u nedelju, petog maja, dan pred našu krsnu slavu. Naše pešačenje trajalo je 11 dana i bilo je pravo izazov. Svim prevoznim sredstvima sam išao tamo, ail pešice - nikada do sada! - priča nam Aleksandar.
Ispričao nam je još s početkom akcije Aleksandar i zašto je odlučio da se celo pešačenje medijski isprati.
- Postoje oni kojima smo potrebni. Oni bez nas ne mogu. Mnogo je bolesne dece u Srbji čiji životi zavise od nečije dobre volje i poslatog SMS-a. Na put smo krenuli prikupljajući sredstva za bolesne blizance, koji su teško bolesni. Kroz avanturu na koju bismo svakako pošli, usmerili smo pažnju javnosti kako bi što više pomogli toj deci.
Njihov put, niko ne može da ospori, bio je prava avantura. Danima su pešačili, spavali u šatorima. Poteškoća je bilo, ali opcije odustajanja ne.
Najteže im je bila kad ih je kiša pratila u rejonu Bajine Bašte i Tare. Ipak, stajanje i promena plana nisu im bili ni na kraj pameti.
I dok smo svi mi najradosniji hrišćanski praznik provodili u svojim domovima, oni su i tada pešačili.
Barem im gozbe nije nedostajalo, obzirom da su svratili kod prijatelja u Ustikolini, gde su ugošćeni, onako po naški - kako dolikuje.
Hrane je bilo i za poneti... a dobro im je došao povremeno jak obrok, da prikupe snagu, jer su dnevno prelazili 40 kilometara.
Tokom puta, kada su uvideli da je pešačenje humanitarnog karaktera ima odjeka, dva dobra druga odlučila su da skrenu pažnju na još jedne blizance, obzirom da su sve vreme bili u saradnji sa organizacijom „Budi human“.
U pitanju su blizanci Strahinja i Stefan Jovančević, preveremeno rođeni blizanci, što je ostavilo traga na njihovom motornom razvoju. Na samom rođenju Stefan je ostao bez kiseonika, što je prouzrokovalo oštećenje mozga. Dijagnoza je cerebralana paraliza. Strahinja takođe ima oštećenje mozga, ali u manjoj meri nego Stefan. Praćeni od strane neurologa, psihologa i fizijatra, sa šest meseci se uključuju na fizikalne tretmane. I od tad, do danas, svakodnevno vežbaju, uključeni su na hidro i hipoterapiju. Mukotrpnim radom Strahinja je prohodao sa dve godine, patetičnom šemom hoda, ali Stefan još ne može na svoje nogice. On ne može ni da stoji samostalno. Može da puzi i kratkotrajno se zadržava u sedećem položaju.
Njihova porodica više finansijski više ne može da se izbori sa terapijama, pa im je potrebna pomoć dobrih ljudi, a upravo su Aleksandar i Slobodan odlučili da lica ovih dečaka budu na majicama koje su nosili.
Tako su Aleksandar, i njegov prijatelj koji je već zagazio u šestu deceniju, puna srca stigli u Trebinje. Aleksandar, koji skoro dve decenije živi u Beogradu i bavi se ugostiteljstvom, odlučio je da humanitarnu i avanturističku misiju završi u kafe baru u centru Trebinja, gde je dobio prvo zaposlenje.
Tamo su ih dočekali prijatelji, posle čega je usledilo druženje.
Osim toga, Aleksandrovo srce bilo je još punije kada su ga na ulasku u Trebinje, posle napornog puta dočekale i petogodišnja ćerka i supruga.
Humanitarnu misiju pozdravili su i trebinjski bajkeri.
Šta drugo reći nego - divni ljudi, kapa dole!
Kurir.rs / Suzana Trajković
